Ко је био Поликарп Смирнски?
Рођен је око 80. године у Ефесу. У младости је имао прилику да учи од апостола Јована. Постоје бројна свједочанства да је био апостолски ученик и да су га апостоли поставили за епископа у Смирни.
Његова Посланица Филипљанима написана је недуго након проласка Игњатија Антиохијског кроз Смирну, што се десило око 113. године.
Посланица Филипљанима
И
1. Поликарп и са њим презвитери, Цркви Божијој која борави (= привремено обитава) у Филипима: милост и мир да вам се умножи од Бога Сведржитеља и Исуса Христа Спаситеља нашег.
Много сам се обрадовао у Господу нашем Исусу Христу са вама који сте примили (код себе) обрасце истинске љубави и испратили, како вам је и приличило, оне који су били везани оковима достојнима светих, који (окови) су дијадеме истински изабраних од Бога и Господа Нашег. 2. И (још) зато што је чврст корен вере ваше, објављиван још из давних времена, и до сада остаје (такав) и доноси плодове за Господа нашег Исуса Христа, Који је пристао за грехе наше да стигне и до смрти, Којега је Бог васкрсао, покидавши окове ада. 3. У Којега ви, не видећи (Га), верујете е радошћу неизрецивом и прослављеном, у коју многи желе да уђу; знајући да сте „благодаћу спасени, не од дела“, него вољом Божијом кроз Исуса Христа.
ИИ
1. „Зато, препојасавши бедра своја, служите Богу у страху” и истини, клонећи се сујетног празнословља и заблуде многих, верујући у Онога који је васкрсао из мртвих Господа нашег Исуса Христа и дао Му славу и престо с десне стране Себи; Којему (Христу) је потчињено све на небу и на земљи; Којему служи све што дише, Који ће (опет) доћи „Судија живих и мртвих“, Којега ће крв Бог тражити од оних који се Њему не покоравају. 2. А Онај који је васкрсао Њега из мртвих, и нас ће васкрснути, ако творимо вољу Његову и ходимо у заповестима Његовим и љубимо оно што Он љуби, удаљујући се од сваке неправде, грабљивости, среброљубља, оговарања, лажног сведочења; „не узвраћајући зло за зло, или клевету за клевету“, или ударац за ударац, или проклињање за проклињање. 3. Сећајући се пак шта је рекао Господ, учећи (нас): „Не судите, да вам се не суди“; праштајте, и опростиће вам се; будите милостиви, и бићете помиловани; „којом мером мерите, оном ће вам се и одмерити“, и да су „блажени сиромашни и прогоњени правде ради, јер је њихово Царство Божије”.
ИИИ
1. Браћо, пишем вам ово о праведности, не што сам сам себи (то) дозволио, већ зато што сте ме ви претходно позвали. 2. Јер ни ја, нити други сличан мени не може тачно следовати мудрости блаженога и славнога Павла (Апостола), који кад је био код вас, пред лицем тадашњих људи (у Филипима) учио је тачно и сигурно реч о Истини; он вам је и одсутан написао Посланицу, у коју ако се удубите, можете се изграђивати у датој вам вери, 3. која је мати свију нас, за којом следује нада, а напред иде љубав према Богу и Христу и према ближњем. Јер, ако неко пребива у свему томе, испунио је заповест праведности, јер ко има љубав — далеко је од сваког греха.
ИВ
1. „А почетак свих зала је среброљубље“. Знајући, дакле, да „ништа не донесосмо на свет, нити ћемо шта изнети“, наоружајмо се оружјем праведности и научимо најпре сами себе да ходимо по заповести Господњој. 2. Затим и наше жене (да буду) у датој им вери и љубави и чистоти, да воле своје мужеве у свакој истини (= искрености), и да све љубе подједнако у сваком уздржавању, и да децу васпитавају у науци страха Божијег. Удовице да буду целомудрене у вери Господњој, молећи се непрестано за све, удаљујући се од сваког клеветања, оговарања, лажног сведочења, среброљубља и сваког зла, знајући да су жртвеник Божији и да Он све пажљиво испитује и ништа није од Њега сакривено, ни у мислима, ни у намерама, ни у скривеностима срца.
