Често у разговорима о раној Цркви, посебно са протестантима, спомињемо пре-Никејске изворе. Пре-Никејски само значи пре првог Васељенског Сабора у Никеји, који је одржан 325. године. Разлог је између осталог чињеница да су то најранији извори, а како су најранији тако је њихова исквареност од стране спољних сила мање вероватна, те би неки рекли да су најверодостојнији изворном Хришћанству. Наравно, ако врата хада Цркву нису надвладала, такви извори нам нису неопходни али нам јесу драгоцени.
Било да је реч о иконама, крштавању деце, причешћу или било чему другом. Неки упорно инсистирају на сведочанствима и материјалним доказима из тако раног периода, као на услову исправности и историчности тих веровања.
Какав је онда био тај период о коме говоримо?
Период непосредно након смрти Дванаесторице апостола познат је као Доба мученика. Како се вест о Вери брзо ширила, Ђаво је одмах реаговао надахњујући крваво и темељито уништење хришћанства. Задивљујуће је како су, упркос свим препрекама, хришћани истрајавали у окупљању на Дан Господњи. Често би се састајали у другој кући сваког недељног дана, јер би њихово откривање значило сигурну смрт. Многи хришћани, пошто су одбијали да се одрекну Христа и да се поклоне паганским боговима, чак и најмањом речју или знаком, бивали су погубљени — често страшним мукама. Али Господ је користио њихову радосну смрт и свету храброст њиховог страдања, као и друга задивљујућа чудеса, да би многа срца омекшао и зближио Себи. Уместо да уништи Цркву, прогон ју је само ојачао. Преживели су имена мученика бележили у календаре, како би сваке године одржавали спомен њихових победа — чиме је постављен темељ за наш савремени црквени календар са светим данима.
Епоха гоњења Хришћанске Цркве трајала је пра три века њене историје, до 313. године. А она почиње за време владавине Цара Нерона 54-68, који је Хришћане окривио за пожар у риму 64. године. Иако брутална, мучења и прогони који су уследили, били су локални, ограничени на Рим.
Тацит у својим Аналима наводи:
а фуснота каже:
Кроз владавину Домицијана, Трајана, Адријана, Антонија Пија и Марка Аурелија током 2. века, прогони су нередовни и још увек ограничени на регије. Домицијан је по овом питању веома контроверзан јер је из неких извора попут Јевсевија Кесаријског био окрутан попут Нерона.
Домицијан 81–96
Према Јевсевију Кесаријском, Домицијан се показао као Неронов наследник у мржњи према Богу.
„Домицијан, пошто је показао велику окрутност према многима и погубио без разлога немали број угледних и племенитих људи у Риму, најзад је подигао и прогон против нас. Он је, заправо, био други који је покренуо прогон против нас, иако његов отац Веспазијан није имао никакву злу вољу према нама. Али Домицијан се показао као Неронов наследник у мржњи и непријатељству према Богу.“
(Јевсевије Кесаријски, Црквена историја, ИИИ, 17)
Под његовом владавином због безбожности Света Флавија Домитила прогнана је на острво Понтију док је њен стриц Флавије Климент који је био конзул, 95. године погубљен такође због безбожности тојест атеизма који касније Јевсевије тумачи као Хришћанство, јер су у ово доба Хришћане називали безбожницима, зато што су одбијали службу паганским божанствима. Њено име носи катакомба са неким од најстаријих Хришћанских икона из 2. и 3. века.
Трајан 98–117
Гај Плиније Млађи, као управник области Витиније пише цару Трајану о проблему Хришћана и са њим се саветује о методама кажњавања оних који би одбили да се одрекну Христа и служе киповима паганских богова и цара Трајана. Трајан му одговара да хришћане не треба гонити, али ако су пријављени и оптужени, треба их кажњавати.
За време цара Трајана, Свети Игњатије Антиохијски одведен је у Рим и бачен зверима. У својим списима учи о стварном телу и крви Христовој у причешћу, дакле да се не ради ни о каквом симболу, као и о Црквеној хијерархији коју сачињавају Епископи, Презвитери и Ђакони.
Цареви Адријан 117–138 и Антоније Пије 138–161 нешто су блажи према Хришћанима. Али локални прогони настављају да се дешавају. У овом периоду убијен је Свети Поликарп. Верници описују драгоценост његових моштију и поштовање са којим су се према њима опходили.
ХВИИИ. 1. Видећи, пак, капетан свађу насталу од Јудејаца, постави га (= тело) у средину и, као што је њима обичај, спали га. 2. И тако после ми, сабравши његове кости, драгоценије од драгог камења и значајније од злата, положисмо их где је и приличило. 3. Тамо ће, колико нам је могуће, када се сабирамо у радости и веселости, Господ дати да свршавамо дан рођендан његовог мучеништва, у спомен оних који су се претходно подвизавали (у мучеништву) и за вежбање и припремање будућих (мученика).[1]
Марко Аурелије 161–180
Писмо Хришћана из Лиона и Вијене у Малу Азију о прогонима у Галији 177.година описује стравичне догађаје. Хришћани нису смели да се појављују у јавности, лажно су их оптужили за људождерство и инцест, били би тучени, каменовани, затварани у тамнице, тела би им мучили усијаним гвожђем, ноге би им истезали на дрвеним даскама, многи су у овим тамницама издахнули, ради забаве масе бацали би их зверима и стављали на усијане решетке, а на крају били би заклани.
