Овај чланак је сажетак свих поузданих извора у оквиру сто година од распећа Исуса Христа. Извори који су наведени несумњиво дају позитиван одговор на питање да ли је постојао Исус.
Навигација кроз чланак:
Нехришћански извори
Плиније Млађи
Плиније Млађи, не рачунајући хришћанске и јеврејске изворе, најстарији је поуздани извор о постојању Исуса. У свом писму цару Трајану, Плиније Млађи се обраћа поводом политичке ситуације и тражи савјет. Наиме, било је забрањено окупљање народа у већем броју, јер су ондашње власти то виђеле као потенцијални проблем у страху од побуна. Једну такву групу људи, која се окупљала у већем броју, помиње и он. Наводи да су пјевали химне Христу као Богу, да су заједно обедовали, а између осталог и да су се клонили крађе, прељубе и лажи.
Светоније
Римски биограф Светоније је познат по својим биографијама римских царева. У биографији цара Клаудија (41 – 54), наводи да је овај током своје владавине депортовао групу Јевреја из Рима, јер су организовали побуне на наговор Христа (Цхрестус). Иако не каже ништа више, ово је послужило великом броју историчара да стекну историјску слику раног Хришћанства. Могуће је да су римски Јевреји, који су повјеровали да је Исус најављивани месија, односно Христос, дошли у сукоб са осталим Јеврејима. Цар Клаудије је одлучио све да их депортује, а Светоније нам о томе оставља свједочанство. Потврду овога могуће налазимо и у Новом завјету (ДАП 18:2).
Тацит
Тацит је 115. године написао чувено ђело Анали гђе је описао стање у Римском Царству од 14. до 68. године. У њему помиње и познати догађај када је велики пожар захватио Рим. То се догодило 64. године под владавином цара Нерона којег је Тертулијан са правом прогласио за прогонитеља Хришћана. За поменути пожар, Нерон је оптужио хришћане, иако је вјероватно он био кривац, али је морао уперити прстом у некога. Хришћане су слали на разна мучења, а Јевсевије Кесаријски нам говори да је за вријеме Нерона мученички убијен и апостол Павле.
Тацит међутим каже да је Нерон погрешно оптужио хришћане за пожар и том тексту нам оставља значајне податке. Он наводи да су то били следбеници Христа који је био погубљен од Понтија Пилата за вријеме царевања Тиберија.
Флавије Јосиф
Његова обухватна писања су од велике важности и главни су извор информација о првовјековној Палестини. У два наврата помиње Исуса, а уз њега и Јована Крститеља.
У Јеврејским старинама описује догађај из 62. године када је првосвештеник Анан погубио Јакова, којег Флавије Јосиф назива „братом Исусовим, који себе зове Месијом“.
На једном другом мјесту, описује Исуса и каже да је он био „мудар човјек, ако је уопште могуће назвати га човјеком“. Даје му и епитет месије, којег је Понтије Пилат био осудио на распеће. Каже и да се три дана након тога јавио људима – баш како су пророци прије Исуса и наговјештавали. Овђе нећемо улазити у примједбе да су хришћани накнадно додали овај опис, јер се сви стручњаци слажу да је опис могао бити само донекле измијењен, али да је помињање Исуса аутентично.
Исус у Новом завјету
Највећа заблуда везана за историчност Исуса јесте да Нови завјет сам по себи није никакав доказ. Међутим, Нови завјет није написала једна особа, већ је у питању колекција од 27 књига и усмених предања. Дакле, садржи више независних раних извора о постојању Исуса, а међу њима и оне који су били свједоци Исусовог постојања, односно они који су живјели у његово доба и који су га виђели својим очима.
Јеванђеља
У Новом завјету имамо четири јеванђеља, односно четворицу јеванђелиста: Матеја, Марка, Луку и Јована. Иако су се аутори међусобно користили као извори, ово су четири независна извора. Такође се претпоставља да постоје извори који датирају прије јеванђеља а који могу бити извори којима су се додатно служили неки од јеванђелиста. То наговјештава и св. јеванђелист Лука, који на почетку свог јеванђеља казује:
„Будући да многи почеше описивати догађаје који се испунише међу нама“. (Лк 1:1)
Стога учењаци хипотетишу о више могућих извора, а међу њима и извору „Документ Q“.
