Шта је Мирољуб Петровић?

Једна је од популарнијих религијских интернет фигура на Балкану. Прославио се током златног доба Балкан инфо подкеста, као директан, харизматичан и самоуверен глас „хришћанства“, “традиције” и “породичних вредности”.

Његова реторика је многима толико привлачна да се изродио култ личности, маса „Мирољубових сведока“, која још увек понавља његове фразе. Међутим, ово сви већ знају. Фокусирао бих се на питање – шта је Мирољуб? Да ли је заиста хришћанин? И ако није, где се његово учење разилази од хришћанства? Шта то Мирољуб исповеда, а шта је православно учење?

Детаље својих веровања Мирољуб током година постепено открива широј јавности, иако директна питања заобилази јер их сматра “периферним”, вероватно знајући да његова учења блиска адвентизму не би пустила корење на нашем тлу, колико год оно млако било, да је од почетка био јасан о својој религији.

На пример, иако није православни хришћанин 2013. године написао је књигу “Православље за почетнике” коју прожима његова јудејствујућа и протестантска теологија. Када се говори о души, говори се искључиво у контексту јеретичког учења о “спавању душе”, из ког се експлицитно извлачи закључак да је молитва светитељима, призивање демона! Наводи и канон Светог Писма без девтероканонских књига које православни канон Светог Писма садржи. У књизи наводно о Православљу ни један Отац Цркве нити Васељенски Сабор није наведен. Следећи подаци нису од кључног значаја, али је занимљиво истаћи да се реч Мојсије у овој књизи спомиње 61 пут, док се реч Исус спомиње 52 пута. Реч Црква само 2 пута, оба пута у фрази с*танска црква, док се реч Израел јавља 49 пута, а Јевреј 66 пута. Излишно је помињати да се речи икона, литургија, причешће, епископ, сабор, предање, не јављају ни један једини пут. Од 8 помена речи свештеник, 5 пута се јавља у фрази сотонски свештеник, а 3 пута је везана за старозаветно свештенство. Ова књига се не наводи на главним странама његових сајтова, али је несумњиво била покушај да се инфилтрира и приближи православној публици, неки би ово назвали јасном манипулацијом, чему сведоче чак и корице, лукаво одрађене да би се књига и визуелно додворила православнима.

Да будемо искрени, Мирољуб заиста јесте преданији ширењу вере од многих православаца, пише и преводи књиге, снима клипове, одржава сајтове, али полуистина је често опаснија од потпуне неистине. Често говори речи хвале о Православној Цркви, и иако је гостовао на одређеним православним порталима, па чак и држао предавање у Цркви, далеко од тога да оправдава православно учење. Према књизи неименованих аутора са његовог сајта о алтернативној црквеној историји и његовим личним изјавама са форума, православци су у суштини идолопоклоници у заблуди, који светкују многе паганске а одбацују многе тобож исправне јеврејске празнике.

Зашто баш јеврејске? Иако он то пориче, од људи који се крећу у сличним круговима и неких од његових пратилаца може се начути да је Месијански Јеврејин, на крају крајева видећемо да је по теолошким уверењима тој религијској групи у најмању руку веома близак. Али шта то значи?

Ко су месијански Јевреји?

Православно схватање Старог Завета

Историја Старога Завета обухвата време од стварања света до доласка Исуса Христа. Она описује стварање света и човека, пад првих људи, као и начин на који Бог, кроз историју, постепено припрема човечанство за долазак Спаситеља.

Падом прародитеља у Еденском врту у свет улази грех, смрт и распадљивост. Грех Адама и Еве није наследна кривица у православном разумевању, већ се наслеђују последице тог греха: проклетство, смртност, пропадљивост, поробљеност демонима и склоност ка греху. Апостол Павле у 7. Глави посланице Римљанима чак о греху говори као о некаквој делатној сили или бићу које дејствује у човеку, вршећи притисак на његову слободу и вукући га ка апсурду. Сваки човек лично одговара за своје грехе, али сви учествују у палој природи. Будући да је укаљана, потребан је неко ко би је могао помирити са Богом. Већ у Еденском Врту, дато је и прво обећање Спаситеља (Постанак 3:15), чиме почиње историја спасења.

