Iz Egipta pozvah sina svoga

Već duže vreme razmišljam da napišem tekst o ovim temama, no nikako da se odlučim gde i kako da počnem. Sve one su povezane i imaju zanimljiv odnos, ali, barem meni, odrediti im svojevrstan početak predstavlja priličan problem. Pokušaću da ovaj dijalog sa samim sobom počnem kalemeći se na duh mog teksta o datumu Hristovog rođenja i moju zakasnelu roždestvenu ekstazu. Pa tako, kao i sa tim tekstom, krenućemo od meni omiljene kategorije ljudi – biblijskih tekstualnih kritičara.

Ateistički i liberalni hrišćanski „novozavetnici“ uvek su spremni da ukažu na još jednu rupu u jevanđeoskom narativu. Sasvim mi je jasno zašto ateisti to rade. Međutim, iako mi do skoro nikako nije išlo u glavu kako se neko može izdavati za hrišćanina, a opet sebe potčinjavati dogmama i kanonima „novozavetne nauke“, koji proizilaze iz jedne potpuno bezbožničke, besmislene prosvetiteljske metodologije, koja se, poput Vavilonske kule uspinje od zemlje ka nebu, od neznanja ka znanju, i koja počiva na plećima besmislenog materijalizma; sada počinje da mi bude jasno. Zapravo, odgovor je isti i za liberalnog teologa i za ateistu, iako, sve više uviđam da ovde nema neke posebne razlike. Obojica se boje božanskog promisla i sveprisutne Božije desnice, koja prodire sve do najmarginalnijih delova margine i sve nadumno posećuje. Obojici bi smisao koji je utkan u najmanji atom kreacije začepio usta i njihovo gordo pripovedanje izobličio kao najobičnije praznoslovlje. „Raduj se, jer rečite govornike činiš bezglasnim“.

Naime, odaljujući se, poput Svete Porodice u našim bogoslovskim raspravama, od Vitlejemske pećine stižemo do Jerusalima. Ili možda ipak Egipta? Naši prijatelji, u pokušaju da potpuno jasne stvari učine jasnijim, uspeli su da sve relativizuju, sve svedu na niz podjednako nemogućih mogućnosti. Sve je moglo, a ništa nije moralo da bude tako. Sve je preplavila horda znakova pitanja, pa i dvomilenijumskoj tradiciji sasvim evidentno – mesto na koje je Sveta Porodica otišla posle Vitlejema. Da li je to bio Jerusalim ili Egipat?

Jevanđelje po Luki govori nam da je Hristos kao odojče odveden u Hram da se posveti Gospodu, kada je, između ostalog, došlo do čuvenog susreta Svete Porodice sa Anom, kćerkom Fanuilovom, i Simeonom Bogoprimcem, čijim rečima pozdravljamo svaku noć koja dolazi na našim večernjim bogosluženjima. Nakon toga, jevanđelista nam govori da je porodica otišla za Nazaret.

Antivetudo Gramatika - Sretenje

Antivetudo Gramatika – Sretenje

Jevanđelje po Mateju, sa druge strane, priča drugačiju priču. Irod, čuvši od mudraca kada se zvezda pojavila, i od pismoznalaca gde se Mesija treba roditi, naredio je da se pobiju sva deca do druge godine u Vitlejemu. Međutim, anđeo Božiji preduhitrio je Iroda i objavio Josifu da vodi Mariju i dete u Egipat, gde će se skloniti do Irodove smrti. Ali, zar porodica nije otišla u Jerusalim posle Vitlejema?

