Бог и проблем зла

Проблем зла и патње једно је од најтежих питања са којим се сусрећемо у животу. Без обзира на увјерења и свјетоназоре, објашњење овог проблема представља изузетно тежак задатак.

Ако претпоставимо да постоји Бог, тек тада све постаје још компликованије. Како је могуће да истовремено постоје добри Бог и зло? Овај текст, који ће покушати да се ухвати у коштац са проблемом зла, написан је баш око те мисли. Циљ текста је да покаже да зло не доказује да не постоји Бог, већ напротив, да постоји разлог зашто Бог допушта зло.

Садржај чланка:

Бог и зло

„Ако Бог жели да уништи зло, а не може, није свемогућ. Ако може, а не жели, зао је. Ако је и свемогућ и сведобар, зашто зло постоји?” Тако Дејвид Хјум сумира чувену трилему која се традиционално приписује Епикуру.

Постојање зла није у логичкој контрадикцији са постојањем Бога, тј. чињеница да се у свијету догађа зло не може искључити постојање Бога било каквом дедукцијом. Међутим, теодицеја, односно помирљивост ова два и даље представља задатак. Бог је по дефиницији сведобар и свемогућ (између осталог), па остаје само да питамо зашто Бог допушта зло и патњу.

Да ли је Бог створио зло?

Бог је створио све. Ако је сам Бог добар, откуда онда зло? Чини се, или је онда Бог зао, или је створио зло, или зло постоји независно и Бог нема контролу над њим. Ето још једне дилеме, или трилеме.

А шта је заправо зло? Св. Григорије Ниски објашњава да зло не постоји онтолошки и да самим тим не постоји суштински, већ постоји само својство зла. Зло је по њему одсуство љубави. Читаво Црквено предање се слаже са тиме, па тако на примјер и Св. Атанасије Велики каже слично да зло нема своју ипостас. Ранохришћански филозоф, Св. Августин, слично каже да зло није ствар коју је Бог створио, већ је зло искључиво одсуство добра. Баш као што је тама одсуство свјетлости.

Да ли Бог може бити зао?

Исто тако, Бог је сам добро и у њему нема одсуства истог, односно у њему нема зла. Неко би могао приговорити да је оваква формулација извођење закључка из прве премисе, односно да је закључак да Бог није зао зато што је добар. Међутим, овђе изводимо закључак под претпоставком да је Бог добар и није у питању логичка грешка.

Да ли исто тако можемо претпоставити да је Бог зао? Зашто полазити од чињенице да је добар? Прво, јер је такво биће оно што подразумијевамо под појмом Бог. Ако кажемо мачка, мислимо на животињу која читав дан спава и једе. Дакле, Бог је сведобро биће по дефиницији. Не ради се само о неком бићу. Супериорно зло биће може бити божанство, или бог (мало „б”), али не и Бог.

Да је Бог добар, можемо потврдити и интуитивно и емпиријски, јер је свијет који садржи добро и зло као наш, управо свијет какав бисмо очекивали да имамо, као што ћемо виђети у наставку текста.

А опет, ако се вратимо на почетак аргумента, зло је одсуство добра, па је искључиво зло биће апсурд.

Да ли је Бог могао створити свијет без зла?

Проблем зла уопште не би био предмет расправе да је Бог створио свијет који не садржи никакво зло. Погледајмо које је алтернативе Бог имао и да ли је уопште бољи свијет од нашега био могућ.

Да ли Бог може урадити баш све?

Узимајући у обзир да је Бог свемогућ, може звучати изненађујуће да Бог не може урадити све, па тако ни створити било какав свијет. Бог може учинити све што је могуће у могућим свјетовима.

Примјера ради, Бог не може створити свијет у којем постоји јединац који има брата и сестру, не може створити ожењеног нежењу или коцкасти круг, не може у исто вријеме бити и не бити Бог и слично.

Је ли Бог могао створити бољи свијет?

Заправо, чини се, Бог је имао неколико опција умјесто оне да створи баш овај свијет какав јесте. Ако је Бог најбоље могуће биће, морао је створити и најбољи могући свијет. Сада ћемо упоредити наш свијет са другим могућностима које је Бог имао.

Бог је могао да не створи свијет уопште

У Божијој моћи било је и да не створи свијет. Да ли би тако било боље? Кључни проблем са овим питањем је што покушавамо да упоредимо нешто што није упоредиво. Ако питамо да ли је Форд Мустанг бржи аутомобил од душека на надувавање, заправо не постављамо логично питање и упоређујемо двије неупоредиве ствари. Оно што није створено не постоји и не садржи никакав морал, па овај свијет у том случају немамо са чиме конкретно упоредити.