Пророчанство о Месији не ограничава се само на изричите пророчке изјаве, већ се открива и кроз догађаје, личности и институције Старога Завета. Животи старозаветних праведника, попут Аврама, Исака, Јакова, Мојсија и Давида, као и жртвени систем, Пасха, Храм и Закон, имају типолошки карактер, они су сенка и припрема онога што ће се у потпуности испунити у Христу и Његовој Цркви. Исус Христос, обећани Месија и Спаситељ света је испуњење Старога Завета. Он довршава оно што је било започето, исцељује оно што је било рањено и сједињује оно што је било раздвојено. Као што каже Свети Апостол Павле, Закон је био „васпитач до Христа“ (Галатима 3:24).

Током периода пре доласка Месије, Бог склапа више завета са својим народом, са Адамом, Нојем, Аврамом, Мојсијем и Давидом. Сваки од ових завета уперује ка Христу и у Христу је испуњен. Посебно место заузима завет са Мојсијем који укључује Десет заповести и читав Мојсијев закон, са обредним, моралним и грађанским прописима. Према учењу самог апостола Павла, јасно изложеном у 3. глави посланице Галатима, људи пре завета на Синају, као што је Авраам, нису били подложни закону који је тамо дат. Прво је, кроз Авраамову веру, дато обећање Христа, а 430 година након тога – дат је Синајски закон “ради греха” (3:19) “да све затвори под грех” (3:22; односно, да се у свима открије поменута греховна сила, до доласка онога који је као девствено зачет и Бог био слободан од ње) и као “васпитач до Христа” (3:23-24), као што смо поменули, учећи изабрани народ о њима и о Ономе који им је обећан.

“Јер ако је нашљедство од закона, онда већ није од обећања, а Аврааму обећањем дарова Бог” (3:18) односно – уколико постајемо оправдани и наследници вршењем закона – обећање Христа дато Аврааму постаје безвредно. Авраам је, међутим, Божијим предзнањем, поверовавши у обећање Христа, постао прототип свих спасаваних, који се вером у Христа оправдавају.

Павле, дакле, задрто инсистирање на Закону након испуњења обећања сматра за нешто што човека лишава спасења, јасно говорећи:

“Ево ја Павле кажем вам да ако се обрежете Христос вам ништа неће помоћи. Изгубисте Христа, ви који хоћете законом да се оправдате, и отпадосте од благодати.” (Галатима 5:2,4)

“Да вас дакле нико не осуђује за јело или за пиће, или за какав празник, или за младине, или за суботе; Које је све било сјен од онога што шћаше да дође, и тијело је Христово.” (Колошанима 2:16-17)

Битно је овде се осврнути и на другу протестантску крајност – ови стихови се нипошто не односе на потребу за чињење добрих дела ради спасења, већ на испуњавање заповести Синајског закона. Прво тумачење измислио је Мартин Лутер да би оправдао своје отпадништво од папске парацркве због опсесивно-компулсивног поремећаја. Зато Павле благовести “Јер у Христу Исусу нити што помаже обрезање ни необрезање, него вјера, која кроз љубав ради.” (Гал 5:6)

Према православном учењу, Мојсијев закон није укинут у смислу одбацивања или негирања већ је испуњен, превазиђен и преображен, доласком Христа. Као што је улога свеће испуњена онда када изађе сунце. Морална суштина Закона налази своје пуно испуњење у заповести љубави (Мт 7:12), док су жртвени прописи остварени у Христовој жртви једном за свагда, а обредни употпуњени и преображени у Цркви коју је Христос основао. У Цркви која је стуб и упориште истине (1Тим 3:15), коју врата Ада неће надвладати (Мт 16:18), коју ће Дух Свети до краја водити (Јн 14:16-17, Јн 16:13, Дап 15:28). То, наравно, не значи укидање сваког свештеног обреда у Цркви, и свођење живота исте на чисто морално усавршавање у атмосфери неформалности. Напротив, а више о томе видећемо касније.