В
1. Знајући, дакле, да се „Бог не да ружити“, треба да ходимо достојно Његове заповести и славе. 2. Тако исто и ђакони беспрекорни (да буду) пред праведношћу Његовом, као ђакони (= служитељи) Божији и Христови, а не људски; не клеветници, ни дворечиви, не среброљубиви, (него) уздржљиви у свему, милосрдни, пажљиви, ходећи сходно истини Господа, Који је био служитељ свима, Којему ако угодимо у садашњем веку задобићемо и будући, као што нам је обећао да ће нас васкрснути из мртвих и да, ако будемо живели (= владали се) достојно Њега, и сацареваћемо са Њиме — само ако верујемо. 3. Исто тако и младићи беспрекорни (да буду) у свему, старајући се пре свега за чистоту (= целомудреност) и уздржавајући се од сваког зла. Јер је добро одбадити од себе жеље (= похоте) које су у свету, јер свака похота војује против духа, те „ни блудници, ни сластољупци, ни мужеложници неће наследити Царство Божије“, нити они који чине неподобштине. Зато се треба удаљавати од свега тога и повиновати се презвитерима и ђаконима као Богу и Христу. А девственице да ходе (= живе) у непорочној и чистој савести.
ВИ
1. А и презвитери (= старији) милосрдни (да буду), према свима милостиви, да обраћају заблуделе, посећују све болесне, не занемарују удовицу или сироту или потребитога (= сиромаха), него да се свагда старају о добру пред Богом и људима, уздржавајући се од сваког гнева, од гледања на лица (= од лицемерја), од неправедног суда; удаљујући се од сваког среброљубља, не верујући олако (тужби) против некога, у суђењу да не буду нагли, знајући да смо сви дужшци греха. 2. Јер ако молимо Господа да нама опрости, дужни смо и ми праштати, јер смо (сви) пред очима Господа и Бога, и свима нам треба предстати пред суд Христов и да сваки да одговор за себе. 3. Тако, дакле, служимо Њему са страхом и сваком побожношћу, као што нам је заповедио Он (Христос) и Апостоли који су нам проповедали Јеванђеље (= који су нас евангелизовали) и Пророци који су преднајавили долазак Господа нашег. (Будимо) ревнитељи за добро, удаљујући се од саблазни и од лажне браће и од оних који лицемерно носе Име Господње, који обмањују лакомислене људе.
ВИИ
1. Јер сваки који не исповеда (= не признаје) да је Исус Христос у телу дошао, антихрист је; и ко не исповеда сведочанство Крста — од ђавола је; и ко изврће речи Господње према својим жељама и говори да нема васкрсења ни суда, тај је првенац Сатанин. 2. Зато, одбацивши сујетност многих и лажна учења, повратимо се на реч (Божију) која нам је од почетка предана, бдијући у молитвама, истрајавајући у постовима, молећи у молитвама Свевидећег Бога „да нас не уведе у искушење“, као што рече Господ: „Дух је срчан, али је тело слабо“.
ВИИИ
1. Непрестано пак пребивајте у Нади нашој (Христу) и у Залогу праведности наше, Који је Христос Исус, Који је узнео на дрво (крста) грехе наше телом Сво јим, „Који греха не учини, нити се нађе преваре у устима Његовим“, него је све претрпео за нас, да бисмо ми живели у Њему (= Њиме). 2. Будимо, зато, подражаваоци трпљења [Његовог] и, ако страдамо за Име Његово, прослављајмо Га. Јер нам је Он Собом дао тај пример и ми смо у то поверовали.
ИX
1. Зато, молим све вас да се повинујете речи правде и подносите свако трпљење, које сте видели пред својим очима не само код блажених Игњатија и Зосима и Руфа, него и код других (мученика) који су од вас (произашли), и код самог Павла и осталих Апостола; 2. уверени будући да сви они „нису трчали у празно“, него у вери и праведности, и да су (сада) у месту које им припада код Господа, са Којим су и страдали. Јер не заволеше садашњи век, него Онога Који је за нас умро и ради нас од Бога васкрснут.
