Вечита критика Православне Цркве на нашим просторима, од стране протестаната, је да је прихватила многе паганске обичаје. Углавном мислећи на славе, фарбање јаја за Васкрс и паљење бадњака за Божић.
Пре свега бих истакао да су догме обавезна веровања која сваки члан Цркве мора да исповеда, попут учења из Симбола Вере. Света Тројица, Отелотворење Сина, Његове две природе, једна личност, Христово Васкрсење, једно крштење – неке су од главних догми. Обичаји о којима је реч нису догме, тј обавезујуће праксе. Ни један Васељенски Сабор није донео одлуку о наведеним народним обичајима. Већина тих обичаја не постоје у другим Православним народима са чијим Црквама смо у заједништву. Нико није приморан Црквеним ауторитетом да у њима учествује. Нико никад није био изопштен или кажњаван јер није славио славу, фарбао јаја или палио бадњак. Ово су народни обичаји. Стога бих навео да ово није ни примарно ни секундарно већ терцијарно питање.
Међутим, Света Црква је заиста ове обичаје препознала и усвојила као добре. Тако да, иако они нису од суштинске важности за васељенско православље, и самим тим њихово непрактиковање не представља сметњу у православности неком Грку, Русу или Јапанцу, будући да оне нису део њиховог наслеђа – морамо поставити питање, због чега оне сметају једном Србину, чијег наслеђа јесу део? Јер његов разлог за њихово одбацивање и те како може бити сметња у његовој православности.
Ова одбрана ће протестантима бити потпуно контраинтуитивна уколико нису разумели наше досадашње аргументе о примарним, темељним питањима. Њихово “Где то пише у Библији?” само претпоставља да тих аргумената нема и да је њихова новонастала теологија исправна.
Библијски примери
Треба навести да је Христос учествовао у одређеним народним обичајима, попут свадбе (Јован 2:1-12). Нигде у Закону, нигде у Старом Завету није заповеђено да се прави прослава при венчању, она је народни обичај, али таква прослава није идолопоклоничка, не чинимо младенце боговима тиме што прослављамо њихов брак. Зар не? Навео бих и да је Христос био у Храму током празника Хануке, (Јован 10:22-23) који је народни обичај који није непосредно заповеђен од Бога. О овом празнику нема речи у протестантском Старом Завету, али се зато његово порекло спомиње у Првој и Другој Макавејској (1 Мак 4:52–59, 2 Мак 10:5–8), књигама које протестанти одбацују а које Православни Стари Завет садржи. Али то је тема за други дан. Још један пример је Пурим, старозаветни народни празник који, иако није установљен од Бога, ипак је прихваћен као добар и богоугодан. (Јестира 9:20-32)
Из овога видимо да Бог није искључив колико и сами протестанти, народни обичаји Му не сметају уколико не воде у грех.
Људску природу је Бог створио као добру. Зато органски, неусиљени обичаји, јединствени у сваком народу, јесу плод те добре природе, и као такви су у суштини добри, иако су пре хришћанства били погрешно усмерени, ка “онима који по природи нису богови” (Гал 4:8). Узмимо на пример, симбол круне. Круна је симбол којим је богостворена људска природа интуитивно исказала достојанство цара. То што су цареви пре Христа носили круне, не значи да ми Христа не можемо сликати са истом, и не квари ваљаност онога што разговетно исказујемо сликајући га на тај начин. Проглашавање свих форми верског обреда, осим оних формираних у контексту неформалне, постмодерне цивилизације 20ог века, за “демонске” представља врхунац гордости. Таква логика је на чудан начин – гностичка.
Чак и ако су ови обичаји настали из паганских, то уопште није ни битно, уколико ови или обичаји било ког другог хришћанског народа имају дубоки хришћански смисао. Уколико то што су неки незнабошци могли имати обред који је у форми сличан слави, на неки начин квари њен хришћански смисао – онда и паганске приче о Великом потопу кваре хришћански смисао те приче у Библији, или формална сличност старозаветног богослужења са осталим богослужењима древног Блиског истока некако квари њену православност. Поента је шта се обредом исказује, докле год се ваљано исказује.