Нови Завет није повратак Закону, већ улазак у нову стварност, живот по благодати Светога Духа. (Гал 5:16) Нови Завет отвара се народима и нејеврејима, Јеврејски народ, највећом мером отпада са дрвета народа Божијег, док су се на “остатак” – самога Христа као истински Израиљ (Ис 49), и оне око њега, накалемили многи из свих народа, као што је проречено на разним местима у Старом Завету. Зато, у Цркви нема никаквог превасходства нити Јевреја нити Грка, већ су сви једно у Христу Исусу. Нарочито нема превасходства оних Јевреја ван Цркве. Спасење се не остварује држањем Закона, већ сједињењем са Христом у Цркви. Закон остаје сведочанство, припрема и пророчки знак, али не и пут спасења после Христа.

„„Ево, долазе дани”, говори Господ, „кад ћу склопити с домом Израиљевим и с домом Јудиним нов савез. Не као онај савез какав сам склопио са очевима њиховим кад сам их узео за руку да их изведем из земље египатске. Тај савез они су раскинули, иако сам ја био господар њихов”, говори Господ.“ (Јеремија 31:31-32)

„Јер корећи их говори: „Ево иду дани”, говори Господ, „и склопићу нови савез с домом Израиљевим и с домом Јудиним, не онако како сам склопио савез с њиховим очевима онога дана кад их узех за руку да их изведем из земље египатске, јер они не осташе у моме савезу, и ја њих занемарих”, говори Господ. „Јер ово је савез који ћу склопити с домом Израиљевим после оних дана”, говори Господ, „даћу своје законе у њихов ум и написаћу их на њиховим срцима, и бићу им Бог и они ће бити мој народ. Тиме што каже „нови” савез, прогласио је застарелим онај први. А што застарева и овештава, није далеко од ишчезавања.“ (Јеврејима 8:8-10,13)

Месијански Јевреји и Мирољуб

Према Мирољубу Бог се отелотворио да би позвао људе да живе по Мојсијевом Закону и основао теократију, у чему је био неуспешан. Месијански јевреји заједно са Мирољубом, верују да су још увек под Мојсијевим Законом, што је, као што смо видели, у очигледној супротности Писму. Али такође прихватају Исуса као пророкованог Месију. Виде Нови као наставак Старог Завета више него његово употпуњење. Дакле Јевреји су, јер верују да су под јеврејским законом а месијански јевреји су јер прихватају Христа као Месију.

По овој непрецизној дефиницији, каква је и група, Мирољуб јесте месијански Јеврејин. Како месијански Јевреји нису обједињена група, са својим симболом вере, догмама и заједништвом у обредима, већ варирају у погледима, чак и по питању Свете Тројице, мораћемо сагледати специфично његову теологију. Што нам већ много говори само по себи. Заиста је незамисливо да је Цркву од смрти апостола прогутао теолошки мрак до доласка Мирољуба Петровића 19 векова касније.

Успутно бих навео и његово излагање упитних историјских и научних тврдњи. Почевши од јеретичког виђења да је учење о стварном телу и крви Христовој последица кварења хришћанства паганизмом, преко „науке“ преписане од америчких протестаната, до оних о јеврејском пореклу Срба и да су Свети Сава и Иван Црнојевић били богумили од којих је тобож потекла протестантска реформација. О оваквим, историјским питањима, ускоро ће бити текстова на сајту. Данашње питање је више теолошко.