X
1. У овоме, дакле, стојте и следујте пример Господњи, чврсти у вери и непоколебљиви, братство љубећи, међусобно се волећи, уједињени у истини, пазећи један другога у кротости Господњој, не презирући никога. 2. Кад можете чинити добро, не правите разлике, јер „милостиња избавља из смрти“. Сви се међусобно повинујте једни другима, имајући своје понашање међу незнабожцима беспрекорно, (тако) да од ваших добрих дела долазе и ваше похвале, и да се због вас не хули на Господа. 3. Јер, тешко ономе због кога се Име Господње хули. Зато, учите све целомудрености (собриетатем = трезвености), у којој се и ви опходите (= живите).
XИ
1. Заиста сам био ожалошћен због Валента, који је некада био презвитер код вас, што је тако заборавио своје место (= положај, чин), које му је било дано. Зато вас пре клињем да бежите од грабљивости и да будете непорочни и истинити (= искрени). Уздржавајте се од сваког зла. 2. Онај пак који не може управљати собом у овоме, како може учити друге? Ако се неко не уздржава од грабљивости, тај ће се упрљати идолопоклонством и биће убројан међу незнабожце, који не знају за суд Господњи. Али, „зар не знамо да ће свети судити свету“, као што учи Павле? 3. Ја пак ништа такво нисам приметио ни чуо међу вама, међу којима је делао блажени Павле, који сте на почетку његове Посланице. Вама се дакле он хвали по свима Црквама, које су тада једине познавале Бога, док Га ми остали још нисмо познавали. 4. И тако, браћо, врло сам ожалошћен за њега (= Валента) и његову супругу— да им Господ да истинско покајање! Ви пак будите трезвени у овоме и не гледајте на њих као на непријатеље, него их поново позивајте као болесне удове и заблуделе — да се спасе све ваше (црквено) тело. Чинећи то, сами ћете себе изграђивати.
XИИ
1. А уверен сам да сте добро научени у Светим Писмима и ништа вам није непознато, док то мени није дано. Знам само да је у Писму речено: „Гневите се, и не грешите“, и : „да сунце не зађе у гневу вашем“. Блажен је ко ово памти, што ја и верујем да је међу вама. 2. Нека Бог и Отац Господа нашег Исуса Христа, и сам Вечни Првосвештеник, Син Божији, Исус Христос изграђује вас у вери и истини и свакој кротости и незлобивости и у трпљењу и великодушности и у уздржљивости и целомудрености, да вам да удео у наслеђу Светих Својих, а и нама заједно са вама, и свима под небом верујућима у Г оспода нашег Исуса Христа и у Оца Његовог, Који Га је васкрсао из мртвих. 3. Молите се за све свете (= хришћане). Молите се такође за цареве и власти и началства, и за ваше прогонитеље и мрзитеље и за непријатеље крста, да плод ваш буде познат свима и ви будете савршени у Њему.
XИИИ
1. Писали сте ми и ви и Игњатије, да ако неко (од нас) отиде у Сирију, однесе (тамо) и ваша писма, што ћу ја и учинити ако нађем погодну прилику, било ја, било онај кога пошаљем да буде посланик (наш) и ваш. 2. Посланице Игњатијеве, послане нам од њега, и друге које имамо код нас, послали смо вам као што сте поручили; оне су придодате овој посланици. Из њих можете извући велику корист. Јер садрже (у себи) веру и трпљење и свако изграђивање које се односи на Господа. А о самом Игњатију и о онима који су (били) са њиме, све што сте поуздано дознали, јавите нам.
XИВ
1. Ово вам пишем по Крискенту, којега сам вам и раније препоручио и сада препоручујем. Он се код нас понашао беспрекорно, а верујем да ће исто тако и код вас. Препоручујем вам такође и његову сестру, када дођу код вас. Будите целосни (инцолумес = здрави) у Господу Исусу Христу у благодати са свима вашима. Амин.
Страдање Поликарпово
Црква Божија која борави у Смирни, Цркви Божијој која борави у Филомилију (= у Фригији) и свима по свим местима парикијама (= епископијама) Свете и Католичанске Цркве: милост, мир и љубав Бога Оца и Господа нашег Исуса Христа да (вам) се умножи.
