Назив космолошки аргумент долази од грчких ријечи космос (космос, универзум) и логос (разлог, разум…).
Овим аргументом се постојање Бога доказује преко чињенице да постоји свијет, односно да уопште ишта постоји. Баш то питање, зашто уопште ишта постоји, највише је интригирало Лајбница. За њега, то је питање од највеће важности, на које морамо дати одговор. Он је дошао до закључка да универзум постоји зато јер га је створио Бог.
Космолошки аргумент постоји у више варијација, док су три основна облика Лајбницовски аргумент, Калам космолошки аргумент и модални космолошки аргумент.
Калам космолошки аргумент
Зачетник овог аругмента је Јован Филопон који се супротставио Аристотеловом учењу о бесконачности универзума. Касније су аргумент разрадили исламски филозофи попут ел-Киндија, и касније ел-Газалија, а аргумент је одмах био прихваћен и међу Јеврејима.
Свој процват у новије доба, космолошки аргумент добија захваљујући Вилијаму Крејгу који је аргумент представио у свијетлу савремене филозофије.
У основи, аргумент гласи овако:
1. Све што почне да постоји, има узрок свог постојања.
2. Универзум је почео да постоји.
3. Универзум има узрок свог постојања.
Премиса 1
Прва премиса се састоји од принципа каузалности (ништа не може створити нешто) и готово је немогуће замислити некога ко може рећи да је она нетачна. У супротном, могли бисмо се питати зашто ствари константно не настају ни из чега.
Премиса 2
Стварна дебата је у овој премиси. Ел-Газали је тврдио да ако универзум није настао, то значи да имамо бесконачан број претходних тренутака до данашњег дана, што је немогуће. Овђе је неопходно направити и разлику између потенцијалних претходних догађаја и стварних претходних догађаја.
Потенцијална бесконачност је нешто што може постојати тек као „идеја“. Примјера ради, можемо у недоглед ићи бројевима у минус, или бесконачно у плус. Међутим, никада нећемо доћи до „бесконачног“ броја (као што можемо доћи на примјер до -20, или 150), односно краја томе низу. Са друге стране, имамо један конкретан тренутак у садашњости који на једној страни тог низа представља крај.
Рецимо да замислимо да бројимо из бесконачног минуса до садашњег тренутка, односно нуле. Сваки пут када бисмо избројали неки број, па макар он био и -2, увијек бисмо имали бесконачно инстанци -1 које бисмо морали пребројати да бисмо стигли до нуле. Чак и да замислимо да смо некако стигли до нуле, морамо одговорити зашто смо дошли до ње баш сада? Зашто нисмо 10 минута, или 3 године раније, или касније?
Велики прасак
Ова премиса има своје утемељење и у науци. Данас је општеприхваћена теорија настанка свемира која се назива Велики прасак.
Први који је дошао на идеју о овој теорији, био је Жорж Леметр, белгијски свештеник који се са теологије пребацио на космологију, а који је студирао на Харварду, потом докторирао на МИТ-у. Године 1930. схватио је да се свемир шири, те да је некада био само једна „тачка“, коју је назвао „исконски атом“. Нешто раније, Хабл је објавио резултате двогодишњег проучавања цефеида, спиралних маглина. Примјећено је да се сјај цефеида мијења у правилним временским периодима – откриће Хенријете Свон Левит. Ово револуционарно сазнање је прославило Хабл, али и открило људима да наша галаксија није све што постоји, како се до тада сматрало.
Црвени помак
Њутн је као млад научник, кроз своју замрачену собу пропустио танак зрак свјетлости. Закључио је да се свјетлост разлаже на познате дугине боје и да сунчева свјетлост садржи све те исте боје.
Ово је било важно за посматрање других звијезда. Свјетлосни таласи који се удаљавају од нас изгледају црвеније, док свјетлосни таласи који се приближавају изгледају плавље. Ово је феномен који је познат под називом Црвени помак.
Године 1912, амерички астроном Весто Слајфер, био је први који је схватио да се све линије свјетлости које проматрамо заправо удаљавају од нас. Иако ово не значи да смо центар свемира, ово јасно показује да се свемир шири. Односно, некада је био само „исконски атом“.
Велики прасак најбоље објашњава велики број феномена које опажамо у свемиру.
Свемир је настао у одређеном тренутку и не постоји одувијек. На то упућује и логика и савремена наука, а космолошки аргумент указује да тај узрок мора бити Бог.
Лајбницов космолошки аргумент
Нешто другачију формулацију срећемо код Лајбница:
1. Све што постоји има објашњење свог постојања.
2. Ако универзум има објашњење свог постојања, то објашњење је Бог.
3. Универзум постоји.
Премиса 1
„Као из топа“, атеисти кажу да то значи да и Бог мора имати објашњење свог постојања. „Ко је створио Бога“ – звучи као питање које се намеће, али је ова примједба лоша. Бог јесте највеће замисливо биће које је нестворено. Да је Бог створен, не би био Бог, већ створење.
Које је онда објашњење Божијег постојања? Лајбниц прави разлику између нужних и зависних бића. Док прва нужно постоје, друга имају узрок свог постојања. Нужна бића постоје по сопственој природи и за њих је немогуће да не постоје. Слично су учили и многи хришћански мислиоци. Свети Јован Дамаскин у ђелу „Тачно изложење православне вјере“, прави разлику између створених (тварних) и нестворених (нетварних) бића. Бог, као творац свега, не може бити створен, јер ако је и он створен, морао га је неко створити, док тако не бисмо дошли опет до неког ко је нестворен.
Многи математичари сматрају да су бројеви примјер апстрактних објеката који нужно постоје у било којем могућем свијету. Насупрот томе, за зависна бића то не важи. На примјер, ви и ја смо могли да не постојимо.
Дакле, овђе се не ради о томе да за Бога не важи ова премиса, већ да је Бог нужно биће које вјечно постоји, док се исто не може рећи за универзум.
Премиса 2
Ово је премиса са којом ће се сви сложити. И атеиста ће рећи да, ако универзум има узрок, да то мора бити нешто што је изван универзума, а то може бити само биће као што је Бог. Јер такво биће мора бити изван простора, времена и материје. Једино што још можемо таквим замислити, био би неки апстрактни објекат, међутим апсктрактни објекти немају ум и не могу створити нешто.
Може ли се ипак рећи да је универзум вјечан и да постоји, као Бог, из непходности сопствене природе, те да нема екстерни узрок свог постојања? Ово се чини као једина могућа атеистичка алтернатива. Међутим, проблеми са овом алтернативом су бројни.
Знамо за сва небеска тијела да су могла да не постоје. Ако је свијет настао у Великом праску, оваква небеска тијела и све што посматрамо око себе је пука случајност. Ту можемо отићи корак даље – шта ако је материја вјечна? Можемо ли тврдити да је материја сама по себи вјечна и да само мијења своје облике?
Ово није нешто што има подршку у савременој науци. Материја се састоји од субатомских честица које сачињавају сав свемир. Другим ријечима, неки предмет је само одређена формација колекције тих честица. Ако бисмо имали потпуно други сет честица, имали бисмо и потпуно другачији свемир. Стога, свемир не постоји нужно у свим могућим свјетовима.
Закључак из ових премиса које чине космолошки аргумент јесте да је Бог објашњење за постојање универзума и да је његов екстерни узрочник.
Друге аргументе за постојање Бога види на страни: Аргументи за постојање Бога.