Неслагања између Мирољубовог и православног учења

Недеља је пагански дан сунца а не Дан Господњи, треба да празнујемо јеврејску суботу.
Крст је пагански симбол.
Иконе су идоли.
Молитва за заступништво Светаца је дозивање демона.
Божић је слављење паганског божанства Митре.
Стварно присуство Христовог тела и крви у Причешћу је паганизам и окултизам.
Свештенство је престало у првом веку рушењем Храма у Јерусалиму.
Крштење је само обредно купање које се може понављати
Довођење у питање ауторитета Цркве
Свете Тајне не постоје
Називање Старог и Новог Завета „Први и Други део Библије“
Нови Завет је писан на хебрејском
Алкохолно вино је забрањено
Обрезање
Више нема свештенства
Елен Вајт је Божија посланица
Жене у клиру
Душе спавају
Пакао није вечан

Неко ће се међу Мирољубовим присталицама наћи да каже „То су само ваша погрешна православна учења и тумачења, ми имамо своја!“. О неким од ових тема већ постоје клипови на братском каналу Храстко, те због њихове бројности, усредсредио бих се на пар кључних питања. Ако им уделимо добру критику, срушиће се темељ на ком почивају и остала кривоверја.

Свето Писмо и ауторитет Цркве

Пре него што почнемо набрајати и тумачити стихове Светог Писма, заправо морамо утврдити шта је Свето Писмо и ко га може тумачити. Јер ако је Свето Писмо свима отворено интерпретацији, заиста нема ни смисла говорити о исправности једног наспрам другог тумачења. Узмимо као пример: веровање у стварно присуство тела и крви Христове у Причешћу. Послушајте ове стихове и размислите да ли је учење које је изазвало овакву реакцију јудеја и Христових ученика, заиста било само симболично јело хлеба и вина као спомен или Света Тајна Причешћа.

„Јудејци се пак препираху међу собом говорећи: Како може овај дати нама тијело своје да једемо?“ (Јован 6:52)

„Тада многи од ученика његових, чувши то, рекоше: Ово је тврда бесједа, Ко је може слушати?“ (Јован 6:60)

„Од тада многи од ученика његових отидоше натраг, и више не иђаху с њим.“ (Јован 6:66)

„Тако који недостојно једе овај хљеб или пије чашу Господњу, крив је тијелу и крви Господњој. Али човјек да испитује себе, па онда од хљеба да једе и од чаше да пије; Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела Господњега. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и довољно је умрло.“ (1. Коринћанима 11:27-30)

Колико год мислили да је једно или друго тумачење очигледније или смисленије, ако Писмо може било ко тумачити, онда је оно само једно у низу једнако валидних тумачења.

Мирољуб заступа Сола Сцриптуру, то јест став да је Библија једини непогрешиви ауторитет, врховни ауторитет по верским питањима, то значи да само Библија може да обавеже појединца на одређена веровања. Из тога следи учење о праву на приватно просуђивање, ово само значи да је појединац обавезан да верује у нешто само ако је сам проценио да Библија тако учи, јер заиста ако је Библија једини ауторитет, једини начин да избегнемо друге ауторитете и туђа тумачења је да сами прочитамо Библију. То значи да, ако ја разумем да Библија учи, на пример, да је Причешће само помен хлебом и вином, а Црква, Сабори, Оци, свештеници, фратри, пастори и на крају крајева било који други верник, разуме да је у причешћу право тело и крв Христова, ја сам обавезан само Библијом, то јест само својим сопственим разумевањем Библије. Нико други и ни једна Црква не може мене обавезати на одређено тумачење Библије. Ја сам сам сопствени папа, врховни ауторитет је вербално дат Писму али практично припада мени то јест мојој савести.

Када ово применимо на све протестанте схватамо да имамо проблем, јер људи са различитим филозофијама, претпоставкама и емоцијама читају, тумаче и различито разумеју, све по сопственом једнако валидном ауторитету, 100 људи 100 ћуди, а не може бити 100 папа. Ово је слика Цркве у расулу у којој је раскол неминовност, чему сведочи вечно гранање протестантских цркава.