No, ovde pitanjima nije kraj. Ubrzo nas autor Matejevog jevanđelja (čiji je identitet, uprkos činjenice da je nekim čudom prepoznat kao Matej u svakoj pojedinačnoj hrišćanskoj zajednici od Španije do Bagdada, našim prijateljima sa doktoratima i smart pipl publikacijama i dalje nerazrešiva misterija) uvodi u još jednu nedoumicu. On izveštaj o Hristovom boravku u Egiptu završava na jako čudan način – citirajući sam početak 11. glave knjige proroka Osije, koji govori „Iz Egipta pozvah Sina Svoga“. Ovo ne bi bio nikakav problem – da se iz konteksta knjige proroka Osije ne vidi da se ove reči ne odnose na Mesiju – nego na sam Izrailj, čiji se izlazak iz Egipta pod Mojsijem ovde opisuje. Ovo deluje kao savršen primer isegeze – učitavanja očekivanog značenja u tekst. Reklo bi se da jevanđelista Matej ovde citira stih iz Starog zaveta, koji očigledno nema nikakve veze sa Hristom, da bi stvorio iluziju kod svojih čitalaca da je Hristos prorečen u Starom zavetu. Matej završava govoreći da je posle Egipta porodica otišla u Nazaret.

Kako ćemo odgovoriti na ova pitanja?

Već smo u prethodnom tekstu govorili da je, sudeći po uzrastu dece za koju je Irod naredio da se ubiju, Hristos u vreme ubijanja Vitlejemskih mladenaca imao baš 2 godine. Sa druge strane, Isus je kod Luke opisan kao odojče. Kako to znamo? Lk 2:21-24 kaže „I kad se navrši osam dana da ga obrežu, nadjenuše mu ime Isus, kao što je anđeo rekao dok se još nije bio ni zametnuo u utrobi. I kad dođe vrijeme da idu na molitvu po zakonu Mojsijevu, doniješe ga u Jerusalim da ga metnu pred Gospoda, Kao što je napisano u zakonu Gospodnjemu: da se svako dijete muško koje najprije otvori matericu posveti Gospodu; I da prinesu prilog, kao što je rečeno u zakonu Gospodnjemu, dvije grlice, ili dva golubića.“ Ovde vidimo detaljan opis pravila propisanih u glavi 12 knjige Levitske, koja kaže da dete 8 dana po rođenju mora biti obrezano, da bi 33 dana posle obrezanja, a 40. dana posle rođenja majka otišla u hram, gde bi prinela za žrtvu jagnje staro godinu dana kao svespaljenicu, i još grlicu i goluba, ali ako ne može da priušti jagnje – dve grlice i dva goluba, baš ono što jevanđelje govori da Marija donosi kao prinos u Hram, što svedoči o tome da je porodica večnog Cara Izrailjevog bila prilično siromašna. Dakle, vidimo da je odlazak u Jerusalim bio kratkotrajan, i da je bio 40 dana posle Hristovog rođenja, dok je odlazak u Egipat bio dugotrajan, i desio se nešto manje od 2 godine po Hristovom rođenju.

Ovde moramo razjasniti da se vreme u kom se Hristos rodio značajno razlikovalo od vremena u kome mi živimo. Iako nam prva glava Lukinog jevanđelja pripoveda svima nama dobro poznatu priču o Josifu i Mariji koji dolaze iz Nazareta u Vitlejem zbog popisa, to ne znači da Josifa u Nazaretu čeka kuća sa računima za koji treba da se plate. Nekada je narod, posebno u Palestini tog vremena, bio znatno mobilniji nego danas. Većina stvari jednog domaćinstva mogla je da se stavi na jednog ili dva magarca. Toliko lakše za Josifa i Mariju, o čijem oskudnom materijalnom stanju jasno svedoče gorenavedeni stihovi iz Lukinog jevanđelja. Ako je na nekom mestu postojalo prenoćište i prilika za posao, i ako je zajednica bila ljubazna, čovek se mogao na tom mestu zadržati koliko želi. Svakako da su Josif i Marija sa malim Isusom ostali u Vitlejemu oko dve godine, odnosivši ga u Jerusalim 8 i 40 dana po rođenju, prvo da se obreže, a potom da se posveti Gospodu, vraćajući se nakon toga u Vitlejem. Treba imati na umu da su Jerusalim i Vitlejem jako blizu, toliko da se danas za Vitlejem može reći da je faktički predgrađe Jerusalima.

