Увод
Посланица Диогнету настала је средином 2. вијека. Написао је непознати хришћански апологета, једном незнабошцу по имену Диогнет. Највјероватније за вријеме Марка Аурелија, који се интересовао за хришћанску вјеру.
Судбина овог ранохришћанског списа је таква да је био дуго заборављен. У 14. вијеку, у Цариграду, пронађен је грчки рукопис који се затим налазио у Стразбуру. Рукопис је изгубљен током бомбардовња Стразбура 1870. године, али је текст претходно био објављен у Паризу 1592. године. У овом рукопису ђело је приписано Св. Јустину Философу и Мученику. Међутим, не постоји рана традиција која може да потврди ово ауторство. Неки патролози за аутора сматрају Светог Кодрата, Аристида из Атине, Климента Александријског или Св. Иполита Римског. Ипак, то су само нагађања и не може се са прецизношћу рећи чија је „Посланица Диогнету”.
Текст има два дијела. У првом се показује узвишеност хришћанске вјере, наспрам многобоштва. Други дио је посвећен крштеним хришћанима.
Личност којој је посланица упућена није позната, али је било више људи са именом Диогнет. Један од њих је био и учитељ Марка Аурелија. Аутор посланице га назива племенитим, па се сигурно радило о некој знаменитој личност, могуће на вишем положају.
Превод
И
1. Пошто те видим, племенити Диогнете, да се веома стараш да упознаш Богопоштовање хришћана и да се врло отворено и брижљиво интересујеш за њих: у каквога Бога верују и како Му служе, и (како) сви они на свет гледају и смрт презиру, и за ништа не сматрају оне богове које Јелини сматрају за такве, нити се држе јудејског сујевјерја; и какву то љубав имају међу собом; и како тај нови народ, или (ново) понашање уђе у живот сада а не пре, 2. прихватам зато ту твоју готовост, и молим од Бога, Који нам даје и говор и слушање, да мени подари да (ти) то кажем тако да ти, ако будеш слушао, постанеш свакако бољи, а теби (да подари) – да тако слушаш да не ожалостиш онога који (ти) је говорио.
ИИ
1. Дакле, кад очистиш себе од свих мисли које ти претходно испуњују разум, и кад одбациш навике које те обмањују, те постанеш као испочетка нови човек, јер ћеш, као што и сам признајеш, постати слушалац нове науке, – (тада) ћеш видети не само очима, него и памећу, какве су струке или какве врсте (ти) богови које ви називате и сматрате (за такве). 2. Зар нису (ти богови): један, камен сличан ономе који газимо; други, бакар ништа бољи од искованих бакарних судова; трећи, дрво већ жижљиво; четврти, сребро које човек треба да чува да не буде украдено; пети, гвожђе нагрижено рђом, а шести, начињен од глине, ништа бољи од посуде (ноше) направљене за најсрамнију употребу? 3. Зар није све то од трошне материје? Зар нису исковани гвожђем и ватром? Зар нису сваки од њих, пре но што су их занатлије вештинама својим израдиле у овакве облике, били већ претварани у разне, а и сада се могу претварати у друге (форме)? Зар не би могле садашње (наше) посуде, пошто су од исте материје, ако из узму (у руке) исти мајстори, да постану сличне њима? 4. Или опет, зар не би то чему да се ви сада клањате могло да буде од људи претворено у оруђа слична осталима? Зар нису сви (ти идоли) глуви, и слепи, бездахни и безосећајни и непокретни? Зар се не троше сви и не пропадају? 5. То ли ви називате боговима, томе ли служите, томе ли се клањате! (Заиста) потпуно ћете се изједначити са њима. 6. Због тога ви мрзите Хришћане, што такве не сматрају за богове? 7. Зар их и ви сами, који их сада сматрате и држите (за богове), ен презирете далеко више (него Хришћани)? Не извргавате ли их ви само далеко већој порузи и вређању тиме што: камене и глинене поштујете без стражарења (око њих), док сребрне и златне ноћу стављате под кључ, а дању им постављате чуваре да их неко не ураде? 8. Почастима којима сматрате да им служите, већма их кажњавате, ако они то осећају; а ако не осећају, ви их онда разобличујете (ко су и шта су) када им одајете служење крвљу и димом од меса. 9. Ко би од вас самих то подносио, ко би дозвољавао да се њему тако нешто ради? Ниједан човек не би добровољно подносио такво мучење, јер има осећање и разум; камен пак то подноси, јер је неосетљив; тиме, дакле, ви разобличујете његову (не)осетљивост. 10. О томе (за)што се Хришћани не потчињавају (и не служе) таквим боговима имао бих и много друго да кажем, али ако се некоме чини да ово није довољно, онда сматрам за сувишно било шта више говорити.
