Већ дуже време размишљам да напишем текст о овим темама, но никако да се одлучим где и како да почнем. Све оне су повезане и имају занимљив однос, али, барем мени, одредити им својеврстан почетак представља приличан проблем. Покушаћу да овај дијалог са самим собом почнем калемећи се на дух мог текста о датуму Христовог рођења и моју закаснелу рождествену екстазу. Па тако, као и са тим текстом, кренућемо од мени омиљене категорије људи – библијских текстуалних критичара.
Атеистички и либерални хришћански „новозаветници“ увек су спремни да укажу на још једну рупу у јеванђеоском наративу. Сасвим ми је јасно зашто атеисти то раде. Међутим, иако ми до скоро никако није ишло у главу како се неко може издавати за хришћанина, а опет себе потчињавати догмама и канонима „новозаветне науке“, који произилазе из једне потпуно безбожничке, бесмислене просветитељске методологије, која се, попут Вавилонске куле успиње од земље ка небу, од незнања ка знању, и која почива на плећима бесмисленог материјализма; сада почиње да ми буде јасно. Заправо, одговор је исти и за либералног теолога и за атеисту, иако, све више увиђам да овде нема неке посебне разлике. Обојица се боје божанског промисла и свеприсутне Божије деснице, која продире све до најмаргиналнијих делова маргине и све надумно посећује. Обојици би смисао који је уткан у најмањи атом креације зачепио уста и њихово гордо приповедање изобличио као најобичније празнословље. „Радуј се, јер речите говорнике чиниш безгласним“.
Наиме, одаљујући се, попут Свете Породице у нашим богословским расправама, од Витлејемске пећине стижемо до Јерусалима. Или можда ипак Египта? Наши пријатељи, у покушају да потпуно јасне ствари учине јаснијим, успели су да све релативизују, све сведу на низ подједнако немогућих могућности. Све је могло, а ништа није морало да буде тако. Све је преплавила хорда знакова питања, па и двомиленијумској традицији сасвим евидентно – место на које је Света Породица отишла после Витлејема. Да ли је то био Јерусалим или Египат?
Јеванђеље по Луки говори нам да је Христос као одојче одведен у Храм да се посвети Господу, када је, између осталог, дошло до чувеног сусрета Свете Породице са Аном, кћерком Фануиловом, и Симеоном Богопримцем, чијим речима поздрављамо сваку ноћ која долази на нашим вечерњим богослужењима. Након тога, јеванђелиста нам говори да је породица отишла за Назарет.
Јеванђеље по Матеју, са друге стране, прича другачију причу. Ирод, чувши од мудраца када се звезда појавила, и од писмозналаца где се Месија треба родити, наредио је да се побију сва деца до друге године у Витлејему. Међутим, анђео Божији предухитрио је Ирода и објавио Јосифу да води Марију и дете у Египат, где ће се склонити до Иродове смрти. Али, зар породица није отишла у Јерусалим после Витлејема?
Но, овде питањима није крај. Убрзо нас аутор Матејевог јеванђеља (чији је идентитет, упркос чињенице да је неким чудом препознат као Матеј у свакој појединачној хришћанској заједници од Шпаније до Багдада, нашим пријатељима са докторатима и смарт пипл публикацијама и даље неразрешива мистерија) уводи у још једну недоумицу. Он извештај о Христовом боравку у Египту завршава на јако чудан начин – цитирајући сам почетак 11. главе књиге пророка Осије, који говори „Из Египта позвах Сина Свога“. Ово не би био никакав проблем – да се из контекста књиге пророка Осије не види да се ове речи не односе на Месију – него на сам Израиљ, чији се излазак из Египта под Мојсијем овде описује. Ово делује као савршен пример исегезе – учитавања очекиваног значења у текст. Рекло би се да јеванђелиста Матеј овде цитира стих из Старог завета, који очигледно нема никакве везе са Христом, да би створио илузију код својих читалаца да је Христос проречен у Старом завету. Матеј завршава говорећи да је после Египта породица отишла у Назарет.