Dakle, Sveta Porodica je prvo bila u Vitlejemu, otišla u Jerusalim na manje od jednog dana, vratila se u Vitlejem, i potom otišla za Egipat, odakle su se, nakon Irodove smrti, vratili u Nazaret. Međutim, ostaje pitanje – zašto Matej izostavlja Jerusalim, a Luka Egipat? Odgovor je tehnika u antičkom pripovedanju koja se zove „spotlighting“.

Ova tehnika podrazumeva fokusiranje na određene detalje priče omisijom (ispuštanjem) drugih detalja priče. Kada govorimo o spotlighting-u, vredan je pomen dela dr Majkla Likone, „Why are there differences in the Gospels?”, u kom detaljno izučava fenomen spotlighting-a u Plutarhovim delima, naime u njegovim Žitijima. Budući da znamo da je Plutarh autor svih dela ovog ciklusa, lako možemo da poredimo narative iz pojedinačnih Žitija i utvrdimo da Plutarh nekad ispušta detalje neke priče da bi akcenat stavio na neke druge. U Žitiju Ciceronovom 15:1, Kras, Markelus i Metelus posećuju Cicerona uveče da mu saopšte neke hitne vesti, dok u Žitiju Krasovom 13:3, opisujući isti događaj, Plutarh pominje samo Krasa kako donosi vesti. U Žitiju Krasovom 15:1-2, Markelin i Domicije pitaju Pompeja da li će se kandidovati za konzula, dok se u Žitiju Pompejevom 51:5, pominje samo Markelin. U Žitiju Antonijevom 17:1, Senat šalje Oktavijana, Hircija i Pansu da isteraju Antonija iz Italije, a Žitije Brutovo 27:1 pominje samo Oktavijana. Fenomen spotlighting-a rastura ogroman broj potencijalnih diskrepanci između Jevanđelja koja skeptici vole da ističu, a ovde valja istaći čuvenu dilemu oko broja i identiteta Mironosica na događaju Vaskrsenja Hristovog.

Ova literarna tehnika pojavljuje se kod doslovno svih autora antike. A da bismo razumeli zašto Luka bira da izostavi priču o Egiptu, a Matej o Jerusalimu, moramo da razumemo suštinu njihovih dela i njihove recipijente.

Matejevo jevanđelje je, kako kaže dr Dejvid Alan Blek, „jevanđelje za Dela 1-12“. Ono je nesumnjivo, prema patrističkim izveštajima, nastalo prvo od četiri jevanđelja, svega nekoliko godina nakon kraja Hristove spasilačke misije opisane u jevanđeljima, po nalogu apostolske zajednice još uvek stacionirane u Jerusalimu, pre tri Pavlova misionarska putovanja među neznabošce. Samim tim, upućeno je Jevrejima i odgovara na njihove dileme, predstavljajući Hrista kao rešenje svih starozavetnih proročanstava. O tome svedoči i činjenica da je jevanđelje sasvim izvesno prvo napisano na jevrejskom. Jevrejski original Matejevog jevanđelja nalazio se u hrišćanskoj biblioteci u Kesariji Palestinskoj sve do njenog razaranja od strane Arapa u 7. veku.

Međutim, Pavle je, nesumnjivo noseći prepis Matejevog jevanđelja sa sobom, susreo se sa problemom. Matejevo jevanđelje jasno nije savršeno odgovaralo na pitanja i dileme neznabožaca, i stoga je bilo potrebno napisati novo, prerađeno jevanđelje, „za Dela 13-28“ i novu, neznabožačku publiku. A Pavle je za taj zadatak odredio svog vernog i učenog pratioca, lekara Luku iz Antiohije.

