Лука као Иконописац

Хришћанско Предање везује настанак хришћанске иконографије за личност једног од седамдесеторице Апостола, Светог Луку. Да ли је ово био покушај иконофила да дају историјски легитимитет својој пракси прављења и поштовања представа светитеља – или заправо има историјског темеља? Покушаћемо на ово питање да одговоримо у овом кратком тексту.

Лука као лекар и сликар

Из светописамских извора, о Луки сазнајемо понешто. Лука се помиње само 3 пута изричито. У 24. стиху кратке посланице Филимону, у поздравима, само се помиње његово име. У 2. Тим 4:11, у вероватно последњој Павловој посланици, написаној из тамнице у Риму 67. године непосредно пре Павловог погубљења¹ (чак се сматра да су стихови 4:6-8 писани управо док је царски џелат долазио да одведе Павла на погубљење), помиње се да је само Лука остао са Павлом. Зато је од неких добио име „Павлов љубљени ученик“. Но, за нас најбитније сведочанство налази се у Кол 4:14, где Павле каже.

„Поздравља вас Лука, вољени лекар, и Димас.“

Из овога, сазнајемо да је Лука био по звању лекар. То је кључан податак за нашу тему, будући да су лекари у римском царству били и образовани сликари. Најбољи пример за то је најчувенији лекар римског царства – Клаудије Гален, чији су налази пресудно утицали на медицину кроз читав средњи век. Кеаслер Ротхемицх о Галеновим сликарским способностима каже следеће:

Гален је своја открића уметнички приказао на папиру. Његови чувени анатомски цртежи „имали су за циљ да прикажу тело у свој његовој природној раскоши“ (Дан, 2003).

За његове цртеже се каже да „нису само тело и мишићи приказани на најреалистичнији начин, већ и костур, скелет и кожа“ (Дан, 2003).

Галенови сопствени цртежи коришћени су за обуку медицинских стручњака све до краја Ренесансе, 1600. године нове ере.²

Иако неко може рећи да су слике приписане Галену, које су биле у циркулацији у средњем веку и ренесанси биле каснијег датума, а не оригинално Галенове – Гален изричито помиње постојање медицинских цртежа у неколико својих дела. Навешћемо нека места.

Пошто није могуће да сви посматрају дисекције, делове ћемо представити цртежима (σχήματα) за оне који их нису видели.³

Најпре мораш стећи јасну представу о облику (μορφή) и положају сваког дела, било тако што ћеш сам посматрати дисекције, било пажљиво проучавајући цртеже (γράμματα / σχήματα) који их приказују.⁴

„[неки ранији анатоми] оставили су за собом дијаграме (σχήματα) костију и мишића…”⁵

Списи (или један спис, како неки сматрају) Јеванђеља и Дела Апостолских врло су рано и једногласно приписани апостолу Луки. У њима самима, на основу „ми одељака“ (о којима ће касније бити речи) видимо да их је написао један од Павлових верних пратилаца, што, упарено са изузетно лепим, узвишеним стилом писања, својственом ученим људима⁶ – највише одговара личности Павловог љубљеног ученика – лекара Луке.

Лука у Галатији?

У библијској науци постоје два различита погледа на питање локације адресата Павлове посланице Галатима. Галати, на чије се име води ова посланица, били су келтско племе, које се у 3. веку настанило у Малу Азију, са центром око града Анкире, данашње Анкаре. Међутим, када је њихов последњи краљ умро, 25. године по Христу, оформљена је римска провинција Галатија, која је укључивала много шире територије.

Први поглед, заступљенији у старијим делима, каже да је Павле своју посланицу упутио хришћанима у Антиохији Писидијској, Иконији, Листри и Дерби, градовима у којима је проповедао јеванђеље у свом првом мисионарском путовању, које апостол Лука описује у 13. и 14. глави Дела Апостолских. Из овог, историјски веома поузданог, али и других сведочанстава (историографских и археолошких) познато нам је да су ове градове настањивали бројни Јевреји, што одговара слици коју нам даје посланица Галатима – главни проблем у овим хришћанским заједницама јесте „јудаизација“ Јеванђеља. Ове области, биле су део провинције Галатије, те тако Павле има права ове људе звати Галатима, иако они нису били припадници поменутог племена.