Како ћемо одговорити на ова питања?
Већ смо у претходном тексту говорили да је, судећи по узрасту деце за коју је Ирод наредио да се убију, Христос у време убијања Витлејемских младенаца имао баш 2 године. Са друге стране, Исус је код Луке описан као одојче. Како то знамо? Лк 2:21-24 каже „И кад се наврши осам дана да га обрежу, надјенуше му име Исус, као што је анђео рекао док се још није био ни заметнуо у утроби. И кад дође вријеме да иду на молитву по закону Мојсијеву, донијеше га у Јерусалим да га метну пред Господа, Као што је написано у закону Господњему: да се свако дијете мушко које најприје отвори материцу посвети Господу; И да принесу прилог, као што је речено у закону Господњему, двије грлице, или два голубића.“ Овде видимо детаљан опис правила прописаних у глави 12 књиге Левитске, која каже да дете 8 дана по рођењу мора бити обрезано, да би 33 дана после обрезања, а 40. дана после рођења мајка отишла у храм, где би принела за жртву јагње старо годину дана као свеспаљеницу, и још грлицу и голуба, али ако не може да приушти јагње – две грлице и два голуба, баш оно што јеванђеље говори да Марија доноси као принос у Храм, што сведочи о томе да је породица вечног Цара Израиљевог била прилично сиромашна. Дакле, видимо да је одлазак у Јерусалим био краткотрајан, и да је био 40 дана после Христовог рођења, док је одлазак у Египат био дуготрајан, и десио се нешто мање од 2 године по Христовом рођењу.
Овде морамо разјаснити да се време у ком се Христос родио значајно разликовало од времена у коме ми живимо. Иако нам прва глава Лукиног јеванђеља приповеда свима нама добро познату причу о Јосифу и Марији који долазе из Назарета у Витлејем због пописа, то не значи да Јосифа у Назарету чека кућа са рачунима за који треба да се плате. Некада је народ, посебно у Палестини тог времена, био знатно мобилнији него данас. Већина ствари једног домаћинства могла је да се стави на једног или два магарца. Толико лакше за Јосифа и Марију, о чијем оскудном материјалном стању јасно сведоче горенаведени стихови из Лукиног јеванђеља. Ако је на неком месту постојало преноћиште и прилика за посао, и ако је заједница била љубазна, човек се могао на том месту задржати колико жели. Свакако да су Јосиф и Марија са малим Исусом остали у Витлејему око две године, односивши га у Јерусалим 8 и 40 дана по рођењу, прво да се обреже, а потом да се посвети Господу, враћајући се након тога у Витлејем. Треба имати на уму да су Јерусалим и Витлејем јако близу, толико да се данас за Витлејем може рећи да је фактички предграђе Јерусалима.
Дакле, Света Породица је прво била у Витлејему, отишла у Јерусалим на мање од једног дана, вратила се у Витлејем, и потом отишла за Египат, одакле су се, након Иродове смрти, вратили у Назарет. Међутим, остаје питање – зашто Матеј изоставља Јерусалим, а Лука Египат? Одговор је техника у античком приповедању која се зове „спотлигхтинг“.