O ovoj tematici pisaćemo poduže i pošire u budućim tekstovima, no iz gorenavedenog jasno vidimo dve različite grupe ljudi kojima su ova jevanđelja upućena – Jevreje i neznabošce. Ako budemo pažljivo čitali Lukino jevanđelje, primetićemo da često, navodeći neki događaj, objašnjava da je „takav običaj među Judejima“. On piše recipijentima koji su prilično slabo upoznati, kako sa starozavetnim mesijanskim očekivanjima, tako i sa samim jevrejskim običajima i praksama, i zato mu je u interesu da ih što jednostavnije objasni svojoj publici. Zato, Matej ne navodi niti Isusovo obrezanje, niti Njegovo posvećenje u Hram sa 40 dana, jer su takve stvari jednostavno podrazumevane svakom Jevrejinu njegovog vremena, i predstavljale su nešto kroz šta su svi oni prolazili – ali ga Luka navodi. Iz istog razloga, Luka navodi Kvirinijev popis u Judeji, i činjenicu da su Josif i Marija morali da, po jevrejskom običaju, odu na mesto svog porekla ne bi li se evidentirali, ali je Matej izostavlja. Popis i događaji oko njega bili su u jako svežem sećanju Matejeve jevrejske publike, i nepotrebno je bilo pominjati ih. No, o popisu ćemo, takođe, pričati u nekom sledećem tekstu.

Sa druge strane, mesijanski „silazak u Egipat“ neznabošcima nije ništa značio, ali je bio od apsolutno ključnog značaja za Jevreje, i zato ga nalazimo kod Mateja, ali kod Luke ne. Sledi pitanje, zbog čega je Mesijin silazak u Egipat bio toliko bitna stvar?

 

Sedma kazna - Džon Martin

Sedma kazna – Džon Martin

Da bismo odgovorili na ovo pitanje moramo se vratiti na početak naše priče – u Vavilon. U Zakonima Ponovljenim 32, jednom od poglavlja Svetog Pisma koji je do danas ostao očuvan u svojoj najarhaičnijoj formi, govori se o vavilonskom problemu iz jednog drugog ugla. Kod Vavilona, Gospod nije samo razasuo narode i pomešao im jezike – Gospod je svaki od 72 naroda stavio pod vlast jednog nižeg božanstva, „podelio ih po broju sinova Božijih“ (PonZ 32:8). Međutim, ova niža božanstva, umesto da narod preusmere ka Gospodu, primila su slavu od svojih ljudskih podanika, koji su krenuli da slave svoje niže božanske gospodare. Gospod, u Psalmu 82 i na mnogim drugim mestima, izriče kaznu protiv ovih božanstava, obećavajući da će ih jednom savladati i pobiti. Za apostola Pavla i ostale apostole, ovo se upravo obistinilo – u Hristu, pre svega u Njegovoj smrti i Vaskrsenju.

Trijumf Gospoda – Jahvea nad bogovima Egipta veoma je česta tema u Starom zavetu. Čak i sama priča o izlasku Izrailja iz Egipta pod Mojsijem, koja počinje rečima Gospodnjim „sada ću suditi bogovima misirskim“ (Izl 12:12), kada se čita u kulturnom kontekstu u kom je pisana, zapravo jasno govori o duhovnom ratu između Jahvea i nižih, palih božanstava koja vladaju narodom Egipta.

Baš zato su i proroci Isaija i Jeremija proricali o Gospodnjem silasku u Egipat i slavnoj pobedi nad bogovima. Pa tako, Isaija počinje svoju 19. glavu rečima „Gle, Gospod sjedeći na oblaku laku doći će u Misir; i zatrešće se od njega idoli Misirski, i srce će se rastopiti u Misircima.“, a Jeremija 43:12-13 kaže: „I raspaliću oganj u kućama bogova Misirskih; i popaliće ih i odvešće ih u ropstvo, i ogrnuće se zemljom Misirskom kao što se pastir ogrće plaštem svojim, i otići će odande s mirom. I izlomiće stupove u domu sunčanom što je u zemlji Misirskoj, i kuće bogova Misirskih popaliće ognjem.“ Iako su i Isaija i Jeremija govorili o dešavanjima u njihovom vremenu ili neposrednoj budućnosti, tema ostaje ista – Gospod trijumfuje nad Egiptom i njegovim bogovima.

