Са чиме се то ми сусрећемо данас? За каквим сусретом чезнемо? Свети Симеон Богопримац је живео у ишчекивању сусрета са Спасењем и у моменту сусрета одахнуо и радосно примио дуго очекивану смрт као одмор и прелаз у живот, на радост своју и на радост многих. Да ли ми данас, икако, разумемо такво ишчекивање ? Да ли нам је ишта остало у менталном стању, услед данашње стихије, на шта би се могли закачити и примити такво настојање? Нашем менталном стању данас, односно наративу живљења, заправо треба поставити питање о смислу и спасењу на које оно упорно избегава одговор јер смо задојени релативизмом, а да то тешко и примећујемо.
Но, однос релативизма и Сретења је јако важан за нас јер ако треба да кренемо у сусрет некој особи, неком постигнућу, подвигу,циљу, релативизација истих то у потпуности онемогућава и, хтели ми то или не, идемо путем промашаја. Штавише, бивајући релативизованог менталног склопа ми битишемо у промашају. Зато и не чуди да питање спасења наилази на неверицу код наше номинално крштених браће и сестара и на тешкоћу уклапања у свакодневни живот код већ уцрквењених хришћана. Губећи орјентир у приоритетима у животу и у начину одређивања истих, долази се до опречних резултата да све постаје приоритет са једне стране, а са друге да ништа није важно.
Оба стања подједнако изазивају такву напетост менталног и душевног дела бића да бивамо напросто паралисани и неснађени, заробљени у расејаности, потиштености ,клизећи неприметно ка очају.
Ми смо бића која теже вечности и без стајања на тој тачки нема нам опоравка. Проблем је што бисмо у вечност да понесемо и оно што тамо не припада било вољно ,било са роптањем. Вољно богат жели да потраје са својим богатством, славан са славом, хедониста са уживањем, али и болесник са болешћу, сиромах са немаштином, горд са гневом, сујетан са завишћу. Јер колико сласна страст жели да понесе пропадљиво у вечност толико и горка страст кроз самољубље вуче у вечност и наше очигледне муке.
Са друге стране, шта нам то поручује Сретење и свети Симеон Богопримац? Поручују то да нам живот не почива на релативним изборима, наметнутим или одабраним, већ на вечно стабилном стубу Спасења и Живота у вечности и јединој константи, премда непријатној, овога света ,а то је смрт,али у чијем се прихватању крије радост. Бивајући плата, у смислу последице за грех, смрт није проклетство већ благослов јер је далеко горе умирати у греху без кончине, и Господ нас је управо од тог вечног проклетства спасио нудећи искупљење свим народима управо кроз Њега јер вечно умирање не може да савлада Онога који је сам Живот и који вечно живи. Управо је то радосна порука светог Симеона „Сад отпушташ слугу свога, Господе, јер видеше очи моје Спасење твоје….“ Наше је само да се држимо двеју спасоносних и апсолутних истина током овога живота, а то је радосно подсећање на смрт која се константно ближи и вреба, и Спасење познањем Господа нашег Исуса Христа.
Да не останем недоречен, смрт у светском разумевању је искључиво телесна , док она заправо обухвата и ум и душу, о чијем постојању свет и даље само филозофски дискутује, тако да када се говори о умирању тела, говори се слабљењу , хроничној болести, несрећи… Док се умирање душе и ума може описати као скренутост, помућеност, посрнулост, хронична расположења-стања, депресивност, очајање, душевни поремећаји и болести… што традиционално може описати термин помрачење јер будући да ум није тело које може да пропада и трули, помрачење је начин умирања и ако се не осветли и исцели бива самоосуђен да се држи самог себе понирући све дубље у бесмисао и очај у тамници сопства, а пошто нема смрти да прекрати муке као што то бива са телом, овакво умирање је осуђено да траје или да се исцели.