Али, рецимо да поставимо ствари другачије. Овај свијет садржи зло, а да нема свијета, не би било никаквог зла. Проста математика. Међутим, да је овај, физички свијет све што постоји, то би имало смисла. Ако постоји сведобри Бог, постоји и вјечни живот у којем ће Бог наградити све добре људе, док ће све зло бити уништено. Сада се ситуација окренула, зар не? Сада имамо нула зла и нула добра вс нула зла и много добра.

Могао је створити људе без слободне воље

Бог је могао створити свијет у којем људи раде само оно што је већ унапријед детерминисано. Какву би моралну одговорност имао иједан човјек у том случају? Нико неће теретити за убиство пиштољ којим је неко упуцао другог човјека, већ искључиво особу која га је употребила. Предмети немају моралну одговорност, као што је немају ни животиње, или роботи. А људи без слободне воље, приморани да извршавају већ унапријед одређене команде, били би само роботи и ништа друго.

Можемо рећи да би овакав свијет имао мање физичког, али не и мање моралног зла. Са друге стране, не бисмо имали морално и истинско добро.

Могао је створити људе који не би били способни гријешити

У случају да пред собом имамо избор, а да нисмо у могућност да нешто изаберемо, онда то и није избор, зар не? А баш тако звучи ово. На примјер, замислите да имамо ситуацију у којој можемо учинити нешто лоше, или га не учинити. Ако је друга опција већ искључена, то значи да избор не постоји и да самим тим немамо слободну вољу да тако сами одаберемо. Тако би ово била такође предетерминисаност, као у случају изнад.

Могао је створити људе који не би хтјели гријешити

Најприје треба јасно направити разлику између „бити способан” и „не хтјети никад” гријешити.

Ако би нас Бог приморао да никада не гријешимо, опет се враћамо на то да немамо слободну вољу. Шта би онда ово могло значити јесте да је Бог могао извршити бољу селекцију људске популације, грубо речено. Ако постоји ико са челичном дисциплином и изванредном ревношћу, ко је способан да одоли сваком гријеху и увијек донесе исправну одлуку, такав би био модел за популацију каквом је Бог требало да испуни Земљу.

Такав свијет је могуће замислити, али у реалности га Бог није могао актуализовати, односно спровести у ђело. Могуће је да је Бог у свом свезнању знао да овакав свијет није могућ у реалности и да би увијек постојао неко ко не би био савршен и ко би гријешио.

Чак и у овом случају, ово не би био најбољи могући свијет који је Бог могао створити. Бољи свијет од овога је онај у којем су људи слободни да гријеше, и то и раде, али Бог својом милошћу и љубављу опрашта гријехе и тако успоставља највеће могуће добро.

Треба још једном нагласити да овај свијет у којем се налазимо сада, није све што постоји, ако постоји Бог. Док овај свијет није најбољи могући свијет, онај свијет који долази после овога јесте.

Зашто Бог није одмах створио рај?

Још једном треба тачно дефинисати шта је питање. Наравно, у Божијој моћи је било да прескочи увертиру са Земљом и одмах створи рај.

рај

Међутим, да ли је ово још једном сценарио у којем немамо слободну вољу? У том случају, сви људи који би се нашли у рају, били би на то присиљени и не би били тамо зато што су тако одабрали слободном вољом.

Уговорени брак је и даље брак, али је без пристанка и воље младенаца.

Зашто умиремо

Слично се можемо питати зашто уопште умиремо, односно зашто постоји смрт. Је ли то Божији гнијев и казна? Није ни гнијев, а ни казна. Како каже Теодорит Кирски, Бог допушта смрт да би човјек омрзнуо гријех.

Како добри Бог може слати људе у пакао?

„Онђе ће бити плач и шкргут зуба”. Тим ријечима Библија наговјештава како ће изгледати пакао. Иако су сви библијски описи само фигуративни, они истовремено говоре истину о томе како пакао изгледа. Бертранд Расел је поводом пакла рекао да је свако ко њиме пријети нехуман. То је мјесто вјечних мука одакле је немогуће побјећи. Како К.С. Луис каже: „Врата пакла закључана су изнутра”.

Иако на први поглед не изгледа тако, Божија праведност захтијева пакао. Узмимо за примјер неког ратног злочинца, серијског убицу, силоватеља и сл. Ако је Бог праведан, такви људи морају сносити последице за своја неђела и гријехе. У супротном, Бог не би био праведан, самим тим ни добар.