Trijumf Hrišćanstva nad paganizmom - Gustav Dore

Trijumf Hrišćanstva nad paganizmom – Gustav Dore

Iako je Gospod zaista sudio bogovima Egipta u Mojsijevoj protopashi, kao i u gorenavedenim primerima, to je bio samo odblesak istinskog trijumfa i istinskog suda ovim bogovima u ličnosti vaplođenog, stradalog i vaskrslog Hrista i Njegovoj istinskoj Pashi. Zapravo, Mojsijeva Pasha i Jahveov trijumf nad bogovima Misira nije bila ništa drugo do oprisustnjenje onoga što Stiven DeJang zove „arhetipalna tačka“ iz budućnosti – a to je istinska, potpuna Pasha u liku i Delu Isusa Hrista. A ovo se najbolje projavljuje na primeru Hristovog silaska u Egipat.

Postoji više tradicija vezanih za Njegov boravak u Egiptu. Jedna, na primer, govori o dolasku Svete Porodice u Jermopolj, današnji Kairo, gde su se svi idoli po njihovim prilasku paganskom hramu skršili. Sv. Paladije beleži u Lauzijskoj istoriji, govoreći o ovom događaju: „Videsmo tamo neznabožački hram, u kome svi rezani idoli padoše na zemlju po dolasku Spasitelja.“ Idoli širom Egipta popadali su pred dolaskom Hrista. Zanimljiv primer je mesto Sirin, čiji hram je imao 365 idola, koji su svi popadali po ulasku Djeve sa Bogomladencem u hram.

Po jednom predanju, kada je Sv. Prorok Jeremija bio u Egiptu u svojoj starosti, prorokovao je tamošnjim paganskim žrecima da će svi idoli pasti kada u Egipat bude došla Devica sa Detetom rođenim u štali. Po ovome, paganski žreci napravili su predstavu Device kako leži na krevetu u štali sa malim detetom. Kada je car Ptolemej pitao šta to predstavlja, odgovorili su mu da je to tajna, čije razrešenje čekaju.

Dolazak Hrista, uništitelja bogova, u Egipat, i uništavanje njihovih idola, označio je konačno ispunjenje reči koje je Gospod izgovorio punih 15 vekova ranije – „Sada sudim bogovima misirskim“. Takođe, Njegov silazak u Egipat simbolički prikazuje i Njegov silazak u utrobu smrti.

Egipat, kao dolina Nila, jedna je od najnižih tačaka u geografiji Bliskog istoka, zajedno sa, sada potopljenim, basenom Mrtvog mora, i kao takav savršeno simbolički predstavlja Predispodnju, Ad, Šeol. Da li je koincidencija što je baš Egipat, najniža tačka, opisan kao mesto robovanja strancu u Pismu? Koincidencija je još manja kada u obzir uzmemo jednu priču iz apokrifnog „Pseudo-Matejevog jevanđelja“, koje je kasnijeg datuma, ali predstavlja dobar izvor ranih tradicija u Crkvi, koja govori o tome da po silasku u Egipat, Sveta Porodica u pećini u kojoj biraju da prenoće upravo nalazi – zmajeve, koji se pokoravaju Bogomladencu. Ova priča svakako nas brzo podseća na opis Božije pobede Levijatana u dubinama iz Psalma 74:13-14, ili iz Isaije 51:9-10, koji pobedu nad Levijatanom smešta tačno u kontekstu Pashe i izlaska iz Egipta. Gospod, sišavši u Egipat, sliku Ada, susreće Levijatana, zmaja koji otelotvorava haos koji se uspinje sa margine ka centru. I ne samo da ga savladava – već ga preobražava. U priči iz „Pseudo-Matejevog jevanđelja“, zmajevi se klanjaju Hristu. Hristos je iznad dihotomije poretka i haosa. Hristos je transedentni Bog, koji vlada i jednim i drugim, i kome se i jedno i drugo klanjaju.

Baš zato Sv. Atanasije Veliki, u svom čuvenom delu „O očovečenju Boga Logosa“, u segmentu posvećenom opovrgavanju Jevreja, baš navodi Isaijino proročanstvo o Božijem silasku u Egipat kao savršeno svedočanstvo Isusovog mesijanstva.

