Supruga sam, majka troje dečice i ikonopisac. Rođena sam u Moskvi od oca Srbina i majke Ruskinje kao prvo od njihovo četvoro dece. U sestrinskoj Rusiji provela sam svojih prvih 17 godina života, a već skoro punih 17 godina sam u Beogradu, gde sam prvo došla na Studije na Visokoj školi Akademiji SPC za umetnost i konservaciju, a zatim se udala i tako ostala u našoj miloj Srbiji.

Pokušaću da Vam prozborim koju iz svog iskustva, to jest iz iskustva i mojih bližnjih, jer u teoriji nisam jaka, već mi uvek kroz život pomažu primeri slikovito dočarani, verovatno je to moja profesionalna deformacija likovnjaka.
U ruskoj školi smo učili da je porodica najbitnija gradivna ćelija društva. Gde je porodica jaka i narod je nesalomiv. Čvrsta porodica je tvrđava i bedem, koji čuva svaku ličnost.

Pokušaću u slikovitom primeru da Vam predočim šta je za mene kao dete značila porodica. U ruskom predškolskom došao je psiholog da nas testira. Test se sastojao u tome da je svako dete trebalo da nacrta svoju porodicu i onda na osnovu toga da se donesu zaključci o situaciji u našim porodicama. Na roditeljskom sastanku psiholog se oglasio u jednom trenutku da bi želeo da upozna roditelje, čije je dete nacrtalo jedan jako neobičan rad. Pokazao je crtež i očigledno sagledavajući ga u čudu. Na crtežu su bile silne glave, od malih do velikih, muških i ženskih, koje su bile poređane u redovima, i ostao je još prazan prostor koji je bio nedovršen. Rekao je da je dete bilo u suzama kad su mu oduzimali rad, jer nije stiglo još sve da nacrta.

Psiholog se pitao o čemu se ovde radi, kakva je to višečlana porodica. Posumnjao je da možda dete potiče iz neke muslimanske velike porodice u kojoj ima više majki i puno dece. Ali to nije bio slučaj. Rečeno je bilo ime deteta – moje. Kasnije sam pričala mami, koga sam sve htela tu da nacrtam. Svoju porodicu videla sam ne samo kao svoju užu porodicu – roditelje i tada još jednu sestru (kasnije ću dobiti još sestru i brata) – već sam u porodicu ubrajala i babe i dede, ujake, stričeve, njihovu decu, sve baba tetke i dede stričeve itd… Uža i šira rodbina se našla tu, jer sam sve njih smatrala svojom porodicom, kao nerazdvojnim delom svog života, moj bedem, moju tvrđavu odakle hrabro koračam u svet.

Ali volela bih da naglasim da tu našu tvrđavu ne čine samo oni koji su sad među nama u životu, već i oni koji su prešli u večnost. Bez naših predaka ne bi ni nas bilo. Zato bih volela da Vam posvedočim danas o mom prađedu i prabaki po očevoj liniji.
Moj prađed Vaso Rističević je sa svojih 25 godina izgubio svoju lepu ženu i sina jedinca na porođaju. U svojoj tuzi zakleo se da se nikada više neće ženiti. Sa 45 godina sanjao je nedavno upokojenog kuma, sveštenika, koji mu je rekao da treba da se oženi i da će mu Bog poslati još pet sokolova. Tada odlučuje da se oženi sestrom svog najboljeg prijatelja, mladom udovicom od 28 godina.

Prabaka Ilinka je sa 23 godine sahranila muža i dvoje dece, koji su umrli od tifusa. Nju je toliko zavolela porodica pokojnog muža da je svekar sa dva puta većim mirazom od onog koji je donela u kuću vratio njenoj braći da je udaju, rekavši da je zaslužila ponovo da oseti porodičnu radost. Ilinka, koja je godinama znala Vasa kao veoma pobožnog i čestitog čoveka, pristala je da pođe za njega. Njihova ljubav je bila tako snažna i puna poštovanja, da su njihova deca govorila da je ljubav mogla da se crpi kutlačama iz vazduha njihove kuće. Bili su nerazdvojni, a njihova ljubav zrela i čvrsta. Bog im je podario devetoro dece, od kojih je dvoje umrlo u ranom detinjstvu. Od preživele dece bilo je pet sinova i dve ćerke. Proroštvo se ispunilo.