Слава
Смисао славе јесте – продужење Литургије. На Светој Литургији, према речима “ово чините у мој спомен (=анамнесис, оприсутњење)”, оприсутњен је Христос, који каже “а где сам ја, ту ће бити и слуга мој” (Јн 12:26). Због тога, исповедајући делатно Васкрслога и газећи смрт, простор, време и заборав, ми прослављамо Христа, и са њим – Његовог слугу, Светитеља тога дана, кога је прославио давши му, као што је обећао “славу коју је имао код Оца пре свих векова” (Јн 17:22). Јер приступајући на Литургију, Светајну Цркве, ми чинимо по заповести и сведочанству апостола Павла
Него приступисте к Сионској гори, и ка граду Бога живога, Јерусалиму небескоме, и многијем хиљадама анђела, к Сабору и Цркви првороднијех који су написани на небесима, и Богу, судији свију, и духовима савршенијех праведника, И к Исусу, посреднику завјета новога, и крви кропљења, која боље говори неголи Авељева. (Јеврејима 12:22-24)
На Литургију носимо колач, хлеб – симбол Христа који каже “Ја сам Хлеб Живота”, који по освећењу носимо кући – да бисмо тамо Литургију наставили као – агапе, вечеру љубави, коју су одржавали и рани хришћани (1. Кор 11). Као обележја славе, ту су и – жито, у спомен на Христове речи “ако семе не умре, једно остаје, ако умре и буде погребено, много рода роди”, вино – симбол Христове крви, и свећа, симбол Христа који каже “Ја сам Светлост свету”, као и икона – а о православности икона већ је претходно на овом каналу било речи.
Слава није некакав предхришћански обичај који је по христијанизацији само примио “ново рухо” да би се сачувао на “езотеричан начин” одржавши само привидно хришћански изглед. Српски народ је одувек имао веома изражен породични и племенски идентитет. Довољно је погледати племена Црне Горе и Херцеговине, или велике задруге централне Србије. Из те склоности, органски родила се потреба за некаквим ентитетима “заштитницима” породица, племена и места, која је била честа у древном свету (уп. Ларе и Пенате код Илира и у древном Риму, или код урбанијих народа, локалне, градске култове). Када су Срби примили хришћанство, важност породице и племена није нестала, као ни њихова потреба за заштитником, само су, као хришћани, Срби зажелели да им заштитници буду – истински Христови светитељи и анђели. Из те жеље и потребе формирао се, потпуно хришћански обред славе, која је у својој суштини агапа, продужетак литургије. Слава није била предпостојећи пагански обичај.
Један од приговора могао би бити да је сама потреба за заштитником погрешна. Али, зашто би била, кад је чак и Израиљски народ имао свог заштитника – архангела Михаила (Дан. 10:21, 12:1). Поред тога што могу штитити један народ, ангели сасвим јасно штите појединачне људе (Мт 18:10, Јевр 1:14, Дап 12:15, Пс 91:11-12, Пс 34:7) – па зашто не би могли и породице?
Једна од критика је оптужба за идолопоклонство. Идолопоклонство је слављење било кога или чега, изнад или уместо Бога. Како су ови обичаји усмерени ка слављењу Бога, не могу бити идолопоклонички. На пример славе прослављају Божије светитеље, људе који су свети онолико колико су прославили Божије име својим животима и смртима. О поштовању светих било је говора на каналу Храстко. Суштина паганских обичаја су паганска божанства. У нашим народним обичајима нема паганских божанстава. Нит их ико спомиње, нит о њима ико ишта зна, јер је директних сведочанстава о њима готово да и немамо. Бог гледа срце и намеру иза наших поступака. (Амос 5:21–24) Нема смисла да се на пример током славе, прослављања Бога и Божијих Светих, заправо због сличности спољашње форме неком паганском обичају, којих као што смо напоменули, уопште и нема, тиме заправо приноси слава демонима.
Васкршња јаја
Током Васкшњег поста, верници се уздржавају од меса, млека и јаја, али како би њихове кокошке наставиле да лежу, јаја би се чувала и највише јела по свршетку поста односно на Васкрс. Уз то, православни монаси већином не једу месо, те је симбол дугоишчекиваног мрса и гозбе било – јаје. Зато, очекивано је да смисао јаја на Васкрс буде изгубљен цивилизацији која је престала да пости. Јаја се једу и пре почетка Васкшњег поста – код нас Срба на покладе или ти Белу недељу, а код Руса, на пример, на празник Масленицу.