И
1. Написасмо вам, браћо, све о пострадалим (мученицима) и о блаженом Поликарпу, који као запечативши (све) својим мучеништвом, зауставио је гоњење. Јер, скоро да се све (ово) претходно догодило да би нам Господ одозго показао сведочанство (= страдалништво) по Јеванђељу. 2. Јер, он (Поликарп) је чекао да се преда (на страдање), као и Господ, да бисмо и ми њему подражавали, не гледајући само на себе (и на своје), него и на ближње. Јер то је (својство) истинске и постојане љубави — не хтети да се сам спасаваш, него и сва браћа.
ИИ
1. Блажена су, заиста, и племенита сва ова страдања (мученика) која су се збила по вољи Божијој. Јер треба да будемо још побожнији — да Богу препуштамо (= преносимо) власт над свим. 2. Јер ко се неће дивити њиховом племенитом јунаштву и трпељивости и њиховој љубави према Господу? Они, ударцима исечени тако да се могао видети унутрашњи састав тела све до унутрашњих вена и артерија, трпели су (толико) да су и около присутни (нехришћани) почели да жале и кукају; а они су до толиког јунаштва дошли да ниједан од њих није ни прословио нити уздахнуо, показујући свима нама да онога часа, (онолико) мучени, одлажаху из тела храбри мученици Христови, или тачније — да је, дошавши ту, Господ био и дружио се са њима. 3. И држећи се благодати Христове, они су презирали светске муке, задобијајући за један час живот вечни. И огањ нечовечних мучитеља беше им хладан. Јер пред очима имађаху (циљ) — да избегну вечни (огањ) који се никад не гаси. И очима срца гледаху горе на добра, чувана за оне који трпе, која „ни ухо не чу, ни око не виде, нити на срце човеку дођоше”, а Господ (их) је показивао њима, који више не беху људи, него анђели. 4. А исто тако су и они осуђени на зверове подносили страшне муке, бацани на даске са клиновима и мучени другим врстама разних мучења, да би их (прогонитељи), ако узмогну, упорним мучењем скренули на одрицање (од Христа).
ИИИ
1. Јер ђаво је много шта лукаво смишљао против њих. Али, благодарећи Богу, није успео ни против једнога. Јер најјуначкији (мученик) Германик својим трпљењем охрабрио је њихов страх, и он се сјајно борио са зверовима. Јер, када антипат (= проконзул) настојаше да га убеди, говорећи му да поштеди своју младост, он повуче к себи звер дражећи је, желећи (тако) да се брзо ослободи од њиховог (незнабожачког) неправедног и безаконог живљења. 2. И због тога је све мноштво (многобожаца), задививши се храбрости богољубивог и богопоштујућег рода хришћанског, повикало: „Истреби безбожнике! Тражите Поликарпа!’”
ИВ
1. Неки пак (хришћанин) по имену Коинт, Фригијац, недавно дошавши из Фригије, видећи звери, уплаши се. А он је био тај који је себе и још неке принудио да добровољно дођу (пред судију). Њега је проконзул, много га наговарајући, убедио да се одрекне (Христа) и принесе жртве (идолима). Због тога, браћо, не похваљујемо оне који сами себе доводе (на мучеништво), јер Јеванђеље не учи тако.
В
1. А предивни Поликарп, када је прво чуо (за гоњење хришћана), није се уплашио, него је хтео да остане у граду, али су га многи убеђивали да тајно изиђе (из града). И он тихо изиђе на једно имањце недалеко удаљено од града и (тамо) борављаше са њих неколико, ништа друго дању и ноћу не чинећи него се (само) молећи за све (хришћане) и за Цркве по васељени, што му је било уобичајено. 2. И молећи се, би му (откривено) виђење, три дана пре него што ће бити ухваћен: и виде узглавље своје сво у пламену; па окренувши се рече онима што беху са њим: Бићу жив спаљен!
ВИ
1. И пошто они (= гонитељи) који га тражаху беху упорни, он пређе на друго имањце, али ускоро (и тамо) дођоше они који га тражаху. Не нашавши га (одмах), ухватише два дечака (= два млада роба), од којих један под мукама признаде (где је Поликарп). 2. А беше и немогуће да се он сакрије, пошто и они који га издадоше беху његови укућани. А и тужилац, који имађаше исто име (са судијом Христовим) — зваше се Ирод — пожури да га изведе на стадион да би он (као мученик) свој удео усавршио, поставши заједничар Христов, а они који га издадоше да би добили казну самога Јуде.