Kada se Vaso upokojio, svake noći je dolazio Ilinki u snove, a ona mu je u snu podnosila izveštaj o deci i unucima. Kada god je ne bi posetio u snu, bila bi uznemirena ceo dan i ljutila bi se na njega, pitajući ga kako je mogao da je baš tog dana ostavi samu. Tako je prošlo devet godina, i Vaso se jednom javio u snu rekavši:

“Vrijeme je da se spremaš kod mene, na četrdeseti dan ću doći po tebe.”

Od tog trenutka, potpuno zdrava Ilinka počela je da vene. Na četrdeseti dan okupila je svoju decu i unuke kod kuće, svakome s ljubavlju rekla po koju reč i potom se obratila najmlađem sinu:

“Danilo, majka je tebe posljednjeg na koljenima ljuljala, na tvojim koljenima ću predati svoju dušu Bogu.”

Završivši tu rečenicu, položila je glavu na kolena sinu i upokojila se pred svima. Njihova životna priča je u svom veku življenja ponela na sebi sve neprilike svoga roda kroz silne ratove i okupacije s kraja XIX i do pred kraj XX veka, a ponela je i veliku životnu porodičnu dramu. Nama – njihovim direktnim potomcima (za sad 57 na broju) ovo govori da ko u Boga veruje, veruje u Njegovu Ljubav, koja nikad ne prestaje i uvek se nada – za njega ima života i pre i posle smrti.

Odgajana uz takve primere ja sam za sebe izvela glavni zaključak da je glavni činilac i vezivo porodice upravo Ljubav. Ali ljubav koja ima jako puno lica i obličja, čija suština je prihvatanje ličnosti kraj sebe sa svim manama i vrlinama. A da bi se to desilo mi moramo po Božjoj zapovesti zavoleti sebe, da bi mogli istom merom voleti druge. A da bi istinski prihvatili sebe neophodno je osetiti i shvatiti da nas Bog voli onakvi kakvi jesmo, prihvata nas i grli baš onda kad nam je najteže. U tim trenucima se rađa poverenje ka Promislu Božijem i iz pune čaše srca kreće da se preliva ljubav i na bližnje.

Ona najveća ljubav u našem životu, zbog koje ćemo se odlepiti od oca i majke i prilepiti drugom biću, svojoj polovini, koju nam je Bog poslao da budemo sa njim sjedinjeni i nesliveni, se desi baš u trenutku kada se najmanje nadamo, ali kad Bog zna da smo mi kao osobe dorasli tom velikom susretu. Kad sam upoznala svog budućeg supruga na Kosovu imala sam samo osećaj da ne znam u kom svojstvu, ali sam znala da bih volela da taj čovek postoji u mom životu. Ima tu sigurno i «hemije», ali i to je od Boga da nam da vetar u leđa. Ali prvenstveno je tu prepoznavanje duša, koja je za mene najveća opipljiva tajna. Kao što i moje ćerkice, kad su bile male su htele da se udaju za svog voljenog tatu, a ne za tamo nekog nepoznatog čiku. Tajna je to velika! Da dvoje potpuno nepoznatih ljudi postanu nulta srodstvo. Iskreno, životno iskustvo u braku, u kome je bilo različitih perioda, upravo zbog naše nezrelosti, naučilo me je uz mog duhovnika bitnoj hijerarhiji u porodici:

• na prvoj stepenici stojimo muž i ja, ali sa Hristom među nama
• na drugoj su deca
• na trećoj su svi i sve ostalo

