Sa čime se to mi susrećemo danas? Za kakvim susretom čeznemo? Sveti Simeon Bogoprimac je živeo u iščekivanju susreta sa Spasenjem i u momentu susreta odahnuo i radosno primio dugo očekivanu smrt kao odmor i prelaz u život, na radost svoju i na radost mnogih. Da li mi danas, ikako, razumemo takvo iščekivanje ? Da li nam je išta ostalo u mentalnom stanju, usled današnje stihije, na šta bi se mogli zakačiti i primiti takvo nastojanje? Našem mentalnom stanju danas, odnosno narativu življenja, zapravo treba postaviti pitanje o smislu i spasenju na koje ono uporno izbegava odgovor jer smo zadojeni relativizmom, a da to teško i primećujemo.

No, odnos relativizma i Sretenja je jako važan za nas jer ako treba da krenemo u susret nekoj osobi, nekom postignuću, podvigu,cilju, relativizacija istih to u potpunosti onemogućava i, hteli mi to ili ne, idemo putem promašaja. Štaviše, bivajući relativizovanog mentalnog sklopa mi bitišemo u promašaju. Zato i ne čudi da pitanje spasenja nailazi na nevericu kod naše nominalno krštenih braće i sestara i na teškoću uklapanja u svakodnevni život kod već ucrkvenjenih hrišćana. Gubeći orjentir u prioritetima u životu i u načinu određivanja istih, dolazi se do oprečnih rezultata da sve postaje prioritet sa jedne strane, a sa druge da ništa nije važno.

Oba stanja podjednako izazivaju takvu napetost mentalnog i duševnog dela bića da bivamo naprosto paralisani i nesnađeni, zarobljeni u rasejanosti, potištenosti ,klizeći neprimetno ka očaju.
Mi smo bića koja teže večnosti i bez stajanja na toj tački nema nam oporavka. Problem je što bismo u večnost da ponesemo i ono što tamo ne pripada bilo voljno ,bilo sa roptanjem. Voljno bogat želi da potraje sa svojim bogatstvom, slavan sa slavom, hedonista sa uživanjem, ali i bolesnik sa bolešću, siromah sa nemaštinom, gord sa gnevom, sujetan sa zavišću. Jer koliko slasna strast želi da ponese propadljivo u večnost toliko i gorka strast kroz samoljublje vuče u večnost i naše očigledne muke.

Sa druge strane, šta nam to poručuje Sretenje i sveti Simeon Bogoprimac? Poručuju to da nam život ne počiva na relativnim izborima, nametnutim ili odabranim, već na večno stabilnom stubu Spasenja i Života u večnosti i jedinoj konstanti, premda neprijatnoj, ovoga sveta ,a to je smrt,ali u čijem se prihvatanju krije radost. Bivajući plata, u smislu posledice za greh, smrt nije prokletstvo već blagoslov jer je daleko gore umirati u grehu bez končine, i Gospod nas je upravo od tog večnog prokletstva spasio nudeći iskupljenje svim narodima upravo kroz Njega jer večno umiranje ne može da savlada Onoga koji je sam Život i koji večno živi. Upravo je to radosna poruka svetog Simeona „Sad otpuštaš slugu svoga, Gospode, jer videše oči moje Spasenje tvoje….“ Naše je samo da se držimo dveju spasonosnih i apsolutnih istina tokom ovoga života, a to je radosno podsećanje na smrt koja se konstantno bliži i vreba, i Spasenje poznanjem Gospoda našeg Isusa Hrista.

Da ne ostanem nedorečen, smrt u svetskom razumevanju je isključivo telesna , dok ona zapravo obuhvata i um i dušu, o čijem postojanju svet i dalje samo filozofski diskutuje, tako da kada se govori o umiranju tela, govori se slabljenju , hroničnoj bolesti, nesreći… Dok se umiranje duše i uma može opisati kao skrenutost, pomućenost, posrnulost, hronična raspoloženja-stanja, depresivnost, očajanje, duševni poremećaji i bolesti… što tradicionalno može opisati termin pomračenje jer budući da um nije telo koje može da propada i truli, pomračenje je način umiranja i ako se ne osvetli i isceli biva samoosuđen da se drži samog sebe ponirući sve dublje u besmisao i očaj u tamnici sopstva, a pošto nema smrti da prekrati muke kao što to biva sa telom, ovakvo umiranje je osuđeno da traje ili da se isceli.