Ако свако има право да тумачи и нико никог не може обавезати на одређено тумачење, постаје знатно теже утврдити ко је исправно протумачио Библију, али то није фокус овог аргумента, јер чак и да пронађемо исправно тумачење, не можемо никог обавезати да у њега верује. Да ли је ово слика Цркве какву је Христос основао, да ли је то Његово једно уједињено тело, једна вера? (Ефесцима 4:4-6) Да ли је Црква без раздора, у једном уму и разуму она у којој свако кроји своју теологију? (1 Коринћанима 1:10)

Библија у себи не садржи листу књига које припадају канону, тј. књига које би требало да је сачињавају. Ако је само Библија непогрешива, и ништа сем Библије, како тврде Мирољуб и протестанти, онда ни одлука канона Библије није била непогрешива већ погрешива. А ако је погрешива, онда је могуће да је погрешила, могуће је да имамо погрешан канон. То потире првобитну тврдњу о непогрешивости. Ако је листа књига погрешива и променљива, непогрешивост самих књига не значи ништа, јер било која од наведених књига, поглавља или стихова се потенцијално могу одстранити а можда и други додати.

Како онда Мирољуб зна да Нови Завет треба да садржи 27 књига и то баш ових? По ком принципу то закључује? Чини се да, као и већина протестаната, полази од данашњег канона, претпоставља његову исправност и арбитрарно прихвата управо ту једну одлуку Цркве. Јер као што знамо – Црква је формирала канон. А читање тих књига на Литургији један је од главних критеријума каноничности.

Различите историјске личности, Оци Цркве и јеретици имали су различите каноне, неки канони имали су мање, а неки више књига, многа лажна јеванђеља представљана су као да им је место у Библији. Зашто је од свих ових канона, Мирољуб изабрао баш 27 књига које је Црква прихватила? Црква је канон Новог Завета на истим локалним саборима који су касније потврђени на Васељенским, прихватила и Септуагинту са девтероканонским књигама које он изричито одбија као лош превод и неважеће књиге.

По ком принципу је Црква, непогрешиви ауторитет за Нови завет, али не и за Стари? Зашто се за Стари завет ауторитет препушта Јеврејима који су у време формирања свог Мазоретског текста које је далеко после Септуагинте, већ одбацили Христа као Месију? По ком принципу се ауторитет дели? Како знамо када Црквени ауторитет греши, а када не? Изгледа да „греши“ онда када се не уклапа у нечије протестантске претпоставке.

Овде треба рашчистити да Православна Црква исповеда да је суштинска истина вере заиста спознатљива преко Светог Писма. Међутим, људи због своје греховне, просторне и временске ограничености, не могу сами од себе тумачити Свето Писмо. Велика је гордост тврдити да човек сам може непогрешиво разумети свецело писмо, иако се то може учинити као пројава простодушности и вере. Поред тога, оно не одређује само себе – нити претендује на то. Црква међутим, одређује и саму себе и Писмо, а и само Писмо упућује на Цркву (1. Тим 3:15) и њено живо, богонадахнуто предање, шире од онога датог у Писму (2 Сол 2:15, 1. Кор 11:2)

Очекујем коментаре да треба проверити „оригинални хебрејски текст“, али ово нити одговара на проблем ауторитета нити решава проблем спознаје исправног тумачења. Прост доказ тога је између осталог вино. Мирољуб тврди да Библија забрањује вино, а одобрава сок од грожђа, са чим се не слажу чак ни јеврејски рабини, који несумњиво знају хебрејски. Није на одмет ни поменути проблематичност самог хебрејског текста – јер је најранији комплетни текст Старог Завета на хебрејском Лењинградски кодекс из 11. века, а у библијској науци већ су познате поједине “козметичке измене” које су преписивачи начинили у овом тексту да би сузбили хришћанска тумачења. Што се хебрејских текстова Новог Завета тиче – само је Матејево јеванђеље можда првобитно писано на хебрејском, док су све остале књиге писане на грчком. Тешко је замислити Луку, антиохијског Грка, да пише намеснику Ахаје, Теофилу, на хебрејском, или Павла да на хебрејском пише Грцима у Коринту. Уосталом, сви најранији доступни преписи новозаветних књига на хебрејскии јако су касни као Мирољубов “оригинал” Матејевог Јеванђеља из 14. века.