Ostalo nam je još jedno pitanje da rešimo – zašto Matej pogrešno citira Osiju? Odgovor bi već sada trebao da vam bude jasan. Zato što je Hristova Pasha, Hristov trijumfalni izlazak iz utrobe Smrti, čija je svojevrsna slika Egipat, prava Pasha, pravo oslobađanje od ropstva i prelazak preko „pograničnog mora“, ka kojoj je prethodna, Mojsijeva Pasha, samo uperavala.

Ovde je korisno osvrnuti se na jedan od definitivno najstarijih delova Biblije, zajedno sa već pomenutom 32. glavom Zakona Ponovljenih, a to je Mojsijeva pesma iz 15. glave knjige Izlaska. Ove dve glave Petoknjižja su, blagodareći njihovoj poetskoj, pre nego proznoj, formi, koja mnogo delotvornije trpi (bogonadahnuti, u ovom slučaju) „zub vremena“ u procesu prepisivanja, do nas stigle faktički na proto-hebrejskom jeziku, koji se govorio u vreme Mojsija, tako da sa priličnom sigurnošću možemo reći da su ova dva dela, izašla baš u ovoj formi direktno iz pera Mojsijevog.

Obe ove pesme ostavile su dubok trag na himnografiju pravoslavne Crkve, naročito na pesničku formu kanona, a posebno Mojsijeva pesma iz Izlaska, sa vidno Pashalnom konotacijom. No pokazaćemo da, kao i u slučaju Psalma 24, koga ćemo se, ako Bog da, dotaći u nekom kasnijem tekstu, Pravoslavna crkva nije jednostavno „na silu“ ugurala neko mesijansko jezgro u ovu pesmu – naprotiv, ona je očuvala, više od svih, njeno originalno značenje. A svedok za ovo nam je, pored Živoga Boga, i arheologija.

Naime, u Pesmi se govori o Izrailjevom prelasku Crvenog mora. Ili, da li je tako? Izraz za pređeno more u ovoj pesmi u konsonantskom hebrejskom tekstu jeste y’m s’ph. Ovo se može vokalizovati kao yam soph, u značenju Crveno more, kako stoji, na primer, u grčkom tekstu Septuaginte, ali isto tako i kao yam suph, usko povezano sa egipatskim pojmom pa tjufy, u značenju „more trske“, što jeste bilo jedno vodeno telo koje je predstavljalo istočnu granicu Egipta proper. No, iako je u jeziku Novog Carstva ovaj pojam označavao „more trske“, u drevnijem značenju iz perioda Srednjeg Carstva, on se odnosio na „granično more“. Ako je neko čitao moj prethodni tekst o vodama gornjim i vodama donjim, pojam graničnog mora ne bi trebao da mu bude stran.

Naime, u piramidskim tekstovima iz perioda Srednjeg Carstva, ovo „granično more“, takođe nazivano i mkhey-u, po onima koji su se u njemu udavili, predstavlja more koje odvaja naš svet od sveta umrlih. Ista ideja javlja se i u grčkoj mitologiji – reka Stiks. Duša (ili ti na egipatskom ka) pokojnika, u periodu od 40 dana nakon smrti (poznato?) treba da prođe kroz ovo granično more, i dospe na drugu stranu, u „prisustvo bogova“. Ako ne uspe, i udavi se u trskama ovog mora, ona postaje jedna od mkhey-u, ili „udavljenih“. Naravno, prema egipatskom verovanju, najviše šanse za uspeh u prelasku ovog mora imao je faraon, polu-bog na zemlji – ili, tačnije, jedan aspekt Horusa, sina vrhovnog boga Ra – tzv. Horus desne ruke.