Међутим, „јудаизатори“ описани у посланици не описују се као локални Јевреји (који су на Павлову проповед реаговали махом негативно), већ као путујући (псевдо-)хришћански мисионари, који су тврдили да долазе од Јакова. Штавише, логичније би било да овакви проповедници делују у областима где синагога не постоји.⁷

У новијој библистици зато је заступљеније друго гледиште – које каже да је посланица упућена управо оним правим Галатима, из околине Анкире. Лука само успутно сведочи о Павловом мисионарењу у овом крају, у једном стиху, Дап 16:6, где каже:

А кад прођоше Фригију и земљу Галата, забрани им Дух Свети говорити реч у Азији.

Међутим, овај успутни спомен Галатије може бити много битнији него што се чини. У библијској науци већ дуго је позната појава „они“ и „ми“ места у Делима Апостолским. Наиме, у 3 дела Дела Апостолских (16:8-17; 20:5-21:18; 27:1-28:17), Лука почииње да уместо трећег лица множине, говори о апостолима у првом лицу множине, што сведочи о томе да је Лука путовао заједно са Павлом и његовим пратиоцима. Прво „ми место“ сусрећемо ни мање ни више него само 2 стиха након овог места, у Дап 16:8-10, где стоји:

А кад прођоше Мизију, сиђоше у Троаду. И Павлу се јави утвара ноћу: беше један човек из Македоније, и стајаше молећи га и говорећи: дођи у Македонију и помози нам. А кад виде утвару, одмах гледасмо да изиђемо у Македонију, дознавши да нас Господ позва да проповедамо Јеванђеље.

Дакле, Лука је, када је Павле видео утвару у Троади, већ био са њим. Дакле, није тешко претпоставити да се Лука придружио Павлу управо у Фригији или Галатији – када је Павле основао црквену заједницу, којој је касније и писао у посланици Галатима.⁸

Распеће у Галатији

Павле трећу главу посланице Галатима отвара овим чувеним речима:

О, неразумни Галати! Ко је опчинио вас којима је Исус Христос пред очима насликан као распети? (Ὦ ἀνόητοι Γαλάται, τίς ὑμᾶς ἐβάσκανεν, οἷς κατ᾽ ὀφθαλμοὺς Ἰησοῦς Χριστὸς προεγράφη ἐσταυρωμένος;)

Реч коју Павле овде користи је προεγράφη, која се може тумачити и као „написан“, али и као „насликан“, како је преводи већина новијих превода Писма, како и на српском (Српски Нови Превод, Милин-Чарнић, који смо искористили у овом наводу), тако и на енглеском. Дакле, Павле овде врло вероватно, како чак и поједини протестантски теолози разумеју, попут Н.Т. Wригхт-а, говори о представи, икони, распетог Исуса Христа.⁹

Иако Павле προεγράφη користи на два друга места у смислу дословног писања речи, овај случај је специфичан, јер изричито говори да је Христос написан/насликан пред очима Галата. Могуће је да је Павле проповедао са крстом¹⁰, посебно ако се у обзир узму разни ранохришћански крстови из апостолског времена, на пример – они у Херкуланеуму или Помпејима, или да је галатским хришћанима показивана, или им је осликана, некаква представа распећа. Изложићемо у продужетку једно занимљиво тумачење.

(Не)могућа опција

Познато нам је, на основу дела из апостолског периода, посебно на основу сведочанства Св Игњатија Антиохијског, да је у раним хришћанским заједницама све чињено „епи то аутхо“, дословно „на месту [богослужбеног сабрања]“. Пре свега и несумњиво, то се односи на читање апостолских посланица. О читавој теологији ових литургијских читања у скорије време писао је проф. Владан Таталовић.