Но, вратимо се на ствар. Онај ко има ово учење, и кога Мирољуб велича поред Јевреја, је лажна пророчица Елен Г Wхите. То обелодањује прави критеријум – није то ни Писмо, које је тобож свима јасно, нити хебрејски оригинал – него сам Мирољуб, сам себи папа, сам сопствени ауторитет.

Мала дигресија, Елен Вајт (1827–1915) је одрасла тачно у периоду снажног покрета против алкохолизма у Америци, познатог као амерички покрет трезвености, који је био нарочито изражен током 1820-их, 30-их и 40-их година, у време када је конзумација алкохола у Америци достизала историјски врхунац. Не мора нужно да прати, али ово ми изгледа као јасан утицај околине, емоција и претпоставки појединца на тумачење Светог Писма.

Сада када видимо да је оваква теологија заснована на неодрживом и арбитрарном темељу, сва остала веровања заснована на кварном тумачењу Светог Писма отпадају.

Континуитет Цркве

За крај, повукао бих паралелу између Мирољубовог и учења ране Цркве. Некакав Мирољубов следбеник поставио би питање – зашто се уопште обазирати на учење раних Црквених Отаца, када су они јасно пали у погрешна, небиблијска учења? Он то мора рећи, јер као и остали протестанти, нема историјских сведока свог учења. Нема континуитета, нема исте заједнице, има једино распарчаних и опскурних јеретичких група које прешироким дефиницијама може „на кварно“ убројати у своје истомишљенике и претходнике. Мирољубови следбеници себи дозвољавају да осуде за јерес најраније хришћане и мученике, који су у великом броју познавали Апостоле и учили од њих лично. Њихова осуда једнако је кварна као и темељи њихове теологије – Оци нису у праву зато што не уче како Мирољуб у 21. веку каже.

Чињеница је да су они који су учествовали на поменутим Саборима и у ланцима Предања били Црквени Оци, претежно епископи који су веровали баш у оно што Мирољуб одбија као паганско и демонско. Сама Црквена структура од епископа, презвитера и ђакона нам нешто говори. Ако су нам Христос и апостоли поставили учитеље са ауторитетом, и ако само ти учитељи могу постављати нове учитеље, само Црква која свој низ учитеља и учења прати уназад до Апостола, може ући у обзир као истинска Христова Црква. Сваки други учитељ биће лажан, уљез без ауторитета.

У Новом Завету у више наврата видимо рукоположење, епископе, презвитере, ђаконе, Црквену структуру о којој говоре и рани Оци Цркве. Читаве књиге – 1. И 2. Тимотејева и Титу, писане су као Павлова упутства епископима, које Павле саветује да чувају “благодатни дар који су примили рукоположењем (или хиротонијом)” (2. Тим 1:6, 1. Тим 4:14)

Релевантни стихови:

1 Тим 3:1-2, 3:12, 4:14, 5:22
2 Тим 1:6
Дела Апостолска 6:1-6, 14:23, 20:28
Тит 1:5
Филипљанима 1:1
1 Петрова 5:1

„Како ће чути без проповедника? А како ће проповедати ако не буду послани?“ (Римљанима 10:15)

Апостолско прејемство је учење да је Христос Апостолима подарио божанску власт и силу да рукополажу служитеље као своје наследнике. То је обликовано у три степена: епископе, презвитере и ђаконе, од којих само епископи имају власт да рукополажу даље црквене служитеље, док епископе поставља сабор епископа неке области (Ап. Канон 1; 35; Никеја 1 Канон 4, 1. Тим 4:14). Само Црква чије свештенство има непрекинути низ рукоположења уназад до Апостола може се потенцијално назвати Христовом Црквом, јер је само то низ који потенцијално свој ауторитет (и “посланост”) вуче од самог Христа. Апостолско прејемство није једини али јесте нужан услов.