ИИИ
1. Даље, пак, сматрам да особито желиш да чујеш како се Хришћани не држе богопоштовања на исти начин са Јудејима. 2. Наравно, када се Јудеји уздржавају од оваквог напред наведеног (идоло)служења и верују у Једнога Бога и и Њега поштују као јединога Господара – они (тада правилно) траже да се тако мисли. Али, када они на исти начин са овима претходнима (многобошцима) приносе Њему такво (исто) служење (жртвама), тада они греше. 3. Јер, оно што Јелини приносе неосетљивим и глувим (идолима), показујући тиме пример глупости, то исто ови (Јудеји), када приносећи (жртве) Богу сматрају да Он то потребује, (доказују) да би то требало с правом сматрати пре за безумље него за богопоштовање. 4. Јер Онај „Који је створио небо и земљу и све што је у њима” и Који свима нама даје оно што нам је потребно, свакако да Он нема потребе ни у чему од онога што Сам даје онима који сматрају да Му (нешто као жртву) приносе. 5. Они који сматрају да треба да Му приносе жртве крвљу и димом од меса и (жртвама) свеспаљеницама и да Га таквим почастима прослављају, изгледају ми да се ни по чему не разликују од оних који исто уважавање указују глувим (идолима) који не могу у тој части узети удела. А да неко сматра да може пружати (нешто) Ономе Који ни у чему нема потребе…(није ли то глупо)!
ИВ
1. А што се пак тиче њихове скрупулозности односно јела, и сујеверности око суботе, и гордости поводом обрезања, и претворности око поста и младина – (све то) достојно је подсмеха и није вредно ниједне речи. (Не) сматрам да је потребно да о томе од мене (више) дознаш. 2. Јер, зар је дозвољено да од онога што је Бог створио за употребу људима, једно примати као добро створено, а друго одбацивати као некорисно и непотребно? 3. Или, лагати на Бога да Он забрањује да се у дан суботњи чини неко добро, зар то није безбожно? 4. Или, гордити се да обрезивање тела јесте сведочанство избрања тако да су због тога изузетно љубљени од Бога, зар то није достојно подсмеха? 5. Или, то што они помно пазе на звезде и месец, и што деле дане и месеце, и што Божија распоређења и временске промене деле према својим жељама: једне (назначују) за празнике, а друге за жалости – ко ће то још сматрати за пример богопоштовања, а не далеко више за (пример) безумности? 6. Сматрам, дакле, да си се довољно научио зашто се Хришћани с правом удаљују и од опште (Јелинске) бесмислености и заблуде, и од Јудејског ритуализма и сујетности. А што се тиче тајне Богопоштовања самих њих, немој очекивати да ћеш је дознати од човека.
В
1. Јер, Хришћани се од осталих људи не разликују ни земљом, ни језиком, ни одевањем. 2. Јер, нити живе у својим (посебним) градовима, нити употребљавају неки посебан дијалекат (у говору), нити воде неки посебно означен живот. 3. Њихово учење није пронађено измишљањем људи сваштара, нити су они, као неки други, присталице људске науке. 4. Они живе у јелинским и варварским градовима, како је свакоме пало у део, и у своме одевању и храни и осталом животу следују месним (локалним) обичајима, али пројављују задивљујуће и заиста чудесно стање живота (и владање) свога. 5. Живе у отаџбинама својим, али као пролазници. Као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, и свака отаџбина туђина. 6. У брак ступају као и сви, и децу рађају, али рођену децу не бацају. 7. Постављају заједничку трпезу, али не и нечисту. 8. Бораве у телу, али не живе по телу. 9. На земљи проводе дане, али им је живљење на небу. 10. Покоравају се постојећим законима, али својим животима превазилазе законе. 11. Воле све (људе), а сви их гоне. 12. Презиру их, и осуђују их, убијају их, а они оживљавају. 13. Сиромашни су, а многе обогаћују. Свега су лишени, а у свему изобилују. 14. Понижавају их, а они се у понижењима прослављају. Клеветају их, а они се показују праведни. 15. Руже их, а они благосиљају. Вређају их, а они (све) поштују. 16. Када чине добро, кажњавају их као злочинце. А кад их муче, радују се као да живот поново добијају. 17. Од Јудеја нападани су као туђинци, а од Јелина прогоњени, али разлог непријатељства мрзитељи (њихови) не могу навести.