Треба истаћи да пакао није неко створено мјесто. Он постоји искључиво из перспективе човјека. Иста нестворена Божија свјетлост којом се праведници обожују, непокајеним грешницима представља сажижући огањ.

„Али ја нисам никога убио, зашто ћу ја у пакао?”

Већина људи себе сматра добрим особама. Сви они ће се сложити да ови горе наведени примјери људи заслужују пакао, али не и они сами. Међутим, на овом мјесту немамо простора за дубљу анализу тога, већ је циљ био показати да идеја пакла није ништа контрадикторно добром Богу, већ сасвим напротив. Нешто више о доброти људи биће речено касније.

Проблем вјечног пакла

У реду је што је Бог праведан и што га неки људи заслужују, али какав је то Бог који вјечно мучи било кога? Сигурно није Бог који је добар и који је пун љубави!

Разне религије и учења су непомирљива са идејом вјечног пакла. Отуда и „уљепшавања”; умјесто пакла, само ћемо се поново родити у неком другом животу, или ћемо отићи у неко мјесто „пречишћавања“ и добићемо само привремену казну и сл.

Међутим, вјечни пакао је, још једном, сасвим у складу са добрим Богом који је љубав.

Ако би пакао био привремено мјесто из којег ће сви људи касније у рај, која би тачно његова сврха била? Бог није тиранин који ужива у мучењу људи. Он жели да људи истински живе у љубави, у вјечном животу поред себе. Ако би после тог привременог пакла једни ишли у рај, а други у пакао, да ли би било праведно, по истом принципу, не дозволити овим другима нову шансу? А ако би Бог одмах све људе послао у рај, то би било против њихове воље, па би за оне који не желе рај, то у ствари био пакао.

Мада учињен у времену, сваки гријех је гријех против вјечног Бога. Тако и казна мора бити вјечна. Дакле, Бог је вјечан. Ко жели рај, биће у вјечном Божијем царству. Ко не жели, биће вјечно одвојен од Бога, који је сам љубав и извор свега доброг. Та одвојеност од Бога и јесте пакао.

На крају, јесмо ли сигурно на шта мислимо када кажемо вјечност?

„Шта је дакле вријеме? Ако ме нико не пита, знам, али ако бих хтио то питање неком разјаснити, не знам” (Св. Августин, „Исповијести“).

Бог је створио и вријеме, што значи да је то категорија којом он сам није ограничен и која не постоји изван нашег, створеног свијета.

Вјечност не подразумијева континуирано низање временских интервала у недоглед и има другачије значење.

Како можемо бити срећни у рају знајући да су наши вољени у паклу?

Ако бисмо патили у рају, па још тако „читаву” вјечност, то засигурно не би био рај. А управо је рај мјесто у којем ћемо бити ослобођени туге и бриге. Мјесто блаженства, радости и среће.

Дакле, не требамо се питати хоћемо ли патити у рају, јер ако рај уопште постоји, то значи да нећемо. Можемо се једино питати како је то тачно могуће и како ће Бог у својој свемоћи и свезнању урадити.

Зашто је Бог створио људе за које је знао да ће ићи у пакао?

Погрешно је замишљати да је Бог неке људе одредио за рај, а друге за пакао. Свима је дата слободна воља и ми смо ти који одлучују о својој судбини. Питање онда треба да гласи зашто је Бог уопште икога створио, ако је знао да ће било ко завршити у паклу. Је ли вриједно? Већ смо рекли да је непостојање неупоредиво са постојањем у моралном смислу.

Свијет у којем нико не гријеши, јесте замисливи могући свијет, али можда није свијет који је Бог заправо могао актуализовати. Другим ријечима, ако имамо слободну вољу, а без слободне воље нема ни раја, увијек ће бити неко ко ће је искористити да одбије рај.

Проблем зла

До сада смо виђели да зло није у контрадикцији са постојањем сведоброг Бога, али преостаје оно најбитније – суочавање са самим питањем поријекла зла, које можемо сврстати у неколико категорија.

Људско зло

Већ смо виђели да зло не постоји зато што Бог не жели или не може да га уништи. Дакле, Бог допушта да се зло догађа. Какав разлог може имати?