Када Свети Игњатије Антиохијски, пред своју мученичку смрт 107. Године, непуних 75 година након Христовог васкрсења пише писма Црквама у малој Азији, говори о Епископима, Презвитерима и Ђаконима не као да први пут излаже ово учење него као да се таква Црквена структура подразумева. Свети Климент Римски, ког чак и Павле помиње у посланици Филипљанима 4:3 у писму Коринћанима наводи епископе и ђаконе у првом веку.

Мирољуб мора да претпостави да је Црквена структура универзално корумпирана широм хришћанског света у року од једне генерације од Апостола, без историјског трага. Ако то не претпостави, а одбија да је Православна, питање је где је та Црква о којој Нови Завет и рани Оци говоре, где је то свештенство? Јер Христос несумњиво не би дозволио да се Његова Црква, стуб и тврђава истине, распадне и изгуби своју структуру, ауторитет и службу, што је у Писму и обећао. Изгледа ми да у историји нема трага о некој „чистој“, не-свештеној, нехијерархијској хришћанској заједници која се бунила. Ако је свештенство „нестало“ или „отпало“, када се то десило? Ко је то оспорио? Где је некакав историјски сведок те борбе?

Тврдња да је свештенство нестало значи да је цела Црква од Сирије и Мале Азије, преко Грчке и Рима, па све до Египта и северне Африке, колективно погрешно разумела Апостоле готово одмах по њиховој смрти, већ у прва два века. То захтева огроман доказ, јер звучи као универзални и тихи пад без икаквог документованог отпора.

Мирољуб в. апостолски оци

Мирољуб сам каже да је „више за кућну религиозност“, дакле – нема свештеника, епископа, литургије, Свете Тајне Причешћа, нема Сабора, нема уједињености, нема Цркве.

Сасвим супротну слику видимо од најјранијих хришћанских извора.

Свети Игњатије Антиохијски учи о стварном присуству Христовог тела и крви у Причешћу као и о црквеној јерархији коју чине епископи, презвитери (свештеници) и ђакони и о њиховом ауторитету. Дидахи, спис из 1. века, познат и као Учење дванаесторице Апостола, такође описује сабрање у недељу, литургију, причешће као и епископе и ђаконе. Свети Јустин Мученик који пише у 2. веку наводи структуру Литургије која се одржавала недељом, суштински исту данашњој православној Литургији, наводи стварно пристуство у Причешћу.

Значи да у најранијим хришћанским списима видимо епископе, презвитере и ђаконе, видимо богослужење какво је данас, стварно присуство у Причешћу и Недељу као дан Господњи.

Свети Игњатије Антиохијски (35–110)
Посланица Смирњанима

Глава ВИИ
Уздржавају се од Евхаристије и од молитве, јер не признају да је Евхаристија тело Спаситеља нашег Исуса Христа, које је пострадало за наше грехе и које је Отац, по својој доброти, васкрсао. Они, дакле, који говоре против овог дара Божијег, навлаче смрт усред својих расправа. А било би боље за њих да га поштују, да би и они могли васкрснути…

Глава ВИИИ
Пазите да сви следите епископа, као што Исус Христос следи Оца, а презвитере као апостоле; и ђаконе поштујте као установу Божију. Нека нико не чини ништа што се тиче Цркве без епископа. Сматрајте ваљаном само ону Евхаристију која се служи од стране епископа или онога коме је он то поверио…

Дидахи (око 70–100)

Глава 14 – Хришћанско сабрање у Дан Господњи
Сваког Дана Господњег сабирајте се, ломите хлеб и приносите захвалност, пошто претходно исповедите своје преступе, да би ваша жртва била чиста. Нека нико ко је у свађи са својим ближњим не долази заједно са вама док се не помири, да се ваша жртва не оскрнави. Јер то је оно што је Господ рекао: На сваком месту и у свако време приносите ми чисту жртву; јер ја сам велики Цар, говори Господ, и име је моје дивно међу народима.

