Krekeri u ostavi
Nije moguće dokazivati sve na isti način. To bi bila logička greška koju je Greg Bahnsen imenovao „krekeri u ostavi”. Način na koji dokazujemo postojanje krekera u ostavi će se razlikovati od načina na koji dokazujemo postojanje radio talasa ili nekih nematerijalnih/konceptualnih entiteta poput logike. Ukoliko bi ateista tražio npr. fizički dokaz postojanja Boga, upravo bi pravio takvu grešku, jer bi time pretpostavljao da se sve dokazuje na isti način.
Empirijska metoda je zadovoljavajuća po pitanju materijalnih entiteta, ali je slepa i nema po pitanju nematerijalnih. Empirijska istraga, na kojoj je zasnovana naučna metoda, pretpostavlja transendentalne (nematerijalne, konceptualne) entitete kao što su logika, uniformnost prirode (red u prirodi, činejnica da će zakoni prirode biti konstantni i stabilni a ne relativni i promenljivi ili da će budućnost biti poput prošlosti), umove i drugo; međutim, iako ih empirijska metoda pretpostavlja, ona ih ne može dokazati.
Kada kažemo da sve znanje dolazi kroz naša čula, pravimo univerzalnu tvrdnju istine jer tvrdimo da znamo univerzalno stanje stvari. Ljudi nemaju pristup celoj stvarnosti a naša čula su ograničena. Jedino čemu možemo da pristupimo jeste ono što možemo čulima potvrditi. Ograničena čula ne dozvoljavaju takve univerzalne tvrdnje poput „sve naše znanje dolazi kroz čula”. Dakle, ako nisam čulima potvrdio da „sve znanje dolazi kroz čula”, ne mogu da verujem da sve znanje dolazi kroz čula.
Problem indukcije
Koliko se god puta ponovio neki određeni događaj, tu pojavu ne možemo smatrati zakonom zato što nemamo pristup svim instancama tih događaja ili univerzalnom stanju stvari. Na primer, kada vidimo jabuku koja pada sa drveta, vidimo određeni događaj. Koliko se god puta on ponovio, neće biti opravdan kao zakon. Jedino što možemo da potvrdimo jeste serija primera kada se priroda ponašala na određeni način. Međutim, time nismo sagledali celokupnu prirodu, niti možemo da opravdamo (bar ne iz ateističkog ugla) šta će se desiti narednog puta, makar se događaj prethodno ponovio i hiljadu puta.
Disteleologija
1. Filozofsko učenje koje odriče svaku svrsishodnost i krajnji uzrok.
2. Pretpostavljena odsutnost svrhe u životu i prirodi.
Razmislimo kako ovo izgleda iz disteleološkog svetonazora, koji nalaže da iza univerzuma ne postoji svrha i namera. Ako nema svrhe i namere, jedino preostaju šansa i slučajnost. Ako je tako, događaji koje opažamo jednaki su nasumičnom izboru brojeva. Ako smo nasumično stotinu puta za redom dobili iste brojeve, da li to menja nasumičnost narednog broja? Zar svaki sledeći broj nije nasumičan bez obzira na sekvence brojeva pre njega? Dakle, čak i ako neki prirodni događaj opažamo celog života, ne možemo zaključiti da je to zakon. Nikakvo opravdanje nemamo da će se priroda sledeće sekunde ponašati na isti način kao do tog trenutka.
Bez induktivnog principa ni jedna naučna teorija ne može biti pozitivno verifikovana.
– Karl Poper
Tri grane pogleda na svet
Nijedno verovanje ne postoji samo od sebe – u vakuumu. Ono što sačinjava jedan pogled na svet zapravo je mreža verovanja. U toj mreži, verovanja su međusobno povezana.
1. Epistemologija
Epistemologija, odnosno teorija saznanja je oblast filozofije koja istražuje mogućnosti, korene nastanka i krajnje domete ljudskog saznanja. Moglo bi se reći da se epistemologija bavi pitanjem kako nešto znamo.
2. Metafizika
Metafizika je grana filozofije koja proučava osnovnu prirodu stvarnosti, prve principe postojanja, identitet i promenu, vreme i prostor, uzročnost, neophodnost i mogućnost. Metafizika se bavi pitanjem šta postoji.
3. Etika
Etika je filozofska disciplina (nauka o moralu; filozofija morala), koja istražuje smisao i ciljeve moralnih normi, osnovne kriterijume za vrednovanje moralnih postupaka, kao i uopštu zasnovanost i izvor morala. Bavi se pitanjem šta je ispravno i neispravno.