Релативизација апсолутне Истине данас и намерним затварањем очију при разматрању суштине и смисла дешавања око нас доводи нас до ушушкавања у осећај лажне сигурности, још када томе одузмемо освешћеност неминовне смртности, доводи до опасности да потпуно будемо лишени Спасења, као и обесмишљавања сваког врлинског хтења. Свети Јован Златоусти напомиње (парафразирам) да су очај ,са једне стране и лажна сигурност са друге стране, две најопасније позиције у којој неко може бити. Очити симптоми прихватања савременог наратива живљења су свеприсутна напетост, егзистенцијални страх који се везује за посао, усамљеност, отежана комуникација, статус и нереалне жеље наметнути као потребе од стране потрошачке пропаганде, а чија неостваривост оставља горак траг незадовољства и самопотцењивања. Данас ми живимо у наметнутој манипулацији реалности где нам се перфидно, а опет насилно намеће шта треба да постигнемо, колико новца треба да зарадимо, какав статус у друштву да изградимо ,какав ауто да возимо, где да излазимо и где да живимо и на који начин… и све то под изговором нормалности и слободе. Проблем је у томе да је та „нормалност“ увек некако за нијансу скупља од онога што имамо, а та „слобода“ недостижна јер нам увек фали тих неколико дневних сати или дан-два да је остваримо. Задат нам је циљ тек толико неостварив да продуби наш осећај неспособности, фрустрације и незадовољства ради лакше манипулације и наметања „практичних“ наратива, а који су заправо практични само онима који тај наратив креирају.
У јеку ове свеопште обмане док се трудимо да испунимо све дневне, а углавном вештачке егзистенцијалне потребе, путем друштвених мрежа и интернет платформи које нас засипају садржајима узима нам се драгоцено време тишине и доколице. Тиме бивамо спречени да промишљамо о правој реалности која нас окружује и да заправо увидимо вребајућу опасност промашеног настојања које нас директно води у пропаст. Доколица и тишина која неће бити прекинута звоном телефона или звуком нотификације на друштвеним мрежама је управо прва линија одбране душе у овом времену. Тишина и осамљивање је управо корак ка решењу свакодневних проблема, база у којој можемо видети оно што се заправо дешава у нама и око нас. Бранећи чула од пропагандног и дезинформативног терора овог новог доба бранимо Богом дано достојанство да промишљамо о смислу битисања, да тежимо и да се сједињујемо са Истином, да молитвом -тихим обраћањем Господу градимо однос са Њим и, што је битније, допустимо себи да наслутимо, чујемо и разумемо шта нам Он поручује. У супротном нисмо ништа друго до саучесници у једном скотском преживљавању и дангубљењу које нас своди на ниво животиње. Логика нам намеће прецизна промишљања и стратегије за наше муке и изазове, а када се ту решење не нађе, ту је скретање пажње на неку нову тему, на неку нову „храну“ која никако да нахрани. И тако изнова и изнова, гладни до суморности и очаја. А шта Господ нуди, Господ нуди себе, не би ли га прихватили јер Он управља приликама мимо нама знане логике и знаних правила.
Хришћани и данас су свесни да чуда нису остала резервисана за некадашња времена иако се свет упире свим својим силама да нам убије пажњу да то не приметимо. Додуше, нису сва чуда помпезна, холивудски кадрирана, али има их, у хитним ситуацијама, у малим стварима, у изненадним решењима, у ниоткуд новим приликама и за све то треба нам пажња, тишина и тихо нечујно радосно обраћање Господу да бисмо приметили промену која се дешава или која ће се десити, и која је неочекивана. А како молитва тече, како суштински иде? Лепо. Онако како нам је свети Симеон показао између осталих отаца у Христу. Стрпљиво, стидљиво, тихо, толико тихо да је себично између срца и Господа, да се случајно не чује, да не одјекне да нико не чује. Погнуте главе, на моменте, не понизности ради, већ да ухо наслути покрете срца и ум примети покрете душе која у тишини прави простор где би се грудима привио Господ не би ли се срца дотакао. А онда, онда је све лакше, веселије. Терет свакодневице се решава успут, а хвалоспеви света постају небитни јер што би живели више за трице и кучине када је Живот у нама. Сретнимо се на Литургији.