Глава 15 – Епископи и ђакони; хришћанско укоравање
Поставите, дакле, себи епископе и ђаконе достојне Господа, кротке људе, који нису среброљупци, истините и проверене; јер и они вам служе службом пророка и учитеља. Не презрите их, јер су они ваши поштовани, заједно са пророцима и учитељима.

Свети Јустин Мученик (100–165)
Прва апологија

Глава 65 – Служење Светих Тајни
…Када завршимо молитве, поздрављамо једни друге целивом. Затим се предстојатељу браће (епископу или свештенику) доноси хлеб и чаша вина помешана са водом; и он, узевши их, узноси хвалу и славу Оцу свега, кроз име Сина и Духа Светога, и узноси дуготрајно благодарење што смо се удостојили да примимо ове дарове из Његове руке. А када заврши молитве и благодарења, сав присутни народ потврђује говорећи: Амин… …Када предстојатељ заблагодари, и народ потврди, они које називамо ђаконима дају свакоме присутном да учествује у хлебу и вину помешаном са водом над којима је изговорено благодарење, а одсутнима односе део.

Глава 66 – О Евхаристији
Ова храна се међу нама назива Евхаристија, и нико не сме да учествује у њој осим онога који верује да је истинито оно што учимо, који је опран купањем за опроштење грехова и препород (крштење), и који живи онако како је Христос заповедио. Јер не примамо ово као обичан хлеб и обично пиће; него као што је Исус Христос, Спаситељ наш, поставши тело Речју Божијом, имао и тело и крв ради нашег спасења, тако смо и ми научени да је храна над којом је изречена молитва Његове речи, и којом се наша крв и тело преображењем хране, тело и крв тог Исуса који је постао тело. Јер су апостоли, у списима које су саставили, а који се називају Јеванђеља, предали да им је овако заповеђено: да је Исус узео хлеб, и заблагодаривши рекао: „Ово чините мени на спомен; ово је тело моје“; а исто тако, узевши чашу и заблагодаривши, рекао: „Ово је крв моја“; и дао им. Зли демони су то опонашали у мистеријама Митре, заповедајући да се исто чини. Јер да се хлеб и чаша воде са одређеним призивањима постављају у тајним обредима онога који се уводи у мистерије, то или знате или можете сазнати.

Глава 67 – Недељно богослужење хришћана
…А у дан који се зове Недеља, сви који живе по градовима или селима сабирају се на једно место, и читају се списи апостола или пророка, докле време допушта; затим, када читач заврши, предстојатељ усмено поучава и подстиче на подражавање тих добрих ствари. Затим сви устајемо и молимо се; и, као што рекосмо, када се молитва заврши, доносе се хлеб, вино и вода; и предстојатељ узноси молитве и благодарења према својој моћи, а народ потврђује говорећи: Амин. И свакоме се дели и учествује се у ономе над чим је изречено благодарење, а одсутнима ђакони носе део.

…Недеља је дан када сви имамо заједничко сабрање, јер је то први дан у који је Бог, променивши таму и материју, створио свет; и Исус Христос, Спаситељ наш, истога дана васкрсао је из мртвих. Јер је распет дан пре дана Сатурновог (суботе), а дан после дана Сатурновог, који је дан Сунца (недеља), јавивши се апостолима и ученицима, научио их је овим стварима које смо вам и изложили на разматрање.

Закључак

Ако је Православна Црква Христова Црква, она није пала, врата Ада нису је надвладала, она је стуб и тврђава истине, Дух Свети је води у сву истину, уједињена је и има историјско сведочанство кроз 2000 година, богослужење и свештенство које своје рукоположење и учење може пратити уназад до Апостола.

Ако је Мирољубова група Христова, она је пала по смрти апостола па се спорадично у деловима јављала кроз исторјиу у распарчатим групама без заједништва и континуитета, да би се коначно уздигла Мирољубовим доласком.

Мени то изгледа као да су је врата хада надвладала, да је у својим темељима раздвојена, заснована на практично неминовним расколима, да нема историјско сведочанство, и да нема богослужења ни свештенства.