Аргумент слободне воље

Бог је љубав, и створио је свијет из љубави и за љубав. Када су упитали Исуса шта је највећа заповијест, рекао је да је то љубав (Мт 22:36-40). То је оно што Бог жели и од нас. Међутим, истинска љубав могућа је једино уз слободну вољу. Односно, љубав се мора одабрати и није могуће никога натјерати да воли. Исто тако, као што смо већ виђели, Бог не може никога присилити у рај. Због тога нас је Бог створио као слободна бића – да бисмо могли одабрати истинску љубав.

Нажалост, то значи да неко може слободну вољу искористити за оно за шта она није намијењена. То је и разлог откуда зло међу људима. Односно, то је објашњење како је уопште могуће да зло у људима постоји, не и повод зашто га чине.

Да би Бог спријечио зло, то би значило да људима мора одузети слободну вољу. Ако би одузео слободну вољу, одузео би и оно због чега смо створени, а то је љубав.

Лимитирана слободна воља

Неријетко је могуће чути приговор да слободна воља не постоји ако ћемо за неке поступке сносити последице. Међутим, без слободне воље бисмо остали тек онда када не бисмо уопште могли изабрати да учинимо одређене поступке. Докле год можемо слободно бирати шта ћемо учинити, имамо и слободну вољу.

Ако Бог све зна, да ли имамо слободну вољу?

Бог је свезнајућ, што укључује и знање о будућности, па тако Бог зна и све наше будуће поступке. Иако на први поглед звучи као да су наши поступци самим тим предодређени и да се ту ништа не питамо, то није тачно.

Овђе се још једном враћамо на то шта је уопште вријеме и како оно функционише. За нас, веома упрошћено речено, постоји прошлост, садашњост и будућност. Међутим, Бог као вјечно и бесконачно биће које је изван времена, није лимитиран њиме као што смо ми. Иако тешко замисливо, вријеме Богу није линеарно као нама, већ је за њега све просто „сада”. Било да су то претходни догађаји, или они који ће се тек догодити.

То значи да Бог зна шта ћемо одабрати слободном вољом. Примјера ради, ви сте имали могућност да читате или не читате овај чланак. На моје лично задовољство, догодило се ово прво. Али, рецимо да сте одлучили кликнути негђе друго и читати нешто друго, или радити нешто друго, то бисте урадили слободном вољом. Бог би тада у свом свезнању и свемоћи знао да ћете урадити баш то друго, а не отворити овај чланак.

Слободна воља постоји, и није угрожена Божијим свезнањем.

Слободна воља у рају

Иако је могуће да Бог одузме слободну вољу у рају, чини се да не постоји разлог да тако заиста и буде. Међутим, ако ћемо имати слободну вољу, да ли ћемо тамо и гријешити?

Зашто сада не узмете свој телефон или компјутер са којег ово читате и не разбијете га о под? Или себи о главу? Једноставно, јер знате да то није добро (и нормално). Једноставан одговор може бити да ћемо се тако осјећати у рају везано за било који могући гријех.

Очигледно, постоје и велике разлике између овог свијета и раја. Замислите све тјелесне жеље које имамо овђе: блуд, завист, похлепа и слично. То неће постојати у рају. Ђаво и његове слуге неће имати више власт и моћ да нас искушавају. Бићемо најближе Богу и увијек ћемо имати пред собом његову славу и правду.

Зашто невини страдају?

Проблем зла и патње је једно од најтежих теолошких и уопште животних питања. Страдање невиних и добрих људи представља најтежи дио тог питања.

Колико год било незахвално, да бисмо рационално проматрамо ово питање, неопходно је да за тренутак емоције оставимо по страни. Под тим не мислим тиме постанемо безосјећајни и равнодушни у односу на зло. Заправо, када не бисмо имали емоције, шта би зло и патња уопште и били?

Када чујемо на вијестима да се нешто страшно догодило негђе далеко у свијету, направимо забринути израз лица, а онда брзо на то заборавимо. Када се нешто догоди у нашој близини, а неком непознатом, то остави већи утисак на нас, али убрзо наставимо даље. Тек када се нешто лоше догоди нама или неком од наших вољених, тада почињемо интензивно о томе да размишљамо и тек тада бивамо преплављени осјећањима, недоумицама и питањима.

Нажалост, нико није поштеђен таквих догађаја у животу. На само читање ријечи „зашто невини страдају”, пролазе нам примјери вољених кроз главу. Баш зато, да бисмо уопште могли и почети тражити неки смисао, неопходно је не дозволити да емоције превагну и испријече се пред одговорима, који можда нису савршени, али који нам могу бар мало помоћи да разумијемо комплексно питање страдања.

Ко су невини и добри?

