Једно од најинтригантнијих и најважнијих животних питања односи се на живот после смрти. Реинкарнација је од давнина један од понуђених одговора на Истоку, а идеја о поновном рађању, иако одавно позната, данас је можда и на врхунцу популарности на Западу. Заиста, које питање може бити веће од тога гђе идемо када умремо и шта се тада догађа са нама?
Постоји ли живот после смрти?
За овоземаљски живот, част изузецима, сви знамо да постоји. А шта је следеће? Шта нас чека после? За атеисте апсолутно ништа, и за њихов појам, живот после смрти не постоји. За вјернике, са друге стране, смрт не представља крај и вјерују да живот има наставак, а свака религија има своју визију загробног живота.
Реинкарнација
Значење
Реинкарнација значи поновно рађање, односно утјеловљење. Наиме, када човјек умре, ово учење каже, душа напушта тијело и привремено егзистира на неком другом мјесту, а затим улази у ново тијело и човјек се поново рађа.
Када се каже реинкарнација обично се помисли на хиндуизам и будизам, јер је ово учење карактеристично за њих. Један од примјера можемо наћи у Бхагавад Гити:
Као што човек облачи нову одећу, остављајући стару, на сличан начин, душа преузима нова материјална тела, напуштајући стара и бескорисна. (2:22)
Постоји неколико разлога због којих је учење о реинкарнацији популарно.
- Традиционалан одговор говори о логичности реинкарнације као механизма праведности у свијету. Наиме, свијет је пун патње и то се може објаснити једино ако ће нам све зло и патња бити надокнађени у будућим животима.
- Такође, реинкарнација нам даје могућност да у будућем животу будемо нешто и искусимо нешто, што у овом животу нисмо били и што нисмо стигли да доживимо.
- Реинкарнација је и учење супротно учењу о гријеху које налазимо у неким другим религијама. Сви гријеси су почињени из незнања могу бити исправљени у будућим животима, па тако нема страха од евентуалне казне за сопствене преступе.
Докази реинкарнације
Докази (не) постоје
Готово се сви наводни докази реинкарнације своде на сјећање на прошле животе. Најчешће се овај феномен јавља код врло мале ђеце (2-3 године), која се затим престају свега сјећати кроз коју годину. Чини се да је ово далеко од озбиљног доказа, упркос томе што постоје многобројни појединачни примјери о којима можемо читати.
Када говоримо о одраслима, ми се својих живота не сјећамо. Међутим, постоји посебна врста хипнозе која људима помаже да оживе сјећања на претходне животе. Овај „третман“ се назива регресија (још и регресотерапија или регресивна терапија). Под овом специјалном хипнозом, човјек као да постаје медијум којем неко саопштава детаље његових прошлих живота.
Проблеми
Дуализам
Традиционално схватање реинкарнације говори о сељењу нематеријалног битка. Дакле, човјек мијења физичка тијела, али оно нематеријално, што нас заправо чини ко смо, остаје исто. Ако је физичко тијело тек „одјећа“ коју „душа“ пресвлачи приликом сваког сељења (баш како онај стих из Гите то каже), зашто се не селе и сјећања?
Штавише, хиндуизам учи докетизму – да је материјални свијет ионако само привид, односно илузија (маја).
Карма и прва инкарнација
Ултимативни циљ човјека је излазак из самсаре, односно „зачараног“ круга реинкарнација. Другим ријечима, реинкарнација не постоји како бисмо што више уживали у материјалним задовољствима, већ како бисмо духовно напредовали и како бисмо кроз сваки живот исправљали грешке из претходног. А те грешке, заједно са свиме осталим што урадимо у животу, чине нашу карму. Карма тако, као неки збирни резултат наших поступака, прати нас кроз животе и представља нешто попут терета који покушавамо да сведемо на нулу. Једном када то успијемо, умјесто да се опет реинкарнирамо, идемо у неке друге, више димензије…
Ово доводи до два проблема. Прво, коју карму смо имали током своје прве инкарнације? Ако нисмо имали никакав кармички дуг, то би значило да смо већ на почетку имали оно чему заправо тежимо. Један од одговора се састоји у томе да не постоји прва инкарнација, а разлог је тај што је свијет цикличан – настаје и нестаје у бесконачност.
