Као и остали аргументи за постојање Бога, и онтолошки аргумент има дугу и бурну историју. Прва права формулација аргумента долази из 11. вијека, а поставио је Анселмо Кентерберијски.
У основи, развио је формулацију на следећи начин:
Ако је Бог највеће могуће биће, а веће је постојати у реалности, него само као замисао, Бог мора постојати у стварности, јер ако би постојао само као замисао, не би био највеће биће које је могуће замислити. Иако је аргумент трпио критике и за вријеме Анселма, најплодоноснију критику написао је Кант, коју је касније разрадио и Бертранд Расел.
У новије вријеме, онтолошки аргумент је доживио нову славу захваљујући Алвину Плантинги.
Премисе
Модални онтолошки аргумент Плантинге, гласи отприлике овако:
1. Могуће је да Бог постоји.
2. Ако је могуће да Бог постоји, он сигурно постоји у неким могућим свјетовима.
3. Ако Бог постоји у неким могућим свјетовима, постоји у свим могућим свјетовима.
4. Ако Бог постоји у свим могућим свјетовима, постоји и у стварном свијету.
5. Стога, из премиса 1-4 слиједи да Бог постоји.
За боље разумијевање, неопходно је појаснити неке појмове. Прво, бића и ствари могу се дефинисати на три начина. Она могу бити:
1. Немогућа – односно не могу постојати ни у једном могућем свијету. Другим ријечима, ни у једном свијету који можемо уопште замислити.
2. Зависна – Могу постојати у неким могућим свјетовима, али могу да не постоје у неким могућим свјетовима.
3. Нужна – Постоје у свим могућим свјетовима, односно није могуће да не постоје у неким могућим свјетовима.
Да сликовито ово објаснимо, можемо рећи да сте Ви могли постојати, али нисте морали. Ви сте дакле зависно биће. Међутим, неке ствари, као што су коцкасти круг, ожењени нежења или слично, не могу постојати ни у једном могућем свијету. Најзад, Бог као биће које је највеће замисливо биће (види Анселмову дефиницију), постоји нужно у свим могућим свјетовима. Обично се апстрактни појмови као што су бројеви или апсолутне истине такође сматрају нужним.
Највеће могуће биће
Израз највеће могуће биће подразумијева најбоље могуће квалитете.
На примјер: љубав, добро, милосрђе, памет и сл. Бог ове квалитете посједује максимално. Односно, највише могуће је добар, примјера ради.
Ако у премисама горе замијенимо ријеч „Бог“, са „највеће могуће биће“ (НМБ), аргумент може имати више смисла:
1. Могуће је да НМБ постоји.
2. Ако је могуће да НМБ постоји, сигурно постоји у неким могућим свјетовима.
3. Ако НМБ постоји у неким могућим свјетовима, постоји у свим могућим свјетовима.
4. Ако НМБ постоји у свим могућим свјетовима, постоји и у стварном свијету.
5. Стога, из премиса 1-4 слиједи да НМБ постоји.
Наравно, Бог јесте највеће могуће биће, тако да закључак аргумента недвосмислено гласи да постоји Бог.
Реверсни онтолошки аргумент
Вјероватно свако ко прочита горе наведене премисе прво помисли зашто би било могуће да Бог постоји. Такође на исти начин можемо поставити аргумент у корист непостојања Бога.
1. Могуће је да Бог не постоји.
2. Ако је могуће да Бог не постоји, могуће је да Бог не постоји у стварном свијету.
3. Бог не постоји у стварном свијету.
Наравно, ово је само суштинска поставка; премисе би могла бити постављене и другачије (боље).
Петитио принципии
Шта је ова логичка грешка?
Ово је неформална логичка грешка која се јавља у више облика а која се некад погрешно приписује и модалном онтолошком аргументу. Састоји се у томе да се закључак изводи из претпоставке, без додатних премиса. На примјер, ако кажем да је ово најбољи текст о онтолошком аргументу јер га сви читају, упао сам у замку ове логичке грешке. Умјесто независних премиса које би доказале тврдњу, закључак се темељи искључиво на претпоставци да је чланак читан.
Да ли се онтолошки аргумент заснива на овој логичкој грешци?
Раније у тексту смо поменули да је Бог нужно/неопходно биће. Чини се да онда имамо циркуларно закључивање: Бог неопходно постоји јер је неопходно биће. Када не бисмо имали никакве премисе између ове двије ставке, могли бисмо говорити о логичкој грешци, што ипак овђе није случај.
Важно је запазити и да прва премиса не каже да је могуће да је неопходно да Бог постоји, већ да је могуће да највеће могуће биће (НМБ) постоји. Сигурно је потребно мало стати и размислити која је тачно разлика између ове двије изјаве. Поента је у томе да прва премиса није ниоткуда конструисана, само како би помогла у аргументу. Ради се о томе да Бог, уколико постоји, онтолошки заправо јесте највеће могуће биће које и неопходно постоји.
Друге примједбе на онтолошки аргумент
Да ли Бог може створити камен који не може да подигне?
Ово је питање логичка апсурдност. Бог може учинити све што је могуће у могућим свјетовима.
Друге аргументе за постојање Бога види на страни: Аргументи за постојање Бога.