Глагол προεγράφη стоји у аористу, тако да је најприродније схватање такво да се глагол односи на неко прошло време, односно када је Павле био међу Галатима. Уколико се ова реч односила на нешто што стоји пред хришћанима Галатије док се њима чита посланица, могли бисмо пре да очекујемо да глагол стоји у облику презента – προγράφεται, или перфекта – προγέγραπται.

Међутим, могли бисмо да кажемо да се Ἰησοῦς Χριστὸς προεγράφη ἐσταυρωμένος; (Исус Христос насликан као распет) десило у прошлости, када је Павле био са њима, али је и сада κατ᾽ ὀφθαλμοὺς (пред очима), док се посланица чита.

Тако да, није незамисливо рећи да, док се Павлове речи читају Галатима на месту сабрања које је Павле основао, он их позива да погледају на представу распетог Христа која стоји пред њима. Уколико је ово тачно, било би могуће наћи и где би се ова икона Христовог распећа налазила у галатијској цркви.

 

 

Ранохришћанска црква у Дури Еуропос, поред тога што је апсолутно читава фрескописана, и што су фреске распоређене са смислом – јасно показује структуру коју виђамо и у савременим православним Црквама – има просторију која одговара данашњој припрати, и просторију која одговара броду, наосу. Пишући о једном од најстаријих хришћанских списа – Дидахију, и тумачећи евхаристијске молитве које у њему налазимо, чувени теолог Ј.П. Аудет користио је управо ову структру цркве у Дури Еуропос као потврду за његово мишљење да су и крштени (=свети) и некрштени учествовали у предевхаристијским молитвама у „припрати“, док су потом само крштени (=свети) улазили у наос и учесвовали у Евхаристији. Аудет свој главни аргумент за ово налази у Дидахи 10:6, где стоји „Ко је свет нека приступи, ко није нека се обрати (=крсти)“. За њега, глагол ерцхестхо има јасно значење кретања у другу просторију.¹¹

Уколико је посланица читана овде – дакле, и крштенима и некрштенима, што би имало више смисла, то би значило да се ова представа крста налазила између ове две одаје. Занимљиво је да управо то видимо на завеси која раздваја припрату и брод и дан данас у цркви манастира Хиландара.

Дакле, оно што би у нашој хипотетичкој галатијској цркви раздвајало крштене од остатка људи јесте крст Христов. А сасвим је очигледно да за Павла, крштење представља ништа друго до учешће у догађају Христове смрти и Васкрсења, којим хришћанин, учешћем у жртви једног, као јагње безазленог, постаје оправдан, што је најбоље изражено у Рм 6, али и Гал 3:27-29.

С друге стране, Познато је да су многа места сабрања, као на пример Домицилина катакомба, имала издвојен олтарски простор. Уколико је посланица читана у „броду“, то би значило да је представа крста одвајала олтар од брода. То се сумњиво добро уклапа са новозаветним схватањем завесе у јерусалимском Храму – она је управо крсном жртвом Христовом поцепана на два дела, на шта се чини да и Павле алудира у Еф. 2:14. У овом делу посланице Ефесцима, Павле управо говори о томе како је Христос својом крсном жртвом помирио Израиљ и незнабошце (уп. Исаија 25:6-7!), што се такође, сумњиво добро уклапа у тематику посланице Галатима. Ово није доказано изван сваке сумње, али сам дуговао свом дугом размишљању о овоме да ово ставим овде.

Било како било, где год и шта год овај насликани Христос био, остаје највероватније да се ради о ликовној представи. А ко је подобнији био сачинити представу мртвог, распетог човека, него лекар Лука, ако је заиста, што се у тексту чини прилично смислено, са Павлом био управо у овој области. Чак и да Лука није био овде са Павлом, него му се придружио тек у Троади (како неки хоће), опет је без икакве сумње кренуо да се упознаје са Павлом док је био у Галатији.

Богородица

Лука своје јеванђеље почиње на следећи начин:

Будући да многи почеше описивати догађаје који се испунише међу нама, Као што нам предаше који испрва сами виђеше и слуге Логоса бише: Намислих и ја, испитавши све од почетка, по реду писати теби, честити Теофиле, Да познаш темељ онијех ријечи којима си се научио.

