У модерном друштву постоји широк спектар разноликости када је у питању избор животних стилова и идентитета. Међу њима су и алтернативне супкултуре, које се издвајају од уобичајених норми и вредности, привлачећи појединце својом оригиналношћу и слободом изражавања. Панк, готик, хипи, графити, рејв, су само неке од оних које су постале препознатљив део савременог друштвеног пејзажа. Карактеришу их бунтовништво, самопрезентација кроз неконвенционалне стилове и изражавање кроз уметност, музику и филозофију. Многи припадници ових супкултура су се, из различитих разлога, осећали искљученим или су трагали за духовном испуњеношћу коју нису могли пронаћи унутар својих заједница.
Међутим, често сведочимо једном наизглед необичном феномену – све већи број људи из ових супкултура проналази своје место унутар православног хришћанства. Овај пут од ексцентричног истицања до религиозности представља интригантну промену која отвара питања о идентитету, духовности и трансформацији, показује како је људска душа сложена, а духовна потрага универзална, без обзира на то колико су наши путеви различити.
Кроз ово лично сведочанство желим да олакшам разумевање онима који можда гаје предрасуде према појединцима неконвенционалног изгледа или несвакидашњој, често агресивној музици, истичући да је то можда заправо њихов тренутни израз духовности и покушај повезивања са Богом. С обзиром на своје искуство као неко ко је био део (сајбер) панк супкултуре и суочавао се са предрасудама како изван Цркве, тако и унутар ње, желим да подстакнем на већу отвореност према различитостима. Јединство не подразумева укидање различитости.
У Новом завету, термин „амартиа“ се користи за означавање греха. Једно од значења те речи се може превести као „промашити мету“. За мене лично, ово сазнање је било једно од најважнијих преокрета у разумевању греха (који се у популарној култури често представља на сасвим другачији, јуридички начин) и односа са Богом уопште. Схватио сам да је грех усмерење бића ка нечему погрешном, уместо ка Христу, што ми је отворило очи.
У ретроспективи, схватио сам да су многе карактеристике нашег начина живота заправо биле жеља да се повежемо са божанским енергијама, али су биле усмерене на погрешне ствари – односно, промашена мета. Трагајући за слободом нисмо били свесни да права слобода лежи у ослобођењу од страсти. Трагајући за идентитетом нисмо били свесни да права и јединствена личност може бити остварена само у заједници са Христом. Трагајући за физичким сензацијама, нисмо били свесни да смо их тражили зато што нам је душа била празна. Трагајући за заједницом, нисмо били свесни да је највећа заједница Црква.
Алтернативне супкултуре су такође заједнице које се окупљају око различитих интереса, често везаних за уметност. О томе говори и пример из мог живота. Као младић, основао сам музичку издавачку кућу која је функционисала као заједница заснована на принципима xардкор панк ДИY (До Ит Yоурселф) стила живота. Овај стил наглашава важност преузимања одговорности за сопствени живот, креативно изражавање и активно учешће у стварању заједнице. Такав начин живота представља снажан отпор према масовној култури, комерцијализацији и униформности, те се темељи на принципима аутентичности, слободе, независности, искрености, међусобног поштовања и љубави, стварајући сопствене вредности, идентитет и смисао. Његов саставни део били су фанзини, који су се истицали неформалном и аутентичном естетиком, ручно цртаним илустрацијама, колажима, личним текстовима, рецензијама, интервјуима и другим садржајима. Изражавали су субјективно мишљење и ентузијазам аутора, и често су повезани са алтернативним супкултурама.
Важно је напоменути да неки припадници ове супкултуре заговарају живот без психоактивних супстанци, познат као стрејт-еџ покрет. У свему томе, израња јасан образац, али жеља за заједницом испуњеном љубављу не може постојати без Онога који је Љубав – Христа. Практично, ништа од онога за чиме смо тежили није било потпуно без присуства Христа. Међутим, оно што је најбитније јесте да смо, чак и ако ништа друго, постали свесни испразности овог света и тежили нечему другачијем. У томе лежи разлог зашто је и наш изглед али и уметнички израз другачији.
Ипак, живот често доноси изазове и поставља дубља питања која превазилазе сферу музике. У својој потрази за смислом, открио сам фанзин Деатх то тхе Wорлд, који ме је изненадио јер је био посвећен православном монаштву и први пут озбиљније усмерио моју пажњу ка православљу. Изненадило ме је што је овај фанзин био штампан у манастиру светог Германа Аљаског, који је основао Серафим Роуз, у месту Платина близу Сан Франциска. Издавали су га монаси, који су углавном били бивши панкери. Био сам заинтересован да чујем приче људи који су напустили бендове које сам ја слушао и одлучили да се замонаше.
У то време сам интензивно истраживао постмодерну уметност, деконструкцију форме и суштине. Моја музика је постала бучнија и схватио сам да је време да се вратим на „фабричка подешавања“, како бих спречио да сопствена креативност уништи моје биће. Увидео сам да музика треба да слави живот, али код мене то више није био случај. Разумевајући да Логос представља хармонију, постало ми је јасно да је моја уметничка „побуна“ против хармоније – која је одражавала унутрашњу дисхармонију – била крик мог бића ка Логосу. На себи самом могао сам да увидим куда води пут искривљења енергија сопствене душе.
Оно што је пресудно утицало на мене је било искуство блиске смрти. Умало нисам упао у „клуб 27“, групу уметника, најчешће музичара, који су свој живот скончали са толико година. Нисам могао да се ослободим мисли да могу нестати у било ком тренутку. Право питање било је да ли бих заиста нестао. Уз све знакове који су ми се указивали на путу, одлучио сам да изведем последњи прави чин побуне – побуну против себе самога. Конкретније, побуну против оног дела мене који није аутентичан. И тако сам кренуо, не знајући колико далеко могу стићи. Тетоваже су остале, али као подсетник да ни оне нису вечне. Сложио бих се са Цанетом, вођом рок-групе Партибрејкерс, чувеним сведоком православних вредности, да, ако не очистите своје срце, све почиње да вас оптерећује. Важно је да смо преживели и да не желимо бити као пре. За мене, то је прави панк и последња истинска побуна.
В.П.
Дипл.инж. инф., продуцент и мултиинструменталиста