Теоријски физичар Лоренс Краус, у књизи „Читав Свемир ни из чега“, сажето објашњава научна сазнања о настанку свемира и закључује да је свемир настао – ни из чега. Иако то ништа јесте нешто, Краус тврдоглаво брани позицију да ту нема простора за Бога. Вјера и наука, он тврди, не иду једно уз друго. Други истакнути новоатеисти, попут Данијела Денета, Кристофера Хиченса, Ричарда Докинса и других, такође су дали велики допринос наводном конфликту између вјере и науке. Сем Харис је позвао и на својеврсни „џихад“, рекавши да „наука мора побиједити религију“.
Поставља се питање да ли постоји сукоб између вјере и науке. А поред тога и да ли је Бог сувишан поред науке и да ли наука све објашњава.
Настанак свемира
Савремена наука упућује на теорију о настанку свемира коју називамо „Велики прасак“. Чини се да постоје добри разлози да вјерујемо у оправданост ове теорије. Међутим, прича се ту не завршава. Напротив, намећу се нова, бескрајна питања.
Прије свега, шта је било прије Великог праска? Познатим законима физике можемо описати читаву историју свемира до самог тренутка Великог праска. Захваљујући Општој теорији релативитета, разумијемо да је свемир претходно био само згуснута тачка, коју називамо сингуларитетом. Тако се враћамо готово 14 милијарди година уназад. Међутим, шта је било прије тога? За тамну материју се вјеровало да је остатак, односно последица Великог праска, а новија истраживања откривају да је можда била ту и раније.
Велики прасак
За савремено поимање науке, простор и вријеме нису двије одвојене, већ једна категорија коју називамо простор-вријеме. Ако је простор настао Великим праском, то би значило да и вријеме има свој почетак у овом догађају. Због тога се можемо питати да ли уопште постоји ишта прије Великог праска.
Овакав космолошки модел се савршено уклапа у постојање Бога. Управо би карика која недостаје могла бити Бог. Он је тај који је покренуо Велики прасак и Бог је најбољи одговор на питање „зашто постоји нешто, а не ништа“, или „зашто уопште ишта постоји“.
Да универзум захтијева екстерни узрок и да тај узрок мора бити Бог, најбоље образлаже Космолошки аргумент за постојање Бога.
Мултиверзум
У научном смислу ствари постају битно замршеније теоријом о мултиверзуму. Умјесто једног, ова идеја заступа постојање више универзума чији број може бити и бесконачан. У процесу Великог праска, свемир је из једне мале тачке „растегнут“ на огромна пространства која ђелимично видимо данас. То растезање или експоненцијална акцелерација назива се инфлација свемира. Постоје различите теорије о томе да ли ће свемир наставити да се шири и колико, или ће се можда опет вратити у првобитно стање, тј. сингуларитет. Научници вјерују да је чак могуће да се инфлација завршава новим Великим праском који проузрокује нову инфлацију, и тако у бесконачност.
Ово даје простора разним моделима мултиверзума. Рецимо да се све само шири и скупља и да милиони универзума настају и нестају сами од себе у недоглед. Наизглед чини се да Бог ту није потребан. Но, опет немамо одговор на питање зашто и мултиверзум уопште постоји. Мултиверзум без Бога не решава ни друга онтолошка питања (Види чланак Да ли постоји Бог?).
Дакле, научно, мултиверзум отвара нека нова поглавља, али филозофски и теолошки не представља ништа ново и не даје повод да закључимо да су вјера и наука у међусобном сукобу.
Теорија еволуције
Под Теоријом еволуције подразумијевамо развитак и промјене живог свијета. Некада једноставан живот настао абиогенезом развијао се и мијењао милионима година, да би дошао до данашње разноврсности и комплексности. Човјек је такође последица еволуције и са животињама дијели претке.
Често је могуће чути да Библија учи томе да је Земља стара свега неколико хиљада година. То не оставља простор еволуцији и дефинитивно се супротставља савременој науци. Међутим, треба нагласити да је ово само једно тумачење Библије. Ово је позиција која се зове „Креационизам младе Земље“, али која није општеприхваћена међу хришћанима.
Када је ријеч о другим религијама, такође постоје заступници теорије о младој Земљи, али је Теорија еволуције углавном прихваћена и не представља никакав проблем за доктрине ових религија.
Равна Земља
Постоје вјерници који сматрају и да је Земља равна плоча. Међутим, рећи да је ово ултимативни доказ да постоји сукоб између вјере и науке, био би сламнати аргумент. Прво, јер је оваквих вјерника веома мало. Друго, ако говоримо о хришћанству, не постоје званична учења о овој теорији, ни у Цркви ни у Библији. И треће, постоје и атеисти који дијеле ово увјерење.
Религија не објашњава научне чињенице
Виђели смо до сада да вјера није у сукобу са науком. Зато је могуће чути и критику да вјера ни на који начин не помаже науци. Односно, приговор је у томе да нам вјера не омогућује да остваримо технолошки напредак, или разумијемо како функционише свемир, природа и друго. Грешка у оваквом размишљању је што вјера уопште није нека паралелна методологија која би требало да истисне науку и заузме јој мјесто. Вјера није наука, нити научна грана или дисциплина и не треба је посматрати као некаквог компетитора науци, већ као комплементарног помагача.
Бог „празнина“
Изненађујуће популарна критика међу новим атеистима која се састоји у томе да вјерници неоправдано покушавају све да објасне Богом. Критика каже да је наука отворена за све могућности и да све испитује, док вјерници само понављају да је Бог створио све таквим какво јесте и не захтијевају научна објашњења, или их и одбацују.
Ово је само још један сламнати аргумент и неправилно размишљање које покушава вјештачки да створи атмосферу у којој су вјера и наука у сукобу. Да је Бог све створио, нешто је од чега вјерници полазе из свог најдубљег увјерења или искуства. То не значи да одбацују научна објашњења о томе како је Бог то створио.
Имају ли вјера и наука додирних тачака?
На крају, ако вјера и наука нису у сукобу, да ли има нешто што их веже и у каквом су заједничком односу? Постоји неколико додирних тачака које показују да су вјера и наука у добрим, а не непријатељским односима.
На примјер, наука може потврдити или одбацити одређене религијске тврдње и аргументе. Управо примјери као што је равна Земља, или неки примитивни митови попут онога да се Земља налази на леђима митолошког бића, могу лако бити побијени научним чињеницама. Са друге стране, наука доказује да је свијет створен у одређеном тренутку наше историје, како томе уче и абрахамске религије. А тамо гђе наука достигне лимит, религија и филозофија преузимају команде. Такав примјер смо већ имали код стварања свемира. Без обзира на модел, филозофска питања остају, као оно о томе зашто уопште ишта постоји. Стога, можемо слободно закључити да вјера и наука нису ни у каквом сукобу.