Mreža verovanja
Kako bismo prikazali isprepletanost ove tri oblasti, uzmimo za primer tvrdnju kao što je: „ne treba jesti meso”. Pored toga što je jasno etička tvrdnja, ona stoji na temeljima gomile drugih pretpostavki u domenima metafizike i epistemologije. Pretpostavlja da znamo šta je meso, kao i šta je etički sistem (epistemologija), uključuje odnos uma i materije kao fundamentalnu prirodu realnosti i pretpostavlja da ta stvar (meso) postoji na ovaj ili onaj način (metafizika).
Ovu isprepletanost verovanja možemo prikazati još detaljnije. Neko drugi smatra da ne bi trebalo jesti meso i to govori nekoj drugoj osobi. Dakle, pretpostavlja se postojanje dva uma, kao i zakoni logike koji prožimaju svaku formu komunikacije. Uniformnost prirode se takođe pretpostavlja, jer bi bez reda u prirodi sama rečenica bila neshvatljiva i nekoherentna.
Iz ovog razloga, kada argumentujemo, to radimo upoređivanjem pogleda na svet ili celokupnih sistema, a ne samo određenih aspekata ili delova sistema. Hrišćanin će hulu na Boga videti kao nemoralni postupak, dok za ateistu takav postupak nema nikakvu moralnu težinu.
Kružnost
Još jedan česti kamen spoticanja je tema kružnosti. Često ćemo čuti kritiku da je transendentalni argument kružan, što bi bila logička greška petitio principii ili kružno rasuđivanje. Ova logička greška se javlja kada se među premisama ili koracima argumenta nalazi i sami zaključak.
Da li transendentalni argument pravi ovu grešku? Da bismo ovo odgovorili moramo napraviti distinkciju između normativnog i paradigmatskog nivoa.
Paradigmatski nivo
Normativno je ono što se bavi svakodnevnim ili manje krucijalnim pitanjima pogleda na svet. Obrađuje teme koje značajno ne utiču na druge delove našeg pogleda na svet. Sa druge strane, na paradigmatskom nivou bavimo se temeljnim pitanjima i temama od kojih zavisi naš celokupni pogled na svet. Primer normativnog pitanja bio bi „da li knjiga koju trenutno čitam ima 100 ili 200 strana”, dok bi primer paradigmatskog pitanja bio „da li postoji logika” ili „da li išta možemo znati”. Dakle, jasno je da normativno pitanje broja strana određene knjige i pitanje fundamentalne prirode sveta o logici nisu na istom nivou. Normativne tvrdnje zavise i izgrađene su na temeljima paradigmatskih tvrdnji.
Na paradigmatskom nivou, gde tražimo opravdanje za naše kriterijume, kružnost je neizbežna. Ali postoji važeća i nevažeća kružnost.
Ultimativni standard je ultimativan. Svaki argument ili dokaz koji ide iznad ultimativnog standarda postaće novi ultimativni standard. Ako je ultimativni standard tačan zbog neke druge tvrdnje, onda je ta druga tvrdnja na višem nivou od tog standarda i time postaje ultimativna. Zbog toga je kružnost neizbežna, jer će naš ultimativni standard biti preduslov logike i epistemologije, baš onih alata kojima ćemo potvrditi sam standard.
Koja je onda razlika između naše kružnosti, za koju tvrdimo da je validna, i nevalidne kružnosti? Nevalidna kružnost nije informativna dok validna jeste. Validni krug takođe obuhvata sam nevalidni krug I svaku misao i nauku u njemu čini mogućom.
Postoji razlika između tvrdnji „moja čula i razum funkcionišu zato što moja čula I razum funkcionišu” i „Bog postoji kao preduslov funkcionalnosti mojih čula I razuma; moja čula I razum funkcionišu zato što su od Boga i tim funkcionalnim čulima I razumom mogu da zaključim da Bog postoji”.
Neutralnost
Poslednja stvar koje ćemo se dotaći pre nego što predstavimo sam argument je lažna neutralnost. Često se sreće ideja da možemo biti neutralni, ali ovo je nemoguće po pitanju pretpostavki na paradigmatskom nivou. Čak i ako kažemo da „ne znamo da li se pretpostavke mogu opravdati na nivou paradigme”, i dalje pravimo tvrdnje o metafizici, epistemologiji i etici.
Ta tvrdnja je izgrađena na ideji sveta u kom postoji logika – zato što uspešno uređujemo sekvencu simbola ili glasova, etika – zato što se pretpostavlja da je istina nešto što se treba tražiti i objaviti, umovi – jer dva uma međusobno razmenjuju informacije, i tako dalje.
Koju god izjavu napravili, bila ona kritika tuđe pozicije ili tvrdnja o vašoj, ona se nalazi na vrhu određene piramide verovanja koja toj izjavi daje kontekst. Čak se i agnostik obavezuje na određena verovanja o metafizici, epistemologiji i etici.
0 Comments