ВИ
1. И просто речено: Што је душа у телу, то су Хришћани свету. 2. Душа је настањена по свим удовима (деловима) тела, и Хришћани су по (свим) градовима света, 3. Душа обитава у телу, али није од тела; и Хришћани бораве у свету, али нису од света. 4. Невидљива душа чувана је у видљивом телу; за Хришћане се зна да су у свету, али њихово Богопоштовање остаје невидљиво. 5. Тело мрзи на душу и напада је мада неправедно, јер му забрањује да се задовољава насладама; и свет неправедно мрзи хришћане, јер се (хришћани) противе страстима. 6. Душа тело које је мрзи воли, и његове удове; и хришћани воле оне који их мрзе. 7. Душа је затворена у тело, али она држи тело; и хришћане држе у свету под стражом, али они држе свет. 8. Бесмртна душа борави у смртном обиталишту; и хришћани привремено бораве у трулежноме, очекујући на небу нетрулежност. 9. Душа мучена глађу и жеђу, постаје боља; и хришћани мучени, постају свакодневно све бројнији. 10. Њих је Бог поставио на тако велико место, да им је недозвољиво одрећи се свега тога.
ВИИ
1. Јер, као што рекох, није ово њима предато као (неко) земаљско откриће, нити они за неку пролазну измишљотину захтевају да се (она) тако брижљиво чува, нити им је поверена (неких) људских тајни економија. 2. Него је заиста сам Сведржитељ и Свесаздатељ и Невидљиви Бог, сам Он је Истину и Реч Свету и Несхватљиву, са небеса људима уселио и учврстио у срца њихова; не као што би неко претпоставио, пославши људима неког слугу, или анђела или кнеза, или некога који управља земаљским стварима, или некога коме је поверено управљање на небу, него самога Уметника и Саздатеља свега, Којим је (Он) створио небеса, Којим је море затворио у сопствене границе, Чије тајне верно чувају све стихије, од Којега је [сунце] добило (закон) да чува меру дневних путева (својих), Коме се покорава месец јер му Он заповеда да обасјава ноћ, Коме се повинују звезде следујући месечевој путањи, Којим је распоређено и одређено и потчињено: небеса и што је на небесима, земља и што је на земљи, море и што је у мору, огањ, ваздух, бездан, висине, дубине и оно што је између њих. Њега је (дакле) људима послао. 3. Зар (Га посла), као што би неко од људи (мога) помислити, ради тиранисања или страха или застрашивања? 4. Не, наравно, него Га посла са благошћу и кротошћу, као што Цар шаље Сина Цара; посла га као Бога, посла Га као (својим) људима, посла Га спасавајући, убеђујући, не насилујући. Јер у Бога нема насиља. 5. Посла га призивајући, не гонећи; посла Га љубећи, а не судећи. 6. Јер ће Га послати и да суди, но тај Његов долазак ко ће поднети?….
7. [Зар не видиш] бацане пред зверове хришћане да би се одрекли Господа, и како (ипак) не бивају побеђени? 8. Зар не видиш: колико већи број њих муче, толико се број других (хришћана) више увећава? 9. Таква дела не изгледају човекова, то је сила Божија; то је истина Његовог присуства.