Када се питамо зашто се нешто лоше догодило баш некоме за кога вјерујемо да је добра особа, прије свега морамо дефинисати шта то добра особа значи.

„Зашто ме зовеш добрим? Нико није добар осим Бога”. Тако Исус одговара једном човјеку који га је назвао добрим. Можда звучи сурово, али заиста је тако. Сви смо мање или више грешни, и не постоји нико ко је безгрешан. Само је Бог добар и нико више.

Па добро, помислићете, сви имамо мањих гријеха, али какав је то проблем? Из наше, грешне перспективе није нарочит. Међутим, Бог је савршен. Када гријешимо, не гријешимо себи, него њему. Стога, осим што своје вољене често представљамо као боље људе него што заиста јесу (још једном, знам колико то сурово звучи), морамо прихватити да нико није невин, па ни они, и да смо сви криви Богу.

Али, зашто?

Још увијек се оправдано можемо и морамо питати зашто. Ако треба, преформулисаћемо питање и питати зашто Бог дозвољава да релативно добри људи страдају. Сигурно да праведни Бог не може једнако гледати на неког ко чини тешка злођела, и некога ко је учинио само мање гријехе.

То је апсолутно тачно. Шта би, пак, Бог требало да уради?

Сваки пут кад неко упери пиштољ у другога, Бог може учинити да се окидач заглави, или да меци једноставно промаше мету. Сваки пут када би требало да се догоди несрећа у саобраћају, Бог може исправити кретање возила. Бог би то могао. Намеће се питање гђе бисмо тада поставили границу. Гђе би смо повукли линију и рекли „е баш ту”? Ако не бисмо, то значи да очекујемо од Бога да управља баш свиме, што нас враћа на питање о слободној вољи.

Бол није нужно лош

Иако се ово не односи на бол који обично подразумијевамо када размишљамо о лошим стварима, треба поменути и бол који је користан. Бол нас може упозорити на већу опасност. Такође, некада мањи бол има велику корист – као што је бол од инјекције која може спријечити болест.

Замислимо неког великог човјека – хероја. Постоји много храбрих људи који су своје животе дали за исправне идеје. Када бисмо одузели сву патњу и све лоше кроз шта су прошли, шта би остало од њиховог херојства?

Можда је рај мјесто које мора да се заслужи. Шта је срећан крај књиге без „доброг” заплета?

Не разумијемо све

На крају, зашто подразумијевамо да уопште морамо знати разлог свега и за све имати објашњење? Не знамо много тога. Заправо, у поређењу са Богом, не знамо ништа. Ако и немамо одговор на нешто, то не значи да добар разлог не постоји и да га Бог не зна.

Ђеца

Изузетак су свакако ђеца. Иако Бог, нажалост, ни у овом случају не може да интервенише (слободна воља), Бог нам обећава да ће сва ђеца наслиједити Божије царство, односно рај.

Природне катастрофе

Проблем зла и патње је још тежи када на то додамо природне катастрофе.

Још једном је неопходно поменути слободну вољу. Можда сада већ звучи као неки џокер одговор на свако постављено питање о злу и патњи, али заиста, ради се кључној ствари. Дакле, Бог би могао да спријечи природне катастрофе, али би се тако мијешао у наш живот, и слободна воља би била само илузија.

Стога, све и да овђе ставимо тачку на ово питање, довољно би било да докажемо да постојање природних катастрофа не негира постојање сведоброг Бога.

Међутим, то није оно због чега смо овђе. Прије свега, зашто природне катастрофе уопште постоје и кога кривити за жртве природних катастрофа?

Људски фактор

Немамо намјеру да сву кривицу свалимо на људе, али је неопходно поменути га.

У цунамију у Индијском океану, 2004. године, живот је изгубило око 275 хиљада људи. Већина кућа које су порушене, биле су направљене у неприкладним условима. Неко ће рећи да нису имали гђе друго да их направе, али зар то није опет људски фактор?

Хаити је био погођен разорним земљотресом 6 година касније. Живот је изгубило око 250 хиљада људи и повријеђено је још око 300 хиљада. Земљотрес исте јачине погодио је Калифорнију, 1994. године. Међутим, страдало је „свега” 57 људи. И то је много изгубљених живота, али разлика између ове двије катастрофе је очигледна. Захваљујући начину и квалитету изградње објеката и остале инфраструктуре, Калифорнија је могла да сачува многе животе.