Ова техника подразумева фокусирање на одређене детаље приче омисијом (испуштањем) других детаља приче. Када говоримо о спотлигхтинг-у, вредан је помен дела др Мајкла Ликоне, „Wхy аре тхере дифференцес ин тхе Госпелс?”, у ком детаљно изучава феномен спотлигхтинг-а у Плутарховим делима, наиме у његовим Житијима. Будући да знамо да је Плутарх аутор свих дела овог циклуса, лако можемо да поредимо наративе из појединачних Житија и утврдимо да Плутарх некад испушта детаље неке приче да би акценат ставио на неке друге. У Житију Цицероновом 15:1, Крас, Маркелус и Метелус посећују Цицерона увече да му саопште неке хитне вести, док у Житију Красовом 13:3, описујући исти догађај, Плутарх помиње само Краса како доноси вести. У Житију Красовом 15:1-2, Маркелин и Домиције питају Помпеја да ли ће се кандидовати за конзула, док се у Житију Помпејевом 51:5, помиње само Маркелин. У Житију Антонијевом 17:1, Сенат шаље Октавијана, Хирција и Пансу да истерају Антонија из Италије, а Житије Брутово 27:1 помиње само Октавијана. Феномен спотлигхтинг-а растура огроман број потенцијалних дискрепанци између Јеванђеља која скептици воле да истичу, а овде ваља истаћи чувену дилему око броја и идентитета Мироносица на догађају Васкрсења Христовог.
Ова литерарна техника појављује се код дословно свих аутора антике. А да бисмо разумели зашто Лука бира да изостави причу о Египту, а Матеј о Јерусалиму, морамо да разумемо суштину њихових дела и њихове реципијенте.
Матејево јеванђеље је, како каже др Дејвид Алан Блек, „јеванђеље за Дела 1-12“. Оно је несумњиво, према патристичким извештајима, настало прво од четири јеванђеља, свега неколико година након краја Христове спасилачке мисије описане у јеванђељима, по налогу апостолске заједнице још увек стациониране у Јерусалиму, пре три Павлова мисионарска путовања међу незнабошце. Самим тим, упућено је Јеврејима и одговара на њихове дилеме, представљајући Христа као решење свих старозаветних пророчанстава. О томе сведочи и чињеница да је јеванђеље сасвим извесно прво написано на јеврејском. Јеврејски оригинал Матејевог јеванђеља налазио се у хришћанској библиотеци у Кесарији Палестинској све до њеног разарања од стране Арапа у 7. веку.
Међутим, Павле је, несумњиво носећи препис Матејевог јеванђеља са собом, сусрео се са проблемом. Матејево јеванђеље јасно није савршено одговарало на питања и дилеме незнабожаца, и стога је било потребно написати ново, прерађено јеванђеље, „за Дела 13-28“ и нову, незнабожачку публику. А Павле је за тај задатак одредио свог верног и ученог пратиоца, лекара Луку из Антиохије.
О овој тематици писаћемо подуже и пошире у будућим текстовима, но из горенаведеног јасно видимо две различите групе људи којима су ова јеванђеља упућена – Јевреје и незнабошце. Ако будемо пажљиво читали Лукино јеванђеље, приметићемо да често, наводећи неки догађај, објашњава да је „такав обичај међу Јудејима“. Он пише реципијентима који су прилично слабо упознати, како са старозаветним месијанским очекивањима, тако и са самим јеврејским обичајима и праксама, и зато му је у интересу да их што једноставније објасни својој публици. Зато, Матеј не наводи нити Исусово обрезање, нити Његово посвећење у Храм са 40 дана, јер су такве ствари једноставно подразумеване сваком Јеврејину његовог времена, и представљале су нешто кроз шта су сви они пролазили – али га Лука наводи. Из истог разлога, Лука наводи Квиринијев попис у Јудеји, и чињеницу да су Јосиф и Марија морали да, по јеврејском обичају, оду на место свог порекла не би ли се евидентирали, али је Матеј изоставља. Попис и догађаји око њега били су у јако свежем сећању Матејеве јеврејске публике, и непотребно је било помињати их. Но, о попису ћемо, такође, причати у неком следећем тексту.
Са друге стране, месијански „силазак у Египат“ незнабошцима није ништа значио, али је био од апсолутно кључног значаја за Јевреје, и зато га налазимо код Матеја, али код Луке не. Следи питање, због чега је Месијин силазак у Египат био толико битна ствар?