Egipćani se dave u moru - Gustav Dore

Egipćani se dave u moru – Gustav Dore

Međutim, baš faraon, i svi podanici njegovi jesu oni koji u graničnom moru završavaju udavljeni. Baš zato, Mojsijeva pesma insistira na tome da je Gospod taj koji je desnicom svojom proveo Izrailj posred graničnog mora (Izl 15:6, 12). Horus desne ruke nije ništa više do bespomoćni davljenik u moru smrti, koji svoju desnicu bespomoćno pruža iznad nemilosrdnih talasa smrti, „ali nema ko da izbavi“. Jer, jedino je desnica Gospodnja ta koja prevodi kroz ove talase. Ne preko, ispod, ili okolo – kroz njih. Prolazi kroz smrt, u novi, večni život. U prisustvo ne sa bogovima Egipta, već sa nebeskim Ocem i svim svetima Njegovim. Uzgred budi rečeno, ova biblijska glava predstavlja sav apsurd perenijalizma i ekumenizma – ne vode svi putevi „ka vrhu planine“, i ne vode svi preko „vode smrti“. Čak, u Justinovskim kategorijama, svi ovi putevi pokazuju se podjednako jadni i bespomoćni kao siloviti „Horus desne ruke“ pred nesagledivom tajnom i otrežnjujućom realnošću smrti. Kroz nju, zapravo, vodi samo jedan put – a to je Gospod.

Izlazak 15 predstavlja prelazak – Pashu na način radikalno drugačiji od onoga na koji smo se navikli. Ne predstavlja ga kao neki jadni zbeg koji beži glavom bez obzira od nekog faraona – već kao bitku. Zapravo, kao kraj bitke. Ova pesma je, zapravo, pobedna pesma, koju peva niko drugi do Mirijam – Marija, sestra Mojsijeva. A pobeda nad kim? Pobeda nad bogovima Egipta, završetak onih Gospodnjih reči „sada sudim bogovima misirskim“. Baš zato, ova pesma počinje rečima „Gospod je veliki ratnik, ime mu je Gospod.“ (Izl 15:3)

Dakle, Pasha je oduvek bila vezana prevashodno za prelazak iz smrti u život. Pasha je oduvek bila vezana za Hrista, a ne za Mojsija. Mojisjevo delo bilo je samo obraz Hristovog, i baš zato je potreslo bogove Egipta. I kao što je devica Marija bila prva koja je posvedočila i pobedonosno opevala prelazak Izrailja preko graničnog mora, tako je još jedna, konačna Devica Marija bila prva koja je posvedočila prelazak savršenog Izrailja, Isusa Hrista, kroz smrt u Život Večni. I zato ne treba da čudi, da je baš u rukama Marije, praćene pravednim Josifom, Hristos i izašao iz Egipta, posramivši još jednom njegove bogove.

Možda deluje i previše smelo čak i Roždestvo Hristovo nazvati Pashom. No, samo deluje, jer to je tema Dogmatika 5. glasa, ploda oboženog uma zlatostrujnog Jovana Damaskina. Jer, kao što je more ostalo neprohodno kako pre, tako i nakon prolaska Izrailja, tako je i Djeva Marija ostala nevina, kako pre, tako i nakon rađanja Hristovog, koji je sam, kao što je Izrailj kroz more prošao bez da se okvasio, isto tako rođen od žene bez greha. Pa, ako se zagledamo, i krštenje Hristovo je takođe, neka Pasha, neki prelazak preko mora. Čak, opisujući i događaj Preobraženja, Jevanđelista Luka piše: „I gle, dva čoveka su razgovarala sa Njim, to su bili Mojsije i Ilija, koji se pokazaše u slavi i govorahu sa Njim o Njegovoj smrti, koju je imao da podnese u Jerusalimu.“ (Lk 9:30-31) No, umesto reči „smrti“, kako stoji u srpskom prevodu prof. Emilijana Čarnića, koji sam ovde citira, u grčkom originalu stoji reč ἔξοδον – akuzativ reči ἔξοδος, što znači Izlazak, i nesumnjivo aludira na izlazak Izrailja iz Egipta. Dakle, u opisu događaja Preobraženja, Hristova smrt i vaskrsenje predstavljeni su kao novi Izlazak, nova Pasha. Zapravo, sav je Hristov život – Pasha. Hristos je Pasha. Nova i savršena Pasha.