ВИИИ
1. Јер, ко је уопште од људи знао шта је Бог, пре но што је Он (Христос) дошао? 2. Или, зар прихваташ празне и бесмислене речи оних важних философа? Од којих су једни рекли да је бог огањ – оно у шта сами имају отићи називају богом! Други (веле) да је вода или нека друга од стихија које је Бог створио. 3. Према томе, ако је нека од ових (њихових) речи прихватљива, онда може и свако од осталих створења понаособ такође да се назове богом. 4. Али, то је лупетање и обмана шарлатана. 5. Од људи пак нити је ко видео нити упознао (Бога), него је Он сам Себе показао. 6. Показао Се кроз веру, којој је јединој допуштено да види Бога. 7. Јер Господар и Саздатељ свега Бог, Који је све створио и по поретку распоредио, постао је не само човекољубив, него и дуготрпељив. 8. Он је свагда био такав, и јесте, и биће: Благ и Добар и Негневљив и Истинит, и једини је Добар. 9. Замисливши, пак, велики и неизрециви план, Он га је саопштио једино Сину. 10. А док је Он држао у тајности и скривао премудри савет Свој, чинило се да се не брине и не стара о нама. 11. А када кроз Љубљеног Сина откри и о објави што је од почетка припремио, (тада) нам је одмах све дао: и да имамо удела у доброчинствима Његовим, и да видимо и чинимо, (а то) ко је од нас икада очекивао?
ИX
1. Он је, дакле, све (већ) знао у Себи са Сином по домостроју спасења, (али) нас је до недавног времена пустио да (нас), како сами желесмо, вуку наша безакона стремљења, те смо (били) завођени страстима и похотама. (То је чинио) свакако не зато што је био задовољан нашим гресима, него трпећи то; нити Му је било угодно тадашње време неправде, него је спремао ово садашње (време) правде, – да бисмо ми, јавно изобличени у тадашњем времену из (самих) дела својих да смо недостојни живота, сада добротом Божијом били удостојени (живота), и пројавивши (тада) сопствену немоћ да уђемо у Царство Божије, (сада) силом Божијом постали способни (за то). 2. Пошто се, дакле, испунила наша неправда, и потпуно се објавило да је плата за њу мучење, и да се (само) смрт очекивала, (тада) дође време које је Бог предодредио да Он даље открије Своју доброту и силу. О, превеликог човекољубља и љубави Божије! Није нас омрзнуо, нити одбацио, нити злопамтио, него је дуготрпео, подносио, милујући (нас). Сам је грехе наше узео (на Себе), Сам је Сина Свога дао у откуп за нас: Светога за безаконике, Безазленога за зле, Праведнгоа за неправедике, Непропадљивога за пропадљиве, Бесмртнога за смртнике. 3. Јер шта је друго могло покрити грехе наше осим Његова праведност? 4. У коме је другоме било могуће оправдати нас безаконике и безбожнике, осим једино у Сину Божијем? 5. О, слатке ли размене! О, несхватљивог ли (новог) стварање! О, неочекиваних ли доброчинстава: да се безакоње многих у једном Праведноме сакрије, а праведност Једнога многе безаконике оправда! 6. Показаваши, дакле, у ранијем времену немоћ наше природе да задобије живот, а сада показавши (нам) Спаситеља моћнога да спасе и оно што је немоћно хтео је (Бог) да ми из обадвога верујемо Његовој доброти, и Њега да сматрамо за (свога) Хранитеља, Оца, Учитеља, Саветника, Лекара, Ум, Светлост, Част, Славу, Моћ, Живот, те да се за одећу и храну не бринемо.