Септимије Север 180–211
Како је Хришћанство наставило да се шири, цар је 202. године издао едикт против обраћања у Хришћанство и Јудејство. Иако је едикт формално важио за цело Римско Царство, прогони нису свуда почели истовремено нити једнако жестоко. Страдање Вивије Пепетуе, Фелицитате и других, у Картагини сведочи о дејству овог едикта. У то време мучеништво је задобио Свети Иринеј Лионски, који је посведочио о Апостолском прејемству, Црквеној структури и стварном присуству у Причешћу.
Прва половина трећег века за Цркву је протекла углавном мирно. Док на власт није дошао Деције Трајан 249–251. Он је настојао да обнови древну римску духовност у чему му је Хришћанство било главна препрека и са којим се крваво обрачунавао организованим и планским гоњењем. Деције је био први римски владар који је покренуо државни, општи прогон хришћана. Едиктом 250. године заповедио је свима приношење жртве паганским божанствима.
Тукли су их тољагама, набијали оштре трске у лице и очи, везивали им ноге и вукли по калдрми кроз град, проваљивали и пљачкали Хришћанске домове, стругали и бичевали су их и живе спаљивали у негашеном кречу.
„…Зар да још говорим о огромном броју оних који су лутали по пустињама и планинама, док их нису уништили глад, жеђ, хладноћа, болест, разбојници или дивље звери?“[2]
Свети Дионисије Александријски у истом спису сведочи и о учењу о загробном животу светих мученика.
„…Тако и божански мученици међу нама, који сада седе поред Христа, као учесници у Његовом Царству, деле Његову власт и постали су судије уз Њега.“[3]
Валеријан 253–260, 257. године издаје прогонитељски едикт у ком се Хришћанима забрањују сабрања и богослужења. Епископи, свештеници и ђакони били би прогнани уколико би одбили да принесу жртве идолима. 258. године други едикт налаже да се клир погуби, док би се онима племенитог рода или сталежа одузимала имовина и позиција, али и глава уколико би остали упорни у вери.
У ово време мученички је пострадао Свети Кипријан Картагински, познати исповедник и историјски сведок апостолског прејемства, и Црквене хијерархије[4].
Валеријанов наследник Галијен као и његови наследници престају са прогонима хришћана, наредних 40 година пролази углавном у миру.
Последњи велики гонилац био је цар Диоклецијан 284–305. Серијом едиката наређује рушење Хришћанских храмова и одузимање Црквеног поседа, паљење Црквених књига, одузимање грађанских права, и смртно кажњавање Хришћана који би одбили приношење жртве Римским паганским боговима. Што је довело до масовних погубљења.
Диоклецијанови наследници Галерије 293–311 и Максимијан 286–305 неко време наставили су гоњење Цркве, али је Галерије пред смрт показао велику трпељивост према Хришћанству (311). 313. Миланским едиктом, Свети цар Константин 306–337 и Ликиније 308–324 званично обустављају прогон Хришћана у Римском царству. Мада су Ликиније и Јулијан Отпадник касније гонили Цркву, тек у време цара Теодосија И 379-395 Хришћанство постаје државна вера Римског царства.
Запитајмо се онда, ако хришћани током првих 300 година често нису могли сачувати ни сопствене животе, колико је разумно очекивати детаљна сведочанства и материјалне доказе свих Црквених учења.
И не заборавимо да су традиције наших протестантских саговорника настале преко 1400 година након Христа, и да се стога чини неумесно ситничарење око прецизности, детаља и свеобухватности извора у најранијем периоду, под немогућим околностима.
[1] https://crkva-bezanijska.rs/#:~:text=ХVIII. 1. Видећи,припремање будућих (мученика).
[2] Јевсевије, Црквена историја, књига ВИ, 41.
[3] Јевсевије, Црквена историја, књига ВИ, 41.
[4]„…Ипак, Црква не одступа од Христа; а Црква су они који су народ сједињен са свештеником и стадо које се држи свога пастира. Отуд треба да знаш да је епископ у Цркви, и Црква у епископу; и ако неко није са епископом, тај није у Цркви. Узалуд, дакле, себ ласкају они који се потајно увлаче, не имајући мира са Божијим свештеницима, и мисле да у тајности опште са некима, док Црква, која је католичанска и једна, није ни расечена ни подељена, него је, заиста, сједињена и повезана везом свештеника који су узајамно сједињени. Зато, брате, ако узмеш у обзир величанство Божије које поставља свештенике, и ако, најзад, имаш поштовање према Христу, који својом заповешћу, речју и присуством управља и самим предстојатељима, и преко предстојатеља управља Црквом.“
Ово је из Посланице 68 (Епистула 68, §§8–9) светог Кипријана Картагинског, написане око 250. године.