Само јаје са служи као симбол Васкрсења. Љуска, сада сломљена изображава гроб, односно смрт, коју Христос уништава својим Васкрсењем. Сломивши љуску, видимо бело, светло (и укусно) беланце, које означава нови живот, док је црвена боја знак Христове крви. Постоје и друга предања везана за Васкршња јаја – најчешће везана за личност Марије Магдалине. Једно предање каже да је у својој проповеди она доспела чак до римског цара Тиберија, и док му је проповедала, држала је јаје. Тиберије је гордо рекао да ће поверовати тек када то јаје постане црвено, и то се и десило. Друго, пољско предање сведочи да је она, у недељу ујутро када је кренула на Христов гроб, код куће скувала јаја за доручак за себе и друге мироносице, и ставила их у корпу. Међутим, када се вратила са гроба, примивши благовест Васкрсења, и схвативши да је радост испунила и улепшала читав свет, затекла је и нешто тако „банално“ као што су јаја, препуна прелепих шара. Из свих тих разлога, јаја су била нераздвојни део прославе Васкрса још од давних времена – имамо сведочанства о владарским дворовима у средњевековној Европи који су за прославу Васкрса наручивали огромне количине јаја.
Први који је Васкршња јаја, заједно са многим потпуно хришћанским обичајима, прогласио паганским, био је је амерички презбитеријанац, Александар Хислоп, у 19ом веку, у књизи „Два Вавилона“, која је препуна разних фантастичних измишљотина.
Бадњак
Бадњак као младо дрво се пали и симболизује светлост и топлоту коју Христос доноси својим рођењем. Уз бадњак се у кућу често уноси и слама, што подсећа на Витлејемску пећину и јасле где је Христос рођен. Симболично стварање сцене Јосифа који пали ватру како би се у хладној децембарској ноћи Пресвета Богородица и новорођени Христос огрејали.
Шта уопште значи реч бадњак? Да то одгнонетнемо, помоћи ће нам сведочанство римокатоличког грофа Јанеза Вајкарда Валвазора, који 1687. године пише о обичајима покатоличених Срба града Сења. Он, наиме, каже да момка који читаву ноћ пре Божића бди у молитви зову бадњак, и да му у ту сврху ложе ватру, да би био угрејан. Логично, најподобније дрво за то јесте храстовина – која дуго и постојано гори. Дакле, етимологија речи бадњак засигурно је везана за молитвено бдење. Засигурно, нема ничег паганског у томе, иако горди аустријски гроф који говори са гнушањем о Србима заиста помиње неког „паганског Бадњака“.
Ложење храстовог дрвета на Бадње вече у нашем народу осведочено је још у 13. веку, а видимо да је вероватно било у сврху молитвеног бдења. Временом, богољубива српска душа је у томе видела још један дубљи смисао. Владика Николај пише:
Као што младо и тврдо храстово дрво стављено на ватру обасјава и греје оне који около стоје, појући: „Рождество Твоје…“, тако исто и Богомладенац Исус Христос сагорева у огњу своје љубави за нас. Он је и умро за нас да би наас спасао од смрти и сатане.
Приговори
Неко може рећи како ова симболика није освешћена код многих који обичаје практикују. Са тим бисмо се и ми сложили, као и сваки пастир и епископ Цркве. Ни један од њих не би радио на томе да народ дубље гура у незнање, већ цела Црква ради на томе да ову симболику освести. А ако већ видимо да је из обожавања Христа настала свеколика форма ових обичаја, када се Христос усели назад у суштину – шта се ту може приговорити?
Неко такође може рећи да ово делује као форсирање христолошког смисла на обичаје које тај смисао није формирао, већ су се формирали независно од њега. Чак и да је тако, какву разлику прави, ако се Христос заиста уселио у срж нечега, и све преусмерио ка себи? Осврнуо бих се на идеју очишћења и освећења која је у самој сржи Хришћанства.
Крст је био справа за мучење, симбол срамне, болне и ружне смрти. Крстови би били постављани крај пута, свима на видело и упозорење. Гушење, шок, губитак крви, детаљи су сувишни. Сада симбол наде, знак Христове победе смрти, јер смрћу смрт уништи. Ова црнина Христовом крвљу постаје белина. Чисто на себе узима нечисто како би га очистило – изнутра. Човек замрачује, Господ освећује. Сам долазак Сина Божијег, говори о преображењу и преусмеравању кривог ка правом.
Ако чега има доброг у свецелом човековом животу – у Христу је победило, ако чега има лошег, у Христу је побеђено. Христос у себи возглављује и обнавља све што постоји. Стога је потпуно у хришћанском духу преображавати зло у добро. То не значи – прекречити зло у добро. Већ очувати оно што се може, исправити и преусмерити оно што се може, а оно што се не може – уништити. Крштавање старих обичаја није паганизација, већ тријумф хришћанства. Иако тврдимо да тога код Србина није било, не тврдимо тако јер у томе има нечег погрешног, него јер нас разум приморава.