Дакле, Лука каже да је детаљно испитао све, дакле, разговарао са свим значајним очевицима догађаја и њихова сведочанства записао у своја дела. Сада ћемо поуздано утврдити једног од његових саговорника.

Лука у прве две главе свог јеванђеља, посебно од 26. стиха прве главе, у центар своје приповести ставља једну личност – Богородицу Марију. У сегменту 1:26-38, бележи се приватан разговор између Богородице и Архангела Гаврила. Не помиње се да је овоме био сведок било ко други осим њих двоје, али се у 29. стиху упечатљиво бележи Маријина емоција речима поплаши се. А у стиховима 39-56 бележи се Маријина посета њеној рођаци Јелисавети, и њихов разговор, који се опет чини приватним. Чак и да ови разговори нису били приватни, „најмањи заједнички садржалац“ обе приче јесте Марија, и зато је очигледно да је највероватнији извор била она. Чак и за приче о Јовановом рођењу, које сусрећемо у деловима 1:5-25; 57-80, највероватнији извор је управо Марија, њихова рођака, за коју се каже да је 3 месеца провела у дому Јелисаветином.

У 2:1-20, срећемо извештај рођења Христовог у Витлејему са поклоњењем пастира. У том контексту, сусрећемо веома упечатљив 19. стих:

„А Марија чуваше ове речи и слагаше их у срцу својему.“

Нико, сем Марије, није могао знати шта је чувала у свом срцу.

После тога, налазе се живе и детаљне приповести о Обрезању Христовом (2:21), жива приповест о Сретењу (2:22-39), где поред прегршт детаља, поново налазимо опис Маријиног и Јосифовог емотивног стања, и Симеонове речи пророштва упућене директно Марији (2:33-35), потом Христовом одрастању (2:40-41), где као да се наслућује топлина мајчинске љубави (уп. са извештајем о Јовановој младости у Лк 1:80), и на крају Богомладенчевој проповеди у јерусалимском Храму (2:41-52), где налазимо и опис потраге Христових родитеља за Њим, у ком сазнајемо како Његови родитељи „нису знали [где је он], него мислећи да је међу сапутницима, одоше дан хода и тражаху га међу рођацима и познаницима, па кад Га не нађоше, вратише се у Јерусалим тражећи га.“ (Лк 2:43б-45).¹²

Овај опис, својом детаљношћу оставља нам врло мало простора за размишљање о потенцијалном извору, још када се у обзир узме наизглед приватна конверзација Христа и Марије из Лк 2:48-49, у којој је очигледна Маријина емоција у речима „Дете, зашто си нам то учинио? Види, Твој отац и ја тражили смо те уцвељени“, а која се завршава сведочанством о Маријиној збуњености у 50. стиху. Између сведочанстава о послушности Христа као сина у 2:51а, и тога како је напредовао у „младости, расту и благодати“ у 2:52, на крају поново налазимо готово идентичан стих као Лк 2:19:

„А Његова мајка је чувала све ове речи у свом срцу“

Поред тога што се као један највероватнији извор свих ових очигледно намеће једино Богородица, издвојени стихови то без сумње и доказују. То је очигледно свакоме ко без предрасуда чита овај текст.

Дакле, уколико знамо да је Лука био сликар, да је потенцијално насликао икону, у најмању руку познату хришћанима у Галатији, да је пред собом имао Богородицу као извор информација за своје јеванђеље, посебно у вези са Христовим рођењем и детињством – да ли је невероватно рећи да је Лука насликао прву икону Богородице?