Да бисмо одговорили на ово питање морамо се вратити на почетак наше приче – у Вавилон. У Законима Поновљеним 32, једном од поглавља Светог Писма који је до данас остао очуван у својој најархаичнијој форми, говори се о вавилонском проблему из једног другог угла. Код Вавилона, Господ није само разасуо народе и помешао им језике – Господ је сваки од 72 народа ставио под власт једног нижег божанства, „поделио их по броју синова Божијих“ (ПонЗ 32:8). Међутим, ова нижа божанства, уместо да народ преусмере ка Господу, примила су славу од својих људских поданика, који су кренули да славе своје ниже божанске господаре. Господ, у Псалму 82 и на многим другим местима, изриче казну против ових божанстава, обећавајући да ће их једном савладати и побити. За апостола Павла и остале апостоле, ово се управо обистинило – у Христу, пре свега у Његовој смрти и Васкрсењу.
Тријумф Господа – Јахвеа над боговима Египта веома је честа тема у Старом завету. Чак и сама прича о изласку Израиља из Египта под Мојсијем, која почиње речима Господњим „сада ћу судити боговима мисирским“ (Изл 12:12), када се чита у културном контексту у ком је писана, заправо јасно говори о духовном рату између Јахвеа и нижих, палих божанстава која владају народом Египта.
Баш зато су и пророци Исаија и Јеремија прорицали о Господњем силаску у Египат и славној победи над боговима. Па тако, Исаија почиње своју 19. главу речима „Гле, Господ сједећи на облаку лаку доћи ће у Мисир; и затрешће се од њега идоли Мисирски, и срце ће се растопити у Мисирцима.“, а Јеремија 43:12-13 каже: „И распалићу огањ у кућама богова Мисирских; и попалиће их и одвешће их у ропство, и огрнуће се земљом Мисирском као што се пастир огрће плаштем својим, и отићи ће оданде с миром. И изломиће ступове у дому сунчаном што је у земљи Мисирској, и куће богова Мисирских попалиће огњем.“ Иако су и Исаија и Јеремија говорили о дешавањима у њиховом времену или непосредној будућности, тема остаје иста – Господ тријумфује над Египтом и његовим боговима.
Иако је Господ заиста судио боговима Египта у Мојсијевој протопасхи, као и у горенаведеним примерима, то је био само одблесак истинског тријумфа и истинског суда овим боговима у личности ваплођеног, страдалог и васкрслог Христа и Његовој истинској Пасхи. Заправо, Мојсијева Пасха и Јахвеов тријумф над боговима Мисира није била ништа друго до оприсустњење онога што Стивен ДеЈанг зове „архетипална тачка“ из будућности – а то је истинска, потпуна Пасха у лику и Делу Исуса Христа. А ово се најбоље пројављује на примеру Христовог силаска у Египат.
Постоји више традиција везаних за Његов боравак у Египту. Једна, на пример, говори о доласку Свете Породице у Јермопољ, данашњи Каиро, где су се сви идоли по њиховим приласку паганском храму скршили. Св. Паладије бележи у Лаузијској историји, говорећи о овом догађају: „Видесмо тамо незнабожачки храм, у коме сви резани идоли падоше на земљу по доласку Спаситеља.“ Идоли широм Египта попадали су пред доласком Христа. Занимљив пример је место Сирин, чији храм је имао 365 идола, који су сви попадали по уласку Ђеве са Богомладенцем у храм.
По једном предању, када је Св. Пророк Јеремија био у Египту у својој старости, пророковао је тамошњим паганским жрецима да ће сви идоли пасти када у Египат буде дошла Девица са Дететом рођеним у штали. По овоме, пагански жреци направили су представу Девице како лежи на кревету у штали са малим дететом. Када је цар Птолемеј питао шта то представља, одговорили су му да је то тајна, чије разрешење чекају.
Долазак Христа, уништитеља богова, у Египат, и уништавање њихових идола, означио је коначно испуњење речи које је Господ изговорио пуних 15 векова раније – „Сада судим боговима мисирским“. Такође, Његов силазак у Египат симболички приказује и Његов силазак у утробу смрти.