На јеванђелисте свакако треба додати и апостоле Павла и Петра као додатна два независна рана извора.
Усмено предање
Најранији новозавјетни спис је настао двадесетак година након распећа Исуса, а јеванђеља су написана, данас се претпоставља, у распону од око 20 до 65 година после распећа. У међувремену, Исус се помиње у предањима која су се преносила усменим путем.
Да су усмена предања заиста постојала, можемо виђети из јеванђеља, пажљивим анализирањем појединих фраза. Јеванђеља су написана на грчком, али неке фразе су остављене у оригиналу. Тако на примјер, у Јеванђељу по Марку имамо догађај када Исус исцјељује једну ђевојку и тада јој каже „Талита куми“, а сам јеванђелист нам даље објашњава да то значи „ђевојко устани“ (5:41).
Даље, у истом јеванђељу, 15. глави, имамо фразу „Елои! Елои! Лама савахтани“, што значи, како јеванђелист додаје, „Боже мој! Боже мој! Зашто си ме оставио“. (15:34)
А тако и у Јеванђељу по Јовану, првој глави, изразе као што су „рави“ (Јн 1:38) и „месија“ (Јн 1:41). Јован у истој глави записује да је Исус рекао Петру да ће се овај звати „Кифа“, што је такође арамејског поријекла као и претходне фразе (Јн 1:42).
Скривена усмена предања
Некада предање у тексту није тако очигледно, јер немамо изразе који су остављени у оригиналу. Међутим, поједини стихови имају више смисла тек када се преведу на арамејски.
Примјера ради, у 28. глави Јеванђеља по Марку, имамо описан догађај када ученици тргају класове како би јели, упркос томе што је била Субота (Сабат). Тада их Исус охрабрује да наставе: „И говораше им: субота је начињена човјека ради, а није човјек суботе ради. Дакле је господар син човјечиј и од суботе“ (Мк 2:27-28). Ако је субота начињена ради човјека, зашто је било битно да се каже да је син човјечији господар суботе и откуда ово „дакле“?
Ако преведемо реченицу на арамејски, оба проблема су ријешена! Арамејски користи једну ријеч за „човјека“ и „сина човјечијег“. То је ријеч барнасх:
„И говораше им: субота је начињена барнасх ради, а није барнасх суботе ради. Дакле господар је барнасх и од суботе“. Реченица сада има више смисла.
Овакви примјери нам могу помоћи да видимо да је ова прича циркулисала у арамејском говорном подручју и да је веома рано предање које је тек касније преведено на грчки.
Извори ван јеванђеља
И у осталим новозавјетним књигама можемо наћи предања која не налазимо нигђе друго у Новом завјету. Нпр, у ДАП 20:35, стоји:
„Све вам показах да се тако ваља трудити и помагати немоћнима, и опомињати се речи Господа Исуса коју Он рече: Много је блаженије давати неголи узимати.“
Осим што аутор недвосмислено сматра Исуса историјском личношћу, овђе имамо и једно казивање Исуса које не видимо нигђе друго у Новом завјету.
Неканонски извори
Јеванђеље по Томи
Двадесети вијек је донио многа археолошка открића, а 1945. године је пронађено и неканонско јеванђеље – по Томи. Садржи 114 казивања Исуса од којих су нека садржана и у канонским јеванђељима, док друга казивања вјероватно нису истинита. Не може се са поуздањем тврдити ни ко је аутор овог неканонског списа, као ни тачан датум настанка. Претпоставља се да је настало почетком другог вијека (110-120). Оно због чега је ово неканонско јеванђеље битно јесте чињеница да се не ослања на друга јеванђеља и да је независни рани извор.
Јеванђеље по Петру
Исто важи и за неканонско Јеванђеље по Петру, нађено нешто раније, тачније 1886. године. Ово неканонско јеванђеље, фрагментарно сачувано, помиње Исусово суђење, распеће и васкрсење. Иако садржи нека иста предања која налазимо у канонским јеванђељима, и овај спис се сматра независним извором, који своје изворе вјероватно има у другим неканонским изворима. Ово неканонско јеванђеље се такође датује на прву половину ИИ вијека, иако има и оних који сматрају да је настало чак и прије синоптичких јеванђеља.