Одигитрија

Једна од најранијих историјски осведочених иконографских предсава Богомајке јесте Богородица Одигитрија – на слободном преводу на српски, то би било Путеводитељница. Ова икона први пут је осведочена изузетно рано, још у 5. веку, када ју је Евдокија, жена великог римског цара, Теодосија ИИ, приликом свог поклоничког путовања у Свету Земљу, из Јерусалима послала у Цариград сестри свог мужа, светој Пулхерији, која ју је поставила у Влахернску цркву, где је била постављена и риза Богородице, коју је Пулхерија претходно добила од јерусалимског патријарха Јувенала¹³. Пулхерија је установила у Влахернском храму молитве Богородици и опходе (=литије) са овом иконом сваке недеље у уторак.¹⁴

Ова икона једногласно је сматрана за дело апостола Луке. Иако је Одигитрија, једна од највећих светиња Цариграда, данас вероватно изгубљена¹⁵ захваљујући несрећном 4. крсташком походу 1204. године, она је постала апсолутни прототип за све иконе Богомајке настале у свету Ромејског Царства, те тако можемо знати, барем уопштено, како је она изгледала.

Назив Одигитрија добила је по томе што се насликана на њој Богородица јавила једном од двојице слепаца, и довела их у Влахернски храм, пред ову икону, где су задобили исцељење. Посебно се прославила приликом опсаде Цариграда од стране Персијанаца 626. године, када је цариградски патријарх Сергије наредио да се изврше два опхода са овом иконом, Богородичином ризом и делом Часног Крста по зидинама града, на крају чега је Богородичином ризом дотакао морску обалу, при чему је убрзо потопљена персијска флота. Уплашени овим поразом на мору, Персијанце су охрабрени Римљани врло брзо савладали и на копну. Према извештајима персијских војника, женски царски лик ишао је испред Цариграђана у литији од Влахернског храма, након чега је нестао.

У знак захвалности, патријарх Сергије је том приликом написао и чувени акатист Пресветој Богородици, који се и данас врло често користи у православној молитвеној пракси. Уводна и завршни кондак овог акатиста, који је као форма са овом химном и настао – Те хyпермацхо стратего, често се схвата и као прва химна Ромејског (накарадно названог византијско) Царства. Ова химна се према типику произноси на јутрењу суботе пете недеље великог поста, када се поменуто чудесно избављење хришћанског рода и десило.

Поред ове иконе, апостолу Луки приписиване су и друге иконе, попут Богородице Чајничке, Млекопитатељнице из Савине Поснице у Кареји, чак и Тројеручице – све од њих веома су сличног стила, те ни ове тврдње не треба у претераном снобизму одбацити.

Брестовик

Занимљива је, међутим, сличност између Одигитрије и једне ликовне представе на хришћанској гробници из Брестовика из другог века, коју је покојни великан српске археологије, Ђорђе Јанковић, сматрао за зидну фреску Богородице. Јанковић за ову гробницу каже следеће:

Првобитна гробница укопана је под брег, као под тумул, што свакако није уобичајено за римски погреб, та околност указује на Сирију и Палестину, на гробнице код Јевреја и Христов гроб.

Већ смо помињали да се Одигитрија налазила у Палестини, у Јерусалиму, иако се чини да је неко време боравила и у Сирији, у Антиохији¹⁷. Описујући први од три дела гробнице, каже:

„У западном зиду је мала ниша […] у ниши је насликана најстарија позната икона стојеће Пресвете Богородице са Христом на левој руци…“¹⁸

У свим постојећим описима Одигитрије, она је идентично описана. Није неутемељено закључити да је фреска у овом здању управо стоји у некаквој зависности од оригиналне Одигитрије, што би представљало поуздану короборацију да је она постојала и била веома поштована као апостолско дело пре њеног свечаног преношења у Цариград.

 

За гробницу из Брестовика је занимљиво што има идентичну структуру као поменута домус еццлесиа у Дури Еуропос, и као данашње православне Цркве – има олтарски простор, у ком се и налази ова фреска, затим брод, у ком се чак налазе и певнице, у виду две бочне нише, и најзад припрату.

