Ако сте чули пословицу „На једну страну ђаво, а на другу баба, па ко натегнеˮ, на добром сте мјесту. Данашња тема је именица баба – старинско женско хтонско божанство и њено култно мјесто у нашем језику.
У језичком смислу, баба представља идеалну ријеч, праву посластицу за истраживаче и говорнике.
Тешко се може мјерити са било којом другом ријечи, поготово узимајући у обзир њену голему митолошку моћ. Прастарог је поријекла, балтословенског, што значи да је баба баба у свим словенским језицима – чешком, словачком, пољском, бугарском, македонском и српском, а рано је прешла и у друге, па баба казују Мађари, Румуни и Грци.
Путем неколико најважнијих функција, баба је централна фигура преноса не само породичног и староставног већ и језичког знања. Вјероватно не постоји особа која није упамтила бар једну причу коју је чула од своје или туђе бабе.
Кроз чување, казивање и измишљање прича, бабе остварују своју важну улогу у одгајању ђеце. Отуда назив бабица за његоватељицу, дадиљу и прву особу са којом је беба, једно тако осјетљиво биће, у контакту, а за приповиједање се понекад каже и бапске приче, бапска посла, бабине деветине, бабарије – зато што бабе знају оно што нико не зна, а и ако зна, не смије рећи.
Са друге, мрачније, стране, та се функција проширује на забрану и спречавање несташлука, па се малишанима пријети бабарогом или бабаругом, бабом Јагом, чуварком улаза у подземни свијет и господарицом звијери, Јежибабом, натприродним вјештичијим бићем. У бајкама и приповијеткама увијек постоји стара жена која јунаке одговара од правог пута или им отежава. Двострукост ове природе само појачава њен значај у језику.
Ако се заинтересујете за неку прастару ријеч, увијек прво питајте бабу. Наши мушки преци су се више кретали и тиме мијешали са различитим језицима и културама, а бабе су чувањем огњишта, обичаја и култа породичног дома временом постале праве ризнице знања и архаичних израза.
Зато баба зна да ти није доста и да си још гладан, зашто не смијеш сједити на хладном бетону или пјевати за столом, шта прво треба да урадиш ако ти трун упадне у око. За лингвисте није никакво изненађење да је баба чест назив за главну греду која држи кућу или за неке предмете који по својој намјени представљају ослонац. Баба је у неким крајевима и назив за округли славски колач или питу, а сви знамо изреку ко о чему, баба о уштипцима или загонетку девет баба по леду се плаза (рјешење: уштипци на масти).
Осим што је главна куварица, она је и традиционална породична видарица и врсни познавалац свакојаких трава, због чега је у рјечнике ушла и као саставни дио многих назива за биљке (на примјер висибаба или бабин зуб) и животиње (врсте рака, пужа, риба). Друга, опаснија страна ове позиције функционише у називима болести (бапке и бабици су заушке и оспице) и временских непогода: баба Марта најављује промјењиво вријеме на прољеће, бабин луб је дуга, бабин буџак мјесто на небу одакле долази невријеме, бабини козлићи или јарићи јесу снијег кад му вријеме није, а град и лед се понегђе зову бабуре.
Из ових неколико примјера видимо да се ријеч грана у безброј гнијезда (од прабабе до бапца, од збабити се до бабушка), покрива све могуће народне изражаје – пословице, изреке, легенде, митове, проналази се у називима на цијелом Балкану (од Бабине греде и Бабљака до Бабиног потока и планине Тресибабе).
Један од ријетких који се супротставио баби био је храбри Вук Караџић. Наиме, када би нашег реформатора упитали какав је језик савремених писаца, он би народски говорио да пишу по правилима бабе Смиљане – ко како хоће, без реда и смисла. Неки његови савременици кажу да је ова увреда била толико силна да је многе придобила за реформу српског језика.
Рећи ћемо, ипак, на основу свега што смо пронашли, да је и наш Вук добро знао о чему говори, те је анегдоту о баби Смиљани мудро унио у српску лингвистику, тиме јој дајући заслужено и запажено мјесто у дијељењу језичког знања, а потом је и у своје сакупљено језичко благо уврстио многе записе у којима бабе играју значајне ликове.
Па ти, читаоче, стисни зубе и не послушај бабу!