Relativizacija apsolutne Istine danas i namernim zatvaranjem očiju pri razmatranju suštine i smisla dešavanja oko nas dovodi nas do ušuškavanja u osećaj lažne sigurnosti, još kada tome oduzmemo osvešćenost neminovne smrtnosti, dovodi do opasnosti da potpuno budemo lišeni Spasenja, kao i obesmišljavanja svakog vrlinskog htenja. Sveti Jovan Zlatousti napominje (parafraziram) da su očaj ,sa jedne strane i lažna sigurnost sa druge strane, dve najopasnije pozicije u kojoj neko može biti. Očiti simptomi prihvatanja savremenog narativa življenja su sveprisutna napetost, egzistencijalni strah koji se vezuje za posao, usamljenost, otežana komunikacija, status i nerealne želje nametnuti kao potrebe od strane potrošačke propagande, a čija neostvarivost ostavlja gorak trag nezadovoljstva i samopotcenjivanja. Danas mi živimo u nametnutoj manipulaciji realnosti gde nam se perfidno, a opet nasilno nameće šta treba da postignemo, koliko novca treba da zaradimo, kakav status u društvu da izgradimo ,kakav auto da vozimo, gde da izlazimo i gde da živimo i na koji način… i sve to pod izgovorom normalnosti i slobode. Problem je u tome da je ta „normalnost“ uvek nekako za nijansu skuplja od onoga što imamo, a ta „sloboda“ nedostižna jer nam uvek fali tih nekoliko dnevnih sati ili dan-dva da je ostvarimo. Zadat nam je cilj tek toliko neostvariv da produbi naš osećaj nesposobnosti, frustracije i nezadovoljstva radi lakše manipulacije i nametanja „praktičnih“ narativa, a koji su zapravo praktični samo onima koji taj narativ kreiraju.

U jeku ove sveopšte obmane dok se trudimo da ispunimo sve dnevne, a uglavnom veštačke egzistencijalne potrebe, putem društvenih mreža i internet platformi koje nas zasipaju sadržajima uzima nam se dragoceno vreme tišine i dokolice. Time bivamo sprečeni da promišljamo o pravoj realnosti koja nas okružuje i da zapravo uvidimo vrebajuću opasnost promašenog nastojanja koje nas direktno vodi u propast. Dokolica i tišina koja neće biti prekinuta zvonom telefona ili zvukom notifikacije na društvenim mrežama je upravo prva linija odbrane duše u ovom vremenu. Tišina i osamljivanje je upravo korak ka rešenju svakodnevnih problema, baza u kojoj možemo videti ono što se zapravo dešava u nama i oko nas. Braneći čula od propagandnog i dezinformativnog terora ovog novog doba branimo Bogom dano dostojanstvo da promišljamo o smislu bitisanja, da težimo i da se sjedinjujemo sa Istinom, da molitvom -tihim obraćanjem Gospodu gradimo odnos sa Njim i, što je bitnije, dopustimo sebi da naslutimo, čujemo i razumemo šta nam On poručuje. U suprotnom nismo ništa drugo do saučesnici u jednom skotskom preživljavanju i dangubljenju koje nas svodi na nivo životinje. Logika nam nameće precizna promišljanja i strategije za naše muke i izazove, a kada se tu rešenje ne nađe, tu je skretanje pažnje na neku novu temu, na neku novu „hranu“ koja nikako da nahrani. I tako iznova i iznova, gladni do sumornosti i očaja. A šta Gospod nudi, Gospod nudi sebe, ne bi li ga prihvatili jer On upravlja prilikama mimo nama znane logike i znanih pravila.

Hrišćani i danas su svesni da čuda nisu ostala rezervisana za nekadašnja vremena iako se svet upire svim svojim silama da nam ubije pažnju da to ne primetimo. Doduše, nisu sva čuda pompezna, holivudski kadrirana, ali ima ih, u hitnim situacijama, u malim stvarima, u iznenadnim rešenjima, u niotkud novim prilikama i za sve to treba nam pažnja, tišina i tiho nečujno radosno obraćanje Gospodu da bismo primetili promenu koja se dešava ili koja će se desiti, i koja je neočekivana. A kako molitva teče, kako suštinski ide? Lepo. Onako kako nam je sveti Simeon pokazao između ostalih otaca u Hristu. Strpljivo, stidljivo, tiho, toliko tiho da je sebično između srca i Gospoda, da se slučajno ne čuje, da ne odjekne da niko ne čuje. Pognute glave, na momente, ne poniznosti radi, već da uho nasluti pokrete srca i um primeti pokrete duše koja u tišini pravi prostor gde bi se grudima privio Gospod ne bi li se srca dotakao. A onda, onda je sve lakše, veselije. Teret svakodnevice se rešava usput, a hvalospevi sveta postaju nebitni jer što bi živeli više za trice i kučine kada je Život u nama. Sretnimo se na Liturgiji.