Међутим, ово само ствара нове проблеме. Ако смо имали бесконачан број реинкарнација до сада, то значи да никада нико не би могао да доживи просвјетљење и напушти самсару – јер би то значило крај бесконачности, што је логички апсурд. Такође, да ли је ова космолошка теорија о настанку свијета уопште одговор на наше питање? Наиме, да ли су реинкарнације повезане кроз тај бесконачни низ створених свјетова? Ако јесу, ирелевантно је. Ако нису, прва инкарнација онда постоји и питање остаје неодговорено.
Крај свијета
На ово се наслања још једно питање: како тачно изгледа крај свијета? Хоће ли се он догодити тек након што сви људи доживе просвјетљење? У том случају би било очекивано да се популација људи смањује, а не повећава. У супротном, шта се дешава са свима онима који су и даље заробљени у бесконачном броју реинкарнација; да ли за њих тада постоји живот после смрти, и какав?
Популација
Како смо већ поменули, популација људи се повећава, и то рапидно. Откуда толико душа? Поједини ведски текстови помињу и како се људи могу реинкарнирати и као животиње и инсекти, али ово сигурно не може бити објашњење јер се и њихова популација повећава. Како онда, дакле, објашњавамо нове душе? Ако се, међутим, нове душе константно стварају, то значи да немају иза себе претходне инкарнације и то нас враћа на питање иницијалног кармичког дуга.
Разлика између хиндуизма и будизма
Међу многобројним гранама хиндуизма и будизма постоје различита учења о реинкарнацији. Како би било опширно писати о свим овим разликама, поменућемо једну, која се чини најзначајнијом. Будизам је нетеистичка религија, у којој је допуштено и потпуно невјеровање у Бога. Уколико не постоји Бог, шта одређује ко ће се како реинкарнирати? „Космички закон“ који је често представљен као нешто што управља реинкарнацијом, захтијева интелект и не може бити нека безлична енергија или ентитет. Такође, тај ентитет мора бити и свезнајућ и свемоћан, а то су неке од карактеристика Бога.
Хришћанство и реинкарнација
Библија
Они који су пропустили да прочитају Библију, могу се питати да ли је реинкарнација компатибилна са њом и да ли се уопште помиње. Врло јасно, Библија одбацује учење о реинкарнацији. Живот после смрти за хришћане значи или вјечна одвојеност од Бога, или вјечни живот у Божијем присуству.
Хришћани су још у првим вјековима Цркве дошли у додир са источним учењима, а одређени утицај имали су Манихејци. Тако је и Ориген имао специфично увјерење о селидби душа. Вјеровао је да је Бог ствара душе, а оне затим улазе у људе, или постају анђели и демони. Ово учење о „преегзистенцији“ је касније одбачено и осуђено на Петом Васељенском Сабору у Константинопољу, 533. године.
Православље и реинкарнација
Без икакве разлике од горе реченог, можемо констатовати да реинкарнација није у складу са хришћанским учењем. Не само то, већ је у супротности са њим. Самим тим православље и реинкарнација немају додирних тачака и није могуће бити православац и вјеровати у реинкарнацију.
Живот после смрти у хришћанству
Хришћанство учи да човјек једном умире, а потом чека суд (Јевр. 9:27). Насупрот реинкарнацији, која човјеку даје лажни осјећај слободе да све оно што не урадимо сада можемо исправити у наредном животу, хришћанство од нас захтијева тежњу ка моралном савршенству:
Будите ви дакле савршени, као што је савршен отац ваш небески. (Мт. 5:48)
Вјечни живот имамо у Исусу Христу, јер је он откупио наше гријехе смрћу на крсту. Вјечни живот не постижемо само сопственим напорима, потпуно игноришући чињеницу да смо грешни. Не постоји посебна техника, мантра или ритуал којим се ослобађамо окова гријеха, већ је то искључиво могуће кроз однос са Богом, односно Божијом милошћу и љубављу коју има за нас.
Јер Богу тако омиље свијет да је и сина својега јединороднога дао, да ниједан који га вјерује не погине, него да има живот вјечни. (Јн. 3:16)