Егертон 2
Још један независни извор који нам пружа одговор на питање да ли је постојао Исус, налази се у колекцији од три списа под називом „Егертон“. Претпоставља се да је тек мали дио оригиналних списа сачуван и није могуће јасно одредити датум настајања. У овој колекцији налазе се нека казивања која немају своју паралелу у јеванђељима, те је и то додатни извор који можемо уврстити на ову листу.
Ранохришћански извори
Папије
Папије је био рани хришћански црквени отац (60 – 130) чије записе имамо фрагментарно сачуване у цитатима каснијих црквених отаца. Тако га помиње и цитира Јевсевије Кесаријски у својој Црквеној Историји. Папије је важан извор јер наводи да је лично познавао неке од Исусових ученика. Али, важан је и због чињенице да вјероватно није имао приступ јеванђељима, па представља још један рани и независни извор.
Игњатије Антиохијски
Игњатије Антиохијски је био ученик апостола Јована и патријарх Антиохије који је оставио значајне историјске податке о раној хришћанској цркви.
Одведен је у Рим гђе је мученички убијен тако што је бачен звијерима. На путу до тамо је утврђивао вјеру црквама кроз које је пролазио, а написао је седам писама, која имамо сачувана. Цркве је позивао на јединство, и одбацивао је лажна учења.
Исус Христос је за њега био стварни човјек, те помиње његово рођење, крштење и распеће.
Климент Римски
Био је један од седамдесеторице ученика Исуса и написао је најстарији хришћански спис после Новог завјета – Посланицу Коринћанима.
Као и Папије и Игњатије Богоносац, Климент неке ствари из Исусовог живота подразумијева познатим и због тога не оставља превише детаља. Односно, подразумијева да су читаоци са тим већ упознати и говори о Исусу као о стварној историјској личности.
Додатак И: Постоје ли материјални докази?
Натпис из Назарета
Ово је натпис на каменој плочи која датира из прве половине И вијека. У натпису се не помиње Исус, али може индиректно доказивати његово постојање. Наиме, на овом камену је урезан декрет којим се се изриче смртна пресуда свима који отварају и узнемиравају гробнице. Ово би могла бити потврда јеванђелског текста.
Међутим, недавно истраживање из 2020. године показује да је камен на којем је овај декрет уклесан са грчког острва Кос, што удаљава овај натпис од Исуса, али ће полемика око Натписа из Назарета сигурно бити настављена.
Торински покров
Ово је једна од најпознатијих реликвија о којој се много полемисало. Лабораторијска испитивања су давала опречне резултате. Ранија истраживања су показала да је покров из 13. или 14. вијека, да би касније истраживање показало да је покров контаминиран и да датирање не може дати јасне податке. Мишљења стручњака су подијељена.
Натпис из Виминацијума
У августу 2020. године, на археолошком налазишту Виминацијум, у Србији, нађен је натпис који би могао да буде најстарији материјални помен Исуса.
На сребрном листићу, за који се претпоставља да је стар око 1800 година, налази се натпис на старогрчком. Могуће је да овај натпис садржи ријеч ХРИС, што би могло да се односи на Христа, односно Исуса.
Овај налаз је тренутно под лупом стручњака и више ће се знати када анализа буде готова.
Додатак ИИ: Други археолошки налази
Пилатов камен
На једном камену пронађеном 1961. године налази се натпис посвећен Понтију Пилату. Настао је за његовог времена и најраније је свједочанство, поред Новог завјета, да је постојао.
Пилатов прстен
Прстен нађен 1969. године, има урезано име „Пилато“ што би се могло довести у везу са Понтијем Пилатом, иако је ово предмет расправе и не може се са сигурношћу тврдити.
Кајафина костурница
Пронађена је 1990. године и носи натпис „Јосиф, Кајафин син“, па се вјерује да би то могао бити Кајафа из Новог завјета. Међутим, како ствари стоје и ово ће остати само предмет расправе.