ВИИ
1. Имајући, дакле, тога дечака (са собом), у петак, у час око вечери, изиђоше гониоци и коњаници са својим уобичајеном оружјем, јурећи „као на разбојника”. И у касни сат (вечери) дођоше и нађоше га (= Поликарпа) док лежаше у једној соби на спрату. Он је одатле могао отићи на друго место, али није хтео, говорећи: „Нека буде воља Божија”. 2. Чувши пак да су они (= војници) стигли, сиђе одозго и разговараше са њима, док се посматрачи дивљаху његовој старости и достојанственом држању, и (чуђаху се): зар је толика журба била да се ухвати тако стар човек! А он одмах нареди да им се у тај час постави да једу и пију, уколико хтедну, а од њих затражи да му дају времена да се помоли (Богу) слободно. 3. А када му они дозволише, он ставши мољаше се, будући испуњен благодаћу Божијом, тако да око два сата не могаше заћутати, док они који слушаху беху запањени; и многи се покајаше што су дошли по таквог боголепог () старца.
ВИИИ
1. Пошто већ једном заврши молитву, споменувши (у њој) све, и оне који су се икада сусрели с њиме, и мале и велике, славне и незнатне, и сву по васељени Католичанску (= Саборну) Цркву, дође час да пође. И они, посадивши га на магаре, поведоше га у град. А беше Велика Субота. 2. И сусретоше га тужилац Ирод и отац његов Никита, који га преместише на своја кола и, седнувши до њега, убеђиваху га говорећи: „Какво је то зло рећи: Кесар је Господ и принети жртву и остало што следује, и (тако) се спасити?” А он им у почетку не одговораше, но када они настојаху, рече (им): „Нећу учинити то што ми саветујете”. 3. А они, не успевши да га убеде, говораху му страшне речи и нагло га стераше (с кола), те он силазећи с кола повреди колено. Не обративши пажњу (на повреду), као да ништа није доживео, иђаше с радошћу, вођен на стадион. На стадиону пак била је толика гужва и галама, да нико никога није могао чути.
ИX
1. А када Поликарп улажаше у стадион, дође му глас с неба: „Снажи се, Поликарпе, и буди храбар!” Нико говорећега (с неба) није видео, а глас су чули наши (хришћани) који су били присутни. И тако, кад он би приведен, наста велика галама када чуше да је ухваћен Поликарп. 2. А када га приведоше (трибини), запита га проконзул: да ли је он Поликарп? Кад он потврди, овај га убеђиваше да се одрекне (Христа), говорећи: „Поштуј своју старост” и друге овима сличне (речи) које они по обичају говоре: „Одреци се, за Кесареву срећу. Раскај се, и реци: Уништи безбожнике!” А Поликарп потрешенога лица погледа сву масу безаконих незнабожаца на стадиону и махнувши им руком, уздахну и погледа на небо, па рече: „Уништи безбожнике!” 3. Када проконзул опет наваљиваше и рече (му): „Одреци се, па ћу те пустити. Наружи Христа!” — Поликарп му одговори: „Осамдесет и шест година Њему служим, и ништа ми неправо не учини, па како могу похулити на Цара мојега Који ме је спасао?”
X
1. Пошто овај опет наваљиваше и говораше: „Одреци се, ради Кесареве среће!” — одговори (Поликарп): „Ако се ташто надаш да ћу се одрећи (Христа), ради Кесареве среће, како ти кажеш, и правиш се да не знаш ко сам, ево чуј са смелошћу: Хришћанин сам! Ако пак желиш да упознаш реч Хришћанства, дај (нам) дан и послушај”. Проконзул рече: „Увери масу!” 2. А Поликарп рече: „Тебе сам и речи удостојио, јер смо научени да началствима и властима, постављеним од Бога, одајемо дужну част, ону (част) која нам не наноси штету (души); а њих не сматрам достојнима да се пред њима браним”.