Египат, као долина Нила, једна је од најнижих тачака у географији Блиског истока, заједно са, сада потопљеним, басеном Мртвог мора, и као такав савршено симболички представља Предисподњу, Ад, Шеол. Да ли је коинциденција што је баш Египат, најнижа тачка, описан као место робовања странцу у Писму? Коинциденција је још мања када у обзир узмемо једну причу из апокрифног „Псеудо-Матејевог јеванђеља“, које је каснијег датума, али представља добар извор раних традиција у Цркви, која говори о томе да по силаску у Египат, Света Породица у пећини у којој бирају да преноће управо налази – змајеве, који се покоравају Богомладенцу. Ова прича свакако нас брзо подсећа на опис Божије победе Левијатана у дубинама из Псалма 74:13-14, или из Исаије 51:9-10, који победу над Левијатаном смешта тачно у контексту Пасхе и изласка из Египта. Господ, сишавши у Египат, слику Ада, сусреће Левијатана, змаја који отелотворава хаос који се успиње са маргине ка центру. И не само да га савладава – већ га преображава. У причи из „Псеудо-Матејевог јеванђеља“, змајеви се клањају Христу. Христос је изнад дихотомије поретка и хаоса. Христос је транседентни Бог, који влада и једним и другим, и коме се и једно и друго клањају.
Баш зато Св. Атанасије Велики, у свом чувеном делу „О очовечењу Бога Логоса“, у сегменту посвећеном оповргавању Јевреја, баш наводи Исаијино пророчанство о Божијем силаску у Египат као савршено сведочанство Исусовог месијанства.
Остало нам је још једно питање да решимо – зашто Матеј погрешно цитира Осију? Одговор би већ сада требао да вам буде јасан. Зато што је Христова Пасха, Христов тријумфални излазак из утробе Смрти, чија је својеврсна слика Египат, права Пасха, право ослобађање од ропства и прелазак преко „пограничног мора“, ка којој је претходна, Мојсијева Пасха, само уперавала.
Овде је корисно осврнути се на један од дефинитивно најстаријих делова Библије, заједно са већ поменутом 32. главом Закона Поновљених, а то је Мојсијева песма из 15. главе књиге Изласка. Ове две главе Петокњижја су, благодарећи њиховој поетској, пре него прозној, форми, која много делотворније трпи (богонадахнути, у овом случају) „зуб времена“ у процесу преписивања, до нас стигле фактички на прото-хебрејском језику, који се говорио у време Мојсија, тако да са приличном сигурношћу можемо рећи да су ова два дела, изашла баш у овој форми директно из пера Мојсијевог.
Обе ове песме оставиле су дубок траг на химнографију православне Цркве, нарочито на песничку форму канона, а посебно Мојсијева песма из Изласка, са видно Пасхалном конотацијом. Но показаћемо да, као и у случају Псалма 24, кога ћемо се, ако Бог да, дотаћи у неком каснијем тексту, Православна црква није једноставно „на силу“ угурала неко месијанско језгро у ову песму – напротив, она је очувала, више од свих, њено оригинално значење. А сведок за ово нам је, поред Живога Бога, и археологија.
Наиме, у Песми се говори о Израиљевом преласку Црвеног мора. Или, да ли је тако? Израз за пређено море у овој песми у консонантском хебрејском тексту јесте y’м с’пх. Ово се може вокализовати као yам сопх, у значењу Црвено море, како стоји, на пример, у грчком тексту Септуагинте, али исто тако и као yам супх, уско повезано са египатским појмом па тјуфy, у значењу „море трске“, што јесте било једно водено тело које је представљало источну границу Египта пропер. Но, иако је у језику Новог Царства овај појам означавао „море трске“, у древнијем значењу из периода Средњег Царства, он се односио на „гранично море“. Ако је неко читао мој претходни текст о водама горњим и водама доњим, појам граничног мора не би требао да му буде стран.