X
1. Ову веру ако и ти жарко зажелиш, и примићеш најпре познање Оца. 2. Јер је Бог заволео људе, ради којих је створио свет, којима је потчинио све што је на земљи, којима је дао реч и ум, којима је једино дао да гледају навише ка Њему, које је по Својој слици саздао, којима је послао Сина Свога јединороднога, којима је обећао Царство на небу, и даће га онима који су Њега заволели. 3. А када (Га) познаш, знаш ли какве ћеш се радости испунити? Или како ли ћеш тек заволети Онога Који те је претходно тако заволео? 4. А кад (Га) заволиш, постаћеш подражавалац доброте Његове. А немој се чудити како може човек бити подражавалац Бога. Може, кад Он то хоће. 5. Бити срећан не састоји се у владању над ближњима, нити у хтењу да се надмаше слабији, нити у богаћењу и чињењу насиља нижима (од себе), нити кроз све то може неко подражавати Богу, јер је све то изван Његовог величанства. 6. него онај који узима на себе бреме ближњега (свога), ко оним чиме је изобилнији жели да чини добро другоме који то нема, ко оно што је од Бога добио и (што) има, раздаје то потребитима, (чиме) постаје бог онима који добијају (од њега) – тај је подражавалац Бога. 7. Тада ћеш, иако се налазиш на земљи, сагледати да Бог живи на небесима; тада ћеш почети казивати тајне Божије; тада ћеш оне (хришћане) који бивају мучени зато што неће да се одрекну Бога и сам заволети и дивити им се; тада ћеш презрети светску заблуду и обману, када познаш истински живот на небу, када презреш овдашњу привидну смрт, када се устрашиш оне праве смрти која се чува за оне који ће бити осуђени у огањ вечни, (огањ) који ће бачене у њега мучити до краја. 8. Тада ћеш се тек дивити и прослављати оне (хришћане) који су за правду (Божију) поднели овај (овдашњи) огањ, када упознаш онај (тамошњи) огањ…
XИ
1. Ја не говорим нешто страно, нити тражим нешто неразумно, него поставши ученик Апостола, постајем учитељ народа, служим ономе што је предати достојнима који су постали ученици Истине. 2. Јер ко је тај који правилно научен и рођен од благовољеног Логоса, не тражи да јасно научи оно што је преко Логоса јавно показано ученицима? Њима је Логос јавивши се открио, јавно и слободно говорећи, (но) од неверника не схватан, док је ученицима казивао, који будући признати од Њега за верне, познаше тајне Очеве. 3. Ради тога је (Бог) и послао Логоса да се јави свету, Који од народа (Јудејског) би поруган, од Апостола проповедан, од народа (незнабожаца) верован. 4. Онај који је од почетка, Који се јави нови и нађе се стари, и увек се рађа нов у срцима светих. 5. Он је Вечни, Који се данас признаје као Син, Којим се Црква обогаћује, и благодат распростирући се умножава се у светима. дарујући ум, објављујући тајне, јављајући времена, радујући се у вернима, дајући се онима који (је) траже, који не повређују границе вере, нити преступају границе отаца. 6. Затим, хвали се страх Закона, и обзнањује благодат Пророка, и утврђује вера Јеванђеља, и чува предање Апостола, и радује се благодат Цркве. 7. Ту благодат ако не ожалостиш, познаћеш шта Логос говори преко којих Он хоће, онда када то Он хтедне. 8. У свему, дакле, ономе на што смо вољом заповедајућег нам Логоса били покренути да (вам) трудољубиво кажемо, из љубави према ономе што нам је откривено, постајемо заједничари са вама.
XИИ
1. Приањајући уз то и слушајући то са усрдношћу, познаћете шта све даје Бог онима који (Га) љубе истински; и ви, поставши рај сладости, свеплодно дрво и разгранато, процветаћете у себи украшени разноврсним плодовима. 2. Јер је у овом месту (у Цркви) засађено дрво познања и дрво живота. Али није дрво познања оно које убија, него непослушност убија. 3. Јер није без значења оно што је написано како Бог у почетку посади држво живота усред раја, показујући живот кроз познање. Њега људи у почетку нису чисто употребили, (и зато) преваром змијином били су обнажени. 4. Јер, нити има живота без знања, нити поузданог знања без истинског живота. Зато су оба (дрвета) посађена близу једно другога. 5. Увиђајући смисао овога и осуђујући знање које се без заповести Истине спроводи у живот, Апостол говори: „Знање надима, а љубав изграђује”. 6. Јер ко мисли да зна нешто без знања истинског и посведоченог животом, тај не зна (ништа); он је преварен од змије, јер није заволео (прави) живот. Онај пак који са страхом (Божијим) стекао познање и који (стварно) тражи живот, тај засађује у нади и очекује плодове. 7. Нека ти срце буде знање, а живот – истинити Логос усељен у тебе, 8. чије дрво носећи и плод налазећи, узбираћеш свагда жељено код Бога, чега се змија не дотиче, нити се обмана с њиме спаја; нити Ева бива упропашћена, него се девојка (Богородица) верује, 9. и Спасење (Христос) се показује, и апостоли постају мудри, и Пасха Господња долази, и восак се сабира и с украсима у свеће спаја, и Логос учећи свете радује се, кроз Којега се прославља Отац, Којему слава у векове. Амин.
(Превод: Атанасије Јевтић)