Најгора нуклеарна катастрофа послије Чернобиља, догодила се у Фукушими 2011. године. Живот је изгубило 18.500 људи, а око 160.000 људи је исељено из својих домова. Иако је катастрофа настала услед цунамија изазваног земљотресом, ова катастрофа је могла бити спријечена. Практично сви који су били задужени да до овога не дође, потцијенили су такву могућност и нису предузели неопходне мјере. Званичне анализе урађене касније, показују да је низом мјера и регулација било могуће у потпуности спријечити овај догађај, или последице свести на минимум.

Поплаве у Обреновцу 2014. године / Фото: А.Станковић

Поплаве на Балкану узимају маха и за вријеме писања овог текста, а прије неколико година свједочили смо катастрофалним поплавама у којима је у Србији живот изгубило 30 особа и при чему је учињена огромна материјална штета. Велике последице претрпјеле су и Хрватска и Босна и Херцеговина. Међутим, упркос непрекидним кишама које су проузроковале изливање ријека, још једном је људски фактор имао значајан допринос.

Не заборавимо и климатске промјене изазване људским немаром, мада је то опширна тема на којој се овђе нећемо задржавати.

Поријекло природних катастрофа

Постоје различите идеје о томе зашто природне катастрофе уопште постоје и зашто их Бог допушта.

Православни филозоф Ричард Свинберн, размишља да је човјеку, да би имао слободан избор своје судбине, било неопходно да разумије добре и лоше последице своје воље; а то је једино могуће уколико свијет већ садржи добре и лоше природне процесе.

Људи су се отуђили од Бога чиме су довели себе, али и све што је Бог створио, у стање хаоса.

Својим падом човјек је у побуну одвео сву материјалну творевину, па отуда многобројне манифестације природног зла које чине пријетњу човјеку.
(„Енигма зла“ – Христос Јанарас)

Можда су природне катастрофе само подсјетник да ствари нису онакве каве би требало да буду и да је ђаво заиста „кнез овога свијета”.

Иако се ради о сасвим другачијим климама, претпоставља се да се на другим планетама јављају снажне олује, можда и вулкани. Да ли и за њих можемо рећи да су у питању катастрофе, или су тамо само неутрални природни процеси?

Друга страна медаље

А можда само и не схватамо све. Земљотреси су свакако застрашујући, али постоје нова истраживања која су веома занимљива. На примјер, земљотреси за кратко вријеме могу створити наслаге злата, али се и годинама трага за начином да се из земљотреса ствара електрична енергија.

Патња животиња

На крају, суочићемо се и са последњим видом патње у свијету – оним који се тиче животиња.

Неокартезијанизам

Рене Декарт (на основу ранијих мислилаца), утицао је на стварање филозофског концепта који се зове картезијанизам. Подразумијева идеју о дуализму тијела и душе гђе је искључиво размишљање могућност спознаје. Не знам да ли је ово најбоља дефиниција, али је довољна за разумијевање неокартезијанизама, што је варијација ове идеје. Оно што заступници неокартезијанизма вјерују, мада их нема много, јесте да животиње немају напредан начин когнитивности, односно да не постоји организам у животињском свијету који је способан да размишља о свом менталном стању. Овђе свакако уочавамо јасну разлику између физичког и психичког бола.

Иринејска теодицеја

Други приступ је облик теодицеје који је настао под утицајем Св. Иринеја Лионског. Наравно, Св. Иринеј, као ни други мислиоци који су прихватили и усавршили његово размишљање, као што су Џон Хик или Ричард Свинберн, нису говорили стриктно о патњи животиња, већ су на уму имали уопште проблем зла.

Према овом гледишту, човјек је створен несавршен и зло постоји како би се човјек духовно уздизао и тежио бољем, да би на крају постигао савршенство. Тако се ово може исто разумјети и за животиње.

Инстинкт и бол

Међутим, животиње сада нису савршене и оно чиме се управљају кроз читав свој живот јесте инстинкт. Због тога, физички бол често може бити заправо користан. Очигледан примјер је осјећај хладноће и топлоте.

Животиње и рај

Ако полазимо од тога да животиње имају свијест, али и да су самосвјесне и да имају и моралне квалитете (иако не исте као у случају људи), те затим да је Бог сведобар и да је Бог љубав, можемо оправдано очекивати да и животиње имају живот после смрти, као и ми.

Иако животиње не можемо третирати једнако по питању гријеха, јасно је да животињски инстинкт који постоји на Земљи није нешто што у потпуности може да буде дио савршеног небеског царства. Баш ту се и аргумент теодицеје Св. Иринеја Лионског о „стварању душе”, односно духовном усавршавању, веома добро уклапа.