Da bi se izgradila ova lestvica potrebni su joj dobri temelji. Kamen temeljac je prvenstveno poverenje, koje rađa iskrenost. A iskrenost vuče za sobom poštovanje drugog pored sebe kao jednako ljubljenog čeda Božijeg. Sećam se jedne besede sa venčanja naše kume, koja mi se posebno urezala u sećanje. Sveštenik je naglasio da reči iz apostola «da se žena boji svoga muža» u današnjem rečniku loše prenose istinsko svoje značenje. Apostol ljubavi Pavle je hteo da kaže da žena treba da se plaši da bilo čim uvredi svog muža, da ga bilo čim ožalosti, a to znači u suštini da ga istinski poštuje. A da bi se međusobno poštovali neophodno je da nosimo bremena jedni drugih. Tek ćemo tako moći saosećati sa drugim i videti drugog i ceniti, zapravo poštovati. A to osećanje produbljuje ljudski odnos i produhovljuje i uzvišuje ljubav. To je ozbiljan podvig, stišavanja svog Ja, da bi čuo drugog.

Volela bih da sa Vama podelim još jedno razmišljanje, koje je bilo za mene bitno iskustvo. U želji da drugog čujem, ja sam smatrala vrhunac požrtvovanja da živim za druge, da celu sebe predam.. Ali radila sam to bez rasuđivanja. Počela sam da se stapam i gubim svoju ličnost, koja mi je od Boga data. Živeći životima muža i dece, nisam bila ni svesna da koliko ja njima služim, toliko ih više i parazitiram. Shvatila sam da sam se odrekla odgovornosti za one darove, koje mi je Bog podario. I to je dovelo do jednog oblika uninija. U tim trenucima moj suprug, moja najveća podrška bi mi govorio:

“Pokisla si nešto… Ajde malo da slikaš, baš dugo nisi…”

Ali ja sam smatrala da kad slikam ja kradem vreme, koje pripada mojoj porodici. To bi nabijalo tenziju u odnosima, jer podsvesno ta moja « žrtva za druge» je tražila istom merom da mi se vrati. Trebalo mi je vremena da prihvatim reči duhovnika i podršku muža da se vratim svom prizivu, ali i ne bez Božije intervencije – bolesti. Bolesti i silne operacije i oporavci su mi pokazali da kad ja nisam u stroju život se nastavlja i bez mene.

Moralo je doći do preumljenja. To je donelo velike plodove: ja sam postala zadovoljnija, ispunjenija, samim tim i moji bližnji oko mene. To ne znači da ja sad manje učestvujem u životu svoje porodice. To samo znači da sad sama ne vučem porodicu kroz svakodnevicu, već da postajemo polako uigrani tim, gde svako ima svoju bitnu ulogu. Harmoničnije je. Moja prva postavka stvari je bila preuzeta iz prethodnih pokoljenja naših majki, baki, prabaki, koje su u vihoru strašnih vremena morale da opstaju, često kao čvrsto sidro obezglavljenih porodica. Morale su sve same, jer nije imao ko. Danas Bogu hvala nismo u istoj poziciji.

A Bogu hvala i naša deca sad odrastaju u novom vremenu, koje sem mana koje je donelo, donelo nam je i slobodu vere. Veronauka je sad postala normalna svakodnevica, a mi smo o njoj samo maštali. Čisto primera radi, navešću situaciju u mom odeljenju u osnovnoj školi u Moskvi pre 18 godina. Samo smo ja i još jedna drugarica iz odeljenja bile krštene. Nadam se da se sad situacija dosta promenila. A evo naša deca sad slobodno slave slavu i taj dan im je opravdan u školi, slave školsku slavu Svetog Savu… I još mnogo što šta je za njih sad svakodnevica. Mnogo mi se svidela misao jedne ruske popadije, koja kaže da smo mi kao roditelji odgovorni da našu veru učinimo zanimljivom našoj deci.

Kad pogledamo koliko divnih običaja mi kao Srbi imamo od Detinjaca, Materica, Očeva, koliko je to ispunjeno radošću, zagrljajima, pripremama, iščekivanjima… a primer u našoj porodici Deda Mraz ne donosi poklone, a Sveti Nikola posećuje decu, i daruje im čarobno jutro. A za Božić svi spremamo tajno jedni za druge darove, kad već ne možemo Hristu Bogomladencu da uručimo rođendanski poklon, mi onda bližnjima. I to počinju deca da učestvuju od najmlađeg uzrasta uz pomoć starijih. Darivanje nas povezuje, uči delatnoj ljubavi, koja se u tim danima naročito vežba. Svidela mi se takođe misao jednog ruskog sveštenika, koji živi u multietničkoj sredini. Poznato je kao u svetu prednovogodišnja groznica uzima maha vrlo rano.

Pa u duhu toga treba deci izaći u susret. Od prvog dana Božićnog posta početi kititi i sređivati kuću i spremati darove. Da taj period bude za decu period opipljive radosti kao i kad se sve sprema za dolazak bebe u dom. A pošto je u toku Vaskršnji post i tu imamo dosta zanimljivosti. Počnimo od grčke Gospođe posta – lutke, koja je smerno obučena sa maramom na glavi da pokrije uši da ne čuju ništa loše, sa zatvorenim očima i ustima da ne vide i ne izgovore ništa loše tokom posta. U grčkoj varijanti ona ima sedam nogica, koje se odsecaju jedna po jedna kako prolaze nedelje posta. Nama se više dopala ideja da sa svakom nedeljom posta njena haljina biva sve više ukrašena sa po kojim cvetom i draguljem, da bi na kraju dočekala najradosniji praznik u svadbenom ruhu.

A tu su i mladenčići, i po ruskom običaju i krstići od testa za Krstopoklonu nedelju, pa šaranje jaja i kićenje u vaskršnje ruho doma… Ima još mnogo čega prelepog i zanimljivog, koje će deci ponuditi puno radosti umesto nekih dešavanja njihovih vršnjaka, na primer Helouvina… A tek čitanje pojedinih žitija staju u ravan sa ozbiljnim blokbasterima. Naravno da smatram da ne treba decu držati pod staklenim zvonom Pravoslavlja, neprirodno je. Oni će svakako doći u dodir sa svim sa čim se susreću i njihovi vršnjaci. Ali na nama je da im damo dobru alternativu i dobar životni primer, da slobodnom voljom požele da krenu našim putem kako odrastaju.

Pokušala bih sad da u par rečenica donesem svoje zaključke o svom porodičnom iskustvu. Ljubav nije imenica već glagol. Ona ne stoji u mestu nego se stalno razvija, raste, menja. A da bi postojao pozitivan rast neophodno je po rečima našeg parohijskog sveštenika da triput dnevno nađemo razlog da se svi slatko nasmejemo, jer smeh opušta i stvara prisnost. A po rečima drage nam igumanije da u mašini obaveza koja nas melje nađemo trenutak da se zaustavimo i zahvalimo Bogu za sve što nam je tog dana dao, jer mnogobrižnost, poznatija danas kao anksioznost, nije od Boga. Da nađemo trenutak za svog supružnika da ga pogledamo jedan na jedan u oči s ljubavlju, a bilo bi još bolje da nekom na kratko ostavimo decu, da skinemo roditeljske epolete i budemo samo muž i žena. Jer nema većeg poklona za decu od toga da se roditelji istinski vole. A kad dođe trenutak za decu da im pružimo ljubav, delatnu, da osete sigurnu luku u koju uvek mogu da se vrate sa svojih velikih životnih putovanja, na koja će uskoro isploviti.

Deca su Božija i samo nam na kratko poverena da ih opremimo na njihov lični put. I da ne zaboravimo da svako od nas umnoži talente, koji su mu povereni na dobrobit svoje porodice, Crkve i svog naroda. Da tragamo za voljom Božjom o nama i trudimo se da je ispunimo kao Deca Neba.

Autor: Katarina Raković, master slikar/ikonopisac
@zivo.pisanije