XИ
1. Проконзул опет рече: „Имам звери, бацићу те њима, ако се не раскајеш”. А он рече: „Позови (их), јер нама (хришћанима) немогуће је покајање од бољега на горе; него је добро променути се од зла на праведно”. 2. Овај му опет (рече): „Ако се не раскајеш, бацићу те у огањ да сагориш, ако (већ) звери презиреш”. А Поликарп рече: „Претиш ми огњем који на час гори и за мало се угаси, јер не знаш будући суд (Божији) и вечну муку огња припремљеног безбожницима. Зашто оклеваш? Хајде, чини што хоћеш!”
XИИ
1. То и још много шта друго говорећи (Поликарп), испуњаваше се смелости и радости, и лице се његово испуњаваше благодати, тако да не само није клонуо ни био уплашен од онога што су му говорили, него, напротив, проконзул је био изненађен те је послао свога гласника у сред стадиона да објави три пута: „Поликарп признаде себе Хришћанином!” 2. Када то гласник рече, сва маса и незнабожаца и Јудеја, који живе у Смирни, неуздржаним гњевом и великим гласом викаше: „Он је учитељ Азије, отац хришћана, уништитељ наших богова, који многе учи да не приносе жртве нити да се клањају (идолима)!” Говорећи то, викаху и тражаху од поглавара Азије Филипа да пусти лава на Поликарпа. А он одговори да му то није могуће, јер су завршене борбе са зверовима. 3. Тада сви они одлучише да једнодушно вичу да се Поликарп жив спали. Јер требаше да се испуни њему откривено виђење о узглављу (=јастуку), кад га је видео да гори, па окренувши се вернима око себе, пророчки је рекао: „Бићу жив спаљен!”
XИИИ
1. А ово (све) беше са толиком брзином, брже но што се и изговарало, да је маса одмах сакупила дрва и грање из радионица и купатила; а нарочито се Јудеји, као што им је обичај, усрдно потрудише у тој ствари. 2. А када ватра би припремљена, (Поликарп) скиде са себе сву одећу и одреши каиш, па покушаваше и да се изује, не успевши то раније зато што је све време сваки од верника трудио се ко ће пре дотаћи тело његово. Јер је и пре страдања, због свога доброг живљења, био украшен свим (врлинама). 3. Потом бише одмах стављена на њега одговарајућа оруђа за (увођење) у ватру. А када хтедоше и да га прикују, он рече: „Оставите ме овако, јер Онај Који ми је дао (снаге) да поднесем огањ, даће да и без вашег осигурања клинцима останем непомичан у огњу”.
XИВ
1. И они га не приковаше, него (само) завезаше. А он стави (сам) руке назад, и би свезан, као величанствени (библијски) ован из великога стада за жртвени принос, припремљена жртва свеспаљеница, угодна Богу. И подигавши очи к небу, рече: 7. „Господе Боже Сведржитељу, Оче Љубљенога и Благословенога Сина Твога, Исуса Христа, кроз Којега смо добили познање о Теби, Боже Анђела и Сила, и сваке твари, и сваког рода праведних који живе пред Тобом. 2. Благосиљам Те, што си ме удостојио овога дана и часа, да узмем удела у броју мученика (= сведока) у’ чаши Христа Твога за васкрсење живота вечнога — и душе и тела, у непропадљивости Духа Светога, у чему да будем примљен пред Тобом данас као жртва угојена и угодна, као што си припремио и предобјавио и испунио, Нелажни и Истинити Боже! 3. Зато Те и хвалим за све, благосиљам Те, славим Те, кроз вечног и наднебесног Првосвештеника, Исуса Христа, Љубљенога Сина Твог, кроз Којега Теби, са Њим и Духом Светим, слава и сада и у будућим вековима. Амин!”
XВ
1. А када (на крају) узнесе Богу Амин, и заврши молитву, људи ложачи запалише огањ. Када се разгоре велики пламен, видесмо чудо, ми којима беше дано да видимо, који то и сачувасмо да бисмо јавили осталима шта се догодило. 2. Наиме, ватра (око Поликарпа) начини изглед свода, као једро ла^е кад га надува ветар, и заокружи около тело Мученика, и оно беше у средини не као спаљивано тело, већ као хлеб који се пече, или као злато и сребро разжизано у пећи. А и толики миомир осетисмо, као да је упаљена кадионица тамјана или неког другог од скупоцених мириса.