Наиме, у пирамидским текстовима из периода Средњег Царства, ово „гранично море“, такође називано и мкхеy-у, по онима који су се у њему удавили, представља море које одваја наш свет од света умрлих. Иста идеја јавља се и у грчкој митологији – река Стикс. Душа (или ти на египатском ка) покојника, у периоду од 40 дана након смрти (познато?) треба да прође кроз ово гранично море, и доспе на другу страну, у „присуство богова“. Ако не успе, и удави се у трскама овог мора, она постаје једна од мкхеy-у, или „удављених“. Наравно, према египатском веровању, највише шансе за успех у преласку овог мора имао је фараон, полу-бог на земљи – или, тачније, један аспект Хоруса, сина врховног бога Ра – тзв. Хорус десне руке.
Међутим, баш фараон, и сви поданици његови јесу они који у граничном мору завршавају удављени. Баш зато, Мојсијева песма инсистира на томе да је Господ тај који је десницом својом провео Израиљ посред граничног мора (Изл 15:6, 12). Хорус десне руке није ништа више до беспомоћни дављеник у мору смрти, који своју десницу беспомоћно пружа изнад немилосрдних таласа смрти, „али нема ко да избави“. Јер, једино је десница Господња та која преводи кроз ове таласе. Не преко, испод, или около – кроз њих. Пролази кроз смрт, у нови, вечни живот. У присуство не са боговима Египта, већ са небеским Оцем и свим светима Његовим. Узгред буди речено, ова библијска глава представља сав апсурд перенијализма и екуменизма – не воде сви путеви „ка врху планине“, и не воде сви преко „воде смрти“. Чак, у Јустиновским категоријама, сви ови путеви показују се подједнако јадни и беспомоћни као силовити „Хорус десне руке“ пред несагледивом тајном и отрежњујућом реалношћу смрти. Кроз њу, заправо, води само један пут – а то је Господ.
Излазак 15 представља прелазак – Пасху на начин радикално другачији од онога на који смо се навикли. Не представља га као неки јадни збег који бежи главом без обзира од неког фараона – већ као битку. Заправо, као крај битке. Ова песма је, заправо, победна песма, коју пева нико други до Миријам – Марија, сестра Мојсијева. А победа над ким? Победа над боговима Египта, завршетак оних Господњих речи „сада судим боговима мисирским“. Баш зато, ова песма почиње речима „Господ је велики ратник, име му је Господ.“ (Изл 15:3)
Дакле, Пасха је одувек била везана превасходно за прелазак из смрти у живот. Пасха је одувек била везана за Христа, а не за Мојсија. Мојисјево дело било је само образ Христовог, и баш зато је потресло богове Египта. И као што је девица Марија била прва која је посведочила и победоносно опевала прелазак Израиља преко граничног мора, тако је још једна, коначна Девица Марија била прва која је посведочила прелазак савршеног Израиља, Исуса Христа, кроз смрт у Живот Вечни. И зато не треба да чуди, да је баш у рукама Марије, праћене праведним Јосифом, Христос и изашао из Египта, посрамивши још једном његове богове.
Можда делује и превише смело чак и Рождество Христово назвати Пасхом. Но, само делује, јер то је тема Догматика 5. гласа, плода обоженог ума златострујног Јована Дамаскина. Јер, као што је море остало непроходно како пре, тако и након проласка Израиља, тако је и Ђева Марија остала невина, како пре, тако и након рађања Христовог, који је сам, као што је Израиљ кроз море прошао без да се оквасио, исто тако рођен од жене без греха. Па, ако се загледамо, и крштење Христово је такође, нека Пасха, неки прелазак преко мора. Чак, описујући и догађај Преображења, Јеванђелиста Лука пише: „И гле, два човека су разговарала са Њим, то су били Мојсије и Илија, који се показаше у слави и говораху са Њим о Његовој смрти, коју је имао да поднесе у Јерусалиму.“ (Лк 9:30-31) Но, уместо речи „смрти“, како стоји у српском преводу проф. Емилијана Чарнића, који сам овде цитира, у грчком оригиналу стоји реч ἔξοδον – акузатив речи ἔξοδος, што значи Излазак, и несумњиво алудира на излазак Израиља из Египта. Дакле, у опису догађаја Преображења, Христова смрт и васкрсење представљени су као нови Излазак, нова Пасха. Заправо, сав је Христов живот – Пасха. Христос је Пасха. Нова и савршена Пасха.