Zato Matej kaže, „da se ispuni ono što je rečeno preko proroka“. Osijine reči o Pashi nisu se ispunile za vreme Mojsija – one su se ispunile sada. Ispunile su se ne u narodu Izrailju, nesavršenom sinu Božijem koji se okrenuo od Gospoda i proslavio Vala i Astartu, već u osobi Izrailju, savršenom Sinu Božijem, rođenom iz nestvorene utrobe nadnebeskog Oca, pre nego što beše vremena.

Izrailj se, i to posebno u kontekstu Pashe, izlaska iz Egipta, pominje kao „sin Božiji“. Jedan od ovakvih momenata u pismu je svakako Osija 11:1, o kome smo već govorili, a pored njega je bitan i Izl 4:22-23 „ovako kaže Gospod: Izrailj je sin moj, prvenac moj. I kazah ti: pusti sina mojega da mi posluži.“ Izrailj se takođe na mnogo mesta, primera radi, u 5. glavi knjige proroka Isaije, i u Psalmu 80, naziva vinogradom. Međutim, da li je Izrailj uspeo u svojoj misiji da bude Sin Božiji u istinskom smislu – da bude slika svog Oca? Naravno da ne.

O Izrailju kao osobi – Mesiji, u Svetome Pismu prorokuje se mnogo, nekad na očigledne, a nekad na suptilne načine. Pored čuvene priče o Božijim obećanjima Avramu, u kojima grčki tekst pravi razliku između semena (σπέρματα, množina) i Semena (σπέρμα, jednina) Avramovog, što kasnije Pavle famozno obrazlaže „nerazumnim Galatima“ u poslanici Galatima 3:16, jedno od najočiglednijih mesta jeste „druga himna o Eved-Jahveu“, kako se u savremenoj biblistici naziva prvi deo 49. glave Isaijine knjige.

„Tada mi On reče: „Ti si sluga moj, Izrailju, u kojem ću se proslaviti!“ (…) A sad govori Gospod, koji me je od krila majčinog učinio slugom svojim da mu dovedem nazad Jakova, i da saberem Izrailj. Proslavih se u očima Gospodnjim, jer je Bog snaga moja. On mi reče: „Nedovoljno Mi je da Mi budeš sluga da bi doveo plemena Jakovljeva i da sabereš ostatak Izrailjev. Učiniću da budeš svetlost neznabošcima, da budeš spasenje Moje do krajeva Zemlje. Ovako govori Gospod, Izbavitelj Izrailjev, Svetac njegov, onome kojega preziru i kojega se gadi narod, sluzi silnika: „Carevi će videti i ustaće, pokloniće se knezovi zbog Gospoda koji je veran, zbog Sveca Izrailjevog koji te je izabrao.“ (Is 49:3-7)

Isaija, dakle, nedvosmisleno ovde razlikuje dva Izrailja, narod Izrailj, i osobu Izrailj, koja nije pozvana da bude spasenje (y’shua) samo Izrailju, već i neznabošcima. Ovo mesto se, i prema jevrejskim egzegetama sve do 11og veka, a kod nekih čak i do 19og, nedvosmisleno odnosilo ne na Izrailj, već konkretno na Mesiju, ličnost Izrailj. Baš taj pravi Izrailj, sa smelošću potvrđuje svoj identitet rečima „Ja sam pravi čokot, i otac je moj vinogradar“ (Jv 15:1).

Isus u Pretorijumu – Fransoa Leon Benuvil

Međutim, ovaj pravi i večni Čokot, pravi i večni Izrailj, pravi i večni Sin Božiji, prava i večna Pasha – jeste onaj „kojega preziru, kojega se gadi narod“. Jeste omrzuti, odbačeni, popljuvani, raspeti – Isus Hristos. Ko ima uši da čuje, neka čuje.

Hristos vaskrse!‌

Bilo bi nam drago da čujemo tvoje mišljenje o ovom tekstu. Slobodno ostavi komentar ispod, ili nam pošalji svoje mišljenje na [email protected].

Komentari

1 Comment

  1. Hvala Bogu i hvala vama na ovom tekstu koji mnogo objasnjava. Duboko ste trazili i nama pokazali divne bisere iz Bozje Reci. Ono sto je najlepse je Hristos sve i u svemu.
    Blagosloven dan

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljivana.