Ко је био Кодрат
Кодрат је вјероватно био први хришћански апологета, из прве половине 2. вијека. У то вријеме било је неколико људи са овим именом, а Јевсевије Кесаријски поистовјећује Апостолског ученика Кодрата са пророком Кодратом: „Од оних који су међу њима били славни беше и Кодрат, за којега се говори да је заједно са Филиповим кћерима био прослављен пророчким даровима, а и други су међу њима по томе били познати, који су имали прво мјесто апостолског наслеђа”. У трећем вијеку Дионисије Коринтски га наводи као епископа у Атини, који је наслиједио мученички пострадалог епископа Пуплија. Јероним (Де вирис илл. 19) га поистовјећује са апологетом из Атине.
Кодрат Апологета, највјероватније је био Атињанин и притом епископ у свом граду, који је око 125. године предао лично своју Апологију цару Адријану, који је те зиме боравио у Атини.
Оставио је ђело Апологија, као одбрану хришћанске вјере од „злих људи”, који су хришћане оптуживали за безбоштво, јер се нису приклањали ондашњој религији римског царства. Ово ђело било је сачувано до 6. вијека, а затим јој се губи сваки траг. Остао је тек одломак, који је сачувао Јевсевије Кесаријски, гђе потврђује да су неки од оних које је Христос васкрсао живјели до времена Кодратовог.
Превод
И
1. Пошто је Трајан владао пуних двадесет година без шест месеци (98-117 г. по Христу), Елије Адријан је наследио владавину (117-138. г. по Христу). Њему је Кодрат реч упутио и предао (125. у Атини), саставивши апологију (одбрану) за наше богопоштовање (хришћанску веру): да неки зли људи покушавају да узнемиравају наше (хришћане). До сада постоји код много браће, као што је и код нас спис, из којега се могу видети сјајни докази памети тога мужа и (његовог) апостолског правоверја.
2. А и сам он пројављује своју древност кроз оно што казује својим речима:
„А дела Спаситеља нашег увек су била присутна, јер су била истинита: излечени (од Њега), васкрснути из мртвих, који се нису само видели (показали) као излечени и васкрснути, него и свагда присутни; не само док је Спаситељ био присутан, него и када је отишао (са земље) били су дуже времена, тако да неки од њих достигоше и до наших времена”.
(Јевсевије Кесаријски, Црквена историја 4, 3, 1-2).
(Превео: Атанасије Јевтић)