Зато Матеј каже, „да се испуни оно што је речено преко пророка“. Осијине речи о Пасхи нису се испуниле за време Мојсија – оне су се испуниле сада. Испуниле су се не у народу Израиљу, несавршеном сину Божијем који се окренуо од Господа и прославио Вала и Астарту, већ у особи Израиљу, савршеном Сину Божијем, рођеном из нестворене утробе наднебеског Оца, пре него што беше времена.
Израиљ се, и то посебно у контексту Пасхе, изласка из Египта, помиње као „син Божији“. Један од оваквих момената у писму је свакако Осија 11:1, о коме смо већ говорили, а поред њега је битан и Изл 4:22-23 „овако каже Господ: Израиљ је син мој, првенац мој. И казах ти: пусти сина мојега да ми послужи.“ Израиљ се такође на много места, примера ради, у 5. глави књиге пророка Исаије, и у Псалму 80, назива виноградом. Међутим, да ли је Израиљ успео у својој мисији да буде Син Божији у истинском смислу – да буде слика свог Оца? Наравно да не.
О Израиљу као особи – Месији, у Светоме Писму пророкује се много, некад на очигледне, а некад на суптилне начине. Поред чувене приче о Божијим обећањима Авраму, у којима грчки текст прави разлику између семена (σπέρματα, множина) и Семена (σπέρμα, једнина) Аврамовог, што касније Павле фамозно образлаже „неразумним Галатима“ у посланици Галатима 3:16, једно од најочигледнијих места јесте „друга химна о Евед-Јахвеу“, како се у савременој библистици назива први део 49. главе Исаијине књиге.
„Тада ми Он рече: „Ти си слуга мој, Израиљу, у којем ћу се прославити!“ (…) А сад говори Господ, који ме је од крила мајчиног учинио слугом својим да му доведем назад Јакова, и да саберем Израиљ. Прославих се у очима Господњим, јер је Бог снага моја. Он ми рече: „Недовољно Ми је да Ми будеш слуга да би довео племена Јаковљева и да сабереш остатак Израиљев. Учинићу да будеш светлост незнабошцима, да будеш спасење Моје до крајева Земље. Овако говори Господ, Избавитељ Израиљев, Светац његов, ономе којега презиру и којега се гади народ, слузи силника: „Цареви ће видети и устаће, поклониће се кнезови због Господа који је веран, због Свеца Израиљевог који те је изабрао.“ (Ис 49:3-7)
Исаија, дакле, недвосмислено овде разликује два Израиља, народ Израиљ, и особу Израиљ, која није позвана да буде спасење (y’схуа) само Израиљу, већ и незнабошцима. Ово место се, и према јеврејским егзегетама све до 11ог века, а код неких чак и до 19ог, недвосмислено односило не на Израиљ, већ конкретно на Месију, личност Израиљ. Баш тај прави Израиљ, са смелошћу потврђује свој идентитет речима „Ја сам прави чокот, и отац је мој виноградар“ (Јв 15:1).
Међутим, овај прави и вечни Чокот, прави и вечни Израиљ, прави и вечни Син Божији, права и вечна Пасха – јесте онај „којега презиру, којега се гади народ“. Јесте омрзути, одбачени, попљувани, распети – Исус Христос. Ко има уши да чује, нека чује.
Христос васкрсе!