Сама гробница се може видети као олтарски простор, док је простор са две нише био брод храма, осветљен одозго, из четвороугаоне куполе. Нише су имале грађевинску намену, да носе куполу, и да буду певнице, у њима су могли бити насликани ликови мученика.¹⁹

Према Јанковићу, засигурно се ради о мартиријуму, гробници-цркви у којој су сахрањени мученици, по њему управо Свети Ермил и Стратоник, на основу њеног положаја у односу на Сингидунум, а за представу Светог Стратоника сматра и камену скулптуру ратника нађену у близини.
Тако, Јанковић ову гробницу датира на 315. годину, након Миланског едитка, када су мученици могли бити свечано сахрањени и без страха поштовани од стране верног народа. Међутим, неки археолози, као на пример Слободан Јацановић, датирају је раније, на 3. век²⁰. Сличан мартиријум постоји и врло близу Брестовику, у месту Дубочај код Гроцке – живописан, са структуром Цркве.²¹

Јевсевије

Поред Одигитрије и осталих поменутих икона, предање приписује Луки и израдњу прве иконе апостола Петра и Павла. Да је Лука био Павлов пратилац, сувишно је и говорити. А упознати се са Петром могао је још за време свог боравка у Јерусалиму (уп. Лк 24) – али је икона њих двојице пре могла настати у Риму. Знамо да је тамо био са Павлом током писања његове последње посланице, 2. Тимотеју, када је у Риму пострадао вероватно заједно са Петром, како се чини из извештаја Иринеја Лионског. Петар је, ако се држимо традиционалног датирања, пред своју мученичку смрт у Риму написао и своју 1. и 2. саборну Посланицу, што видимо на основу 1. Пт. 5:13:

„Поздравља вас с вама изабрана Црква у Вавилону и мој син Марко.“

Било како било, овде је изузетно важно једно место које налазимо код Јевсевија Кесаријског, који описујући једну чудотворну статуу Христа и жене са течењем крви, чије подизање се приписује лично њој, у 18. глави 7. књиге Црквене Историје, завршава главу следећим речима:

Већ сам говорио да су сачувани ликови (дословно иконе, еиконас) апостола Петра и Павла, а и самог Господа који су исликани бојама на дасци. По свој прилици овај обичај је прихваћен од давнина, када су на тај начин људи изражавали захвалност својим добротворима (сотерсин)

Реч „сачувани“, посебно у контексту када се говори о предмету који се приписује апостолском добу, евидентно се односи управо на апостолско доба. Занимљиво је довођење овога у везу са „захвалности добротворима“, при чему се користи грчка реч сотер. Ова реч дубоко је везана управо за Лукино јеванђеље. Она се не помиње ни једном у осталим јеванђељима, а 2 пута код Луке – једном у Богородичиној песми у 1:47, „И обрадова се дух мој Богу Спасу мојему“ и други пут, када се везује директно за личност Исуса, у Лк 2:11. Појам се јавља 2 пута и у Делима Апостолским, поново везан директно за Исуса – Дап 5:31, 13:23.

Овај појам имао је дубоку тежину у античком свету. За себе користили су га јелински владари, нарочито Александрови наследници, у смислу „спаситељ“. Баш Лука је био тај који је наглашавао да ова титула припада искључиво Исусу Христу, Спаситељу Света. Тиме, као да Јевсевије имплицира да је аутор ових икона, сачуваних од апостолских времена, управо Лука, теолог Спаситеља. Друга икона овде поменута може управо бити галатијско распеће.

У поменутим речима Јевсевија Кесаријског налазимо короборацију за тврдњу хришћанског предања да је Лука насликао и икону Петра и Павла. Као што смо рекли, та икона је највероватније настала у Риму, непосредно пред њихово заједничко мучеништво по налогу Нерона, што их доводи у директну везу са 2. Пет 3:15б-16:

„…као што вам је и наш драги брат Павле по датој му мудрости писао, како пише у својим посланицама у којима о овоме говори; у њима има неких тешко разумљивих ствари, које ненаучени и неутврђени – као и остала Писма – изврћу на сопствену пропаст.“

Ако је икона Петра и Павла загрљених у целиву мира (такође поменутом у 1. Пет 5:14!) настала упоредо са овим стиховима, пред њихово заједничко мучеништво у Риму – то овој представи даје једну нову, запањујућу димензију. Она је сведочанство помирености две наочиглед супротстављене теологије – Павловске и Петровске.