XВИ
1. На крају, пак, видећи безаконици да његово тело не могаше бити уништено огњем, заповедише извршитељу (= егзекутору) да приступи и прободе га мачем. И кад он то учини, (из њега) изиђе [голуб и] много крви, тако да се ватра угаси, а сва маса се зачуди: зар је таква разлика између неверника и изабраних; 2. од којих један постаде и овај пречудесни Поликарп, који је у нашим временима постао апостолски и пророчки Учитељ и Епископ Католичанске (= Саборне) Цркве у Смирни. Јер свака реч коју је својим устима изговорио, и извршила се, и извршиће се.
XВИИ
1. Али, завистник и урокљивац и злобник, непријатељ рода праведних (= ђаво), видећи величину његовог мучеништва и од почетка беспрекоран начин живљења, и (сада) увенчанога венцем непропадљивости и добитника неприкосновене награде (од Бога), удесио је (тако) да ни тело његово ми не добијемо, мада су многи (од нас) желели то да учине и приопште се његовом светом телу. 2. Зато је (ђаво) наговорио Никиту, оца Иродовог а брата Алкиног, да умоли началника да не да тело његово, рекавши: „Немој да они, оставивши Распетога, почну овога поштовати”. И он ово рече уз наговор и подршку Јудеја, који су и на нас мотрили, пошто смо хтели да га узмемо из ватре, не знајући (они) да ми никада не можемо напустити Христа, Који је страдао за спасење (свих) у целом свету спасаваних, Невини за грешнике, нити пак да некога другога поштујемо. 3. Јер Њему, Који је Син Божији, ми се клањамо, а Мученике, као ученике и подражаваоце Господње, достојно љубимо због (њихове) неупоредиве оданости према своме Цару и Учитељу, којих нека би и ми били заједничари и саученици.
XВИИИ
1. Видећи, пак, капетан свађу насталу од Јудејаца, постави га (= тело) у средину и, као што је њима обичај, спали га. 2. И тако после ми, сабравши његове кости, драгоценије од драгог камења и значајније од злата, положисмо их где је и приличило. 3. Тамо ће, колико нам је могуће, када се сабирамо у радости и веселости, Господ дати да свршавамо дан рођендан његовог мучеништва, у спомен оних који су се претходно подвизавали (у мучеништву) и за вежбање и припремање будућих (мученика).
XИX
1. Овако је било са блаженим Поликарпом, који је са онима из Филаделфије дванаести пострадали у Смирни, који се једини највише спомиње од свих, тако да и незнабошци на сваком месту причају о њему, који је не само постао славан Учитељ, него и изузетни Мученик, чије страдање сви желе да подражавају, јер је било по Јеванђељу Христовом. 2. Кроз трпљење победио је неправедног началника (=самога ђавола) и тако добио венац непропадљивости (= бесмртности). Радујући се са Апостолима и свима Праведницима он прославља Бога и Оца Сведржитеља и благосиља Господа нашег Исуса Христа, Спаситеља душа наших и Водитеља тела наших и Пастира васељенске Католичанске (= Саборне) Цркве.
XX
1. А Ви сте тражили да вам опширније изложимо догађаје, те смо вам ми за сада укратко јавили преко брата вашег Маркиона. Упознавши то, ви пошаљите ову посланицу даљој браћи, да и они прослављају Господа Који чини изборе између слугу Својих. 2. А Ономе Који нас може увести благодаћу и даром Својим у вечно Царство Своје кроз Сина Свога Јединороднога Исуса Христа — слава, част, моћ, величанство у векове.
Поздравите све свете. Поздрављају вас сви свети са нама и Еварест, који ово написа, са свим домом својим.
XXИ
1. А страдаше (= сведочаше) блажени Поликарп почетком месеца Ксантика (= фебруара), другога дана, седмога пре мартовских календа (= 23. фебруара), у Велику Суботу, у осмом часу (= у два поподне). А ухапшен је од Ирода за време понтифекса Филипа Тралијанца [безбожнога] и проконзула Статија Кодрата, док у векове царује Господ наш Исус Христос, Којему слава, част, величанство, (и) престо вечни из покољења у покољење. Амин.
(Превод: Атанасије Јевтић)