U modernom društvu postoji širok spektar raznolikosti kada je u pitanju izbor životnih stilova i identiteta. Među njima su i alternativne supkulture, koje se izdvajaju od uobičajenih normi i vrednosti, privlačeći pojedince svojom originalnošću i slobodom izražavanja. Pank, gotik, hipi, grafiti, rejv, su samo neke od onih koje su postale prepoznatljiv deo savremenog društvenog pejzaža. Karakterišu ih buntovništvo, samoprezentacija kroz nekonvencionalne stilove i izražavanje kroz umetnost, muziku i filozofiju. Mnogi pripadnici ovih supkultura su se, iz različitih razloga, osećali isključenim ili su tragali za duhovnom ispunjenošću koju nisu mogli pronaći unutar svojih zajednica.

Međutim, često svedočimo jednom naizgled neobičnom fenomenu – sve veći broj ljudi iz ovih supkultura pronalazi svoje mesto unutar pravoslavnog hrišćanstva. Ovaj put od ekscentričnog isticanja do religioznosti predstavlja intrigantnu promenu koja otvara pitanja o identitetu, duhovnosti i transformaciji, pokazuje kako je ljudska duša složena, a duhovna potraga univerzalna, bez obzira na to koliko su naši putevi različiti.

Kroz ovo lično svedočanstvo želim da olakšam razumevanje onima koji možda gaje predrasude prema pojedincima nekonvencionalnog izgleda ili nesvakidašnjoj, često agresivnoj muzici, ističući da je to možda zapravo njihov trenutni izraz duhovnosti i pokušaj povezivanja sa Bogom. S obzirom na svoje iskustvo kao neko ko je bio deo (sajber) pank supkulture i suočavao se sa predrasudama kako izvan Crkve, tako i unutar nje, želim da podstaknem na veću otvorenost prema različitostima. Jedinstvo ne podrazumeva ukidanje različitosti.

U Novom zavetu, termin „amartia“ se koristi za označavanje greha. Jedno od značenja te reči se može prevesti kao „promašiti metu“. Za mene lično, ovo saznanje je bilo jedno od najvažnijih preokreta u razumevanju greha (koji se u popularnoj kulturi često predstavlja na sasvim drugačiji, juridički način) i odnosa sa Bogom uopšte. Shvatio sam da je greh usmerenje bića ka nečemu pogrešnom, umesto ka Hristu, što mi je otvorilo oči.

U retrospektivi, shvatio sam da su mnoge karakteristike našeg načina života zapravo bile želja da se povežemo sa božanskim energijama, ali su bile usmerene na pogrešne stvari – odnosno, promašena meta. Tragajući za slobodom nismo bili svesni da prava sloboda leži u oslobođenju od strasti. Tragajući za identitetom nismo bili svesni da prava i jedinstvena ličnost može biti ostvarena samo u zajednici sa Hristom. Tragajući za fizičkim senzacijama, nismo bili svesni da smo ih tražili zato što nam je duša bila prazna. Tragajući za zajednicom, nismo bili svesni da je najveća zajednica Crkva.

Alternativne supkulture su takođe zajednice koje se okupljaju oko različitih interesa, često vezanih za umetnost. O tome govori i primer iz mog života. Kao mladić, osnovao sam muzičku izdavačku kuću koja je funkcionisala kao zajednica zasnovana na principima xardkor pank DIY (Do It Yourself) stila života. Ovaj stil naglašava važnost preuzimanja odgovornosti za sopstveni život, kreativno izražavanje i aktivno učešće u stvaranju zajednice. Takav način života predstavlja snažan otpor prema masovnoj kulturi, komercijalizaciji i uniformnosti, te se temelji na principima autentičnosti, slobode, nezavisnosti, iskrenosti, međusobnog poštovanja i ljubavi, stvarajući sopstvene vrednosti, identitet i smisao. Njegov sastavni deo bili su fanzini, koji su se isticali neformalnom i autentičnom estetikom, ručno crtanim ilustracijama, kolažima, ličnim tekstovima, recenzijama, intervjuima i drugim sadržajima. Izražavali su subjektivno mišljenje i entuzijazam autora, i često su povezani sa alternativnim supkulturama.

Važno je napomenuti da neki pripadnici ove supkulture zagovaraju život bez psihoaktivnih supstanci, poznat kao strejt-edž pokret. U svemu tome, izranja jasan obrazac, ali želja za zajednicom ispunjenom ljubavlju ne može postojati bez Onoga koji je Ljubav – Hrista. Praktično, ništa od onoga za čime smo težili nije bilo potpuno bez prisustva Hrista. Međutim, ono što je najbitnije jeste da smo, čak i ako ništa drugo, postali svesni ispraznosti ovog sveta i težili nečemu drugačijem. U tome leži razlog zašto je i naš izgled ali i umetnički izraz drugačiji.

Ipak, život često donosi izazove i postavlja dublja pitanja koja prevazilaze sferu muzike. U svojoj potrazi za smislom, otkrio sam fanzin Death to the World, koji me je iznenadio jer je bio posvećen pravoslavnom monaštvu i prvi put ozbiljnije usmerio moju pažnju ka pravoslavlju. Iznenadilo me je što je ovaj fanzin bio štampan u manastiru svetog Germana Aljaskog, koji je osnovao Serafim Rouz, u mestu Platina blizu San Franciska. Izdavali su ga monasi, koji su uglavnom bili bivši pankeri. Bio sam zainteresovan da čujem priče ljudi koji su napustili bendove koje sam ja slušao i odlučili da se zamonaše.

U to vreme sam intenzivno istraživao postmodernu umetnost, dekonstrukciju forme i suštine. Moja muzika je postala bučnija i shvatio sam da je vreme da se vratim na „fabrička podešavanja“, kako bih sprečio da sopstvena kreativnost uništi moje biće. Uvideo sam da muzika treba da slavi život, ali kod mene to više nije bio slučaj. Razumevajući da Logos predstavlja harmoniju, postalo mi je jasno da je moja umetnička „pobuna“ protiv harmonije – koja je odražavala unutrašnju disharmoniju – bila krik mog bića ka Logosu. Na sebi samom mogao sam da uvidim kuda vodi put iskrivljenja energija sopstvene duše.

Ono što je presudno uticalo na mene je bilo iskustvo bliske smrti. Umalo nisam upao u „klub 27“, grupu umetnika, najčešće muzičara, koji su svoj život skončali sa toliko godina. Nisam mogao da se oslobodim misli da mogu nestati u bilo kom trenutku. Pravo pitanje bilo je da li bih zaista nestao. Uz sve znakove koji su mi se ukazivali na putu, odlučio sam da izvedem poslednji pravi čin pobune – pobunu protiv sebe samoga. Konkretnije, pobunu protiv onog dela mene koji nije autentičan. I tako sam krenuo, ne znajući koliko daleko mogu stići. Tetovaže su ostale, ali kao podsetnik da ni one nisu večne. Složio bih se sa Canetom, vođom rok-grupe Partibrejkers, čuvenim svedokom pravoslavnih vrednosti, da, ako ne očistite svoje srce, sve počinje da vas opterećuje. Važno je da smo preživeli i da ne želimo biti kao pre. Za mene, to je pravi pank i poslednja istinska pobuna.

V.P.
Dipl.inž. inf., producent i multiinstrumentalista