Значајно је истаћи и потенцијални утицај ове иконографске представе на касније ранохришћанске представе – како смо то учинили и када смо говорили о Одигитрији. У Ватиканском музеју чувају се бројни златни путири са представама Петра и Павла, који сасвим извесно стоје у односу са иконом чији је приписани аутор Лука.

Коришћена литература

1. „Увод у Нови Завет – основи новозаветне науке“, Предраг Драгутиновић, ПБФ, Београд, 2021.
2. „Увод у Нови Завет“, Јоанис Д. Каравидопулос, Истина, Београд-Шибеник, 2009.
3. „Премудрост у Тајни Сакривена – Оглеи из Теологије Апостола Павла“, Порфирије Перић, Библијски Институт ПБФ, Београд, 2021.
4. „Хеортологија“, Лазар Мирковић, Београд, 1961.
5. „Предање и Историја Цркве Срба у Светлу Археологије“, Ђорђе Јанковић, Хришћанска Мисао, Београд, 2015.
6. „Историја Цркве“, Јевсевије Памфил, превео Слободан Продић, Истина, Шибеник, 2003.
7. „Повијест Кршћанске Литературе – Први свезак“, Томислав Ј. Шаги-Бунић, Кршћанска Садашњост, Загреб, 1976.
8. „Евхаристија Цркве као Ситз им Лебен Откривења Јовановог (део 1): евхаристијска функција пророчког жанра“, Владан Таталовић, ПБФ, Београд
9. https://opentextbooks.clemson.edu/sciencetechnologyandsociety/chapter/ancient-anatomy-galen/
10. https://ancientinsights.wordpress.com/2022/08/01/st-luke-the-iconographer/
11. https://asimsky.livejournal.com/7005.html
12. https://ognjilo.com/brestovik/
13. https://youtu.be/6Pi7peb_pKw

---

Референце:

1. Перић, стр. 59
2. https://opentextbooks.clemson.edu/sciencetechnologyandsociety/chapter/ancient-anatomy-galen/
3. ​Де ан. адм. ИИ.2. Сингер, Он Анатомицал Процедурес, 1956, п. 64
4. Он Анатомицал Процедурес И.2, Кüхн ИИ п. 220–222
5. Де усу партиум, И.3, Кüхн ИИИ п. 6–7
6. Каравидопулос, стр. 130-131.
7. Драгутиновић, стр. 80
8. https://ancientinsights.wordpress.com/2022/08/01/st-luke-the-iconographer/
9. У том случају, за нас православне чак и читање „написан“ не представља никакав проблем, јер је познато да се за производњу икона правилно каже писање, а не сликање
10. https://youtu.be/6Pi7peb_pKw
11. Шаги Бунић, стр. 58-59
12. Теме извора прве две главе Лукиног јеванђеља дотакли смо се и у нашем давнашњем тексту о Христовом рођењу. У тексту о Христовом силаску у Египат закључили смо да је Христова породица, оригинално из Назарета, ванредно боравила (вероватно код рођака) у Витлејему, градићу одмах до Јерусалима, услед Квиринијевог пописа (о чему ћемо писати ускоро) где их је задесило Христово рођење, те су ту и остали док Он није мало стасао, спорадично долазећи до Јерусалима по потреби (нпр. Христово Обрезање и Сретење). Доказ за ову тврдњу јесу управо ови стихови – родитељи Христа траже међу рођацима „на дан хода“, дакле, у околини Јерусалима, у који се потом и враћају.
13. И ово је значајан податак, о ком ћемо писати нашироко у неком наредном тексту. Мирковић, стр. 52.
14. Мирковић, стр. 157.
15. Постоје тврдње да је Одигитрија у ствари икона Богородице из Пећке Патријаршије, позната као Пећка Красница, али ово је тешко доказиво.
16. Јанковић, стр. 79.
17. Мирковић, стр. 157.
18. Јанковић, стр. 79.
19. Ибид.
20. https://ognjilo.com/brestovik/
21. Јанковић, стр. 79.