Ono što nas čini ljudima jeste to da imamo mogućnost da se delimo, i samo tako možemo biti isceljeni i ponovo celi. Gospod naš Isus Hristos svojim ličnim primerom, kroz Vaskrsenje, pokazao nam je tajnu besmrtnosti, dajući nam Telo i Krv svoju i tako nas pozivajući na sabranje, pokazujući nam suštinu – da se ljubav umnožava samo kada se deli.

Dok smo sedeli pod tremom u dvorištu manastira, otac Aleksandar predložio je da se sutradan okupimo na Liturgiji i zablagodarimo Gospodu što nam se ukazala mogućnost da se saberemo u crkvi Svetog Nikole, koja se nalazi nedaleko od manastira. Naravno, jedva sam čekala da, posle dužeg vremena, ponovo pevam za pevnicom, i to baš na praznik Svetog sveštenomučenika Platona Banjalučkog, baš u Makedoniji.

Crkva Svetog Nikole, Lešok Izvor: Wikipedia

Otac Aleksandar na Liturgiji u Crkvi Svetog Nikole

Христо́с воскре́се из ме́ртвых, сме́ртию сме́рть попра́в, и су́щим во гро́бех живо́т дарова́в.

(Hristos voskrese iz mertvih, smertiju smert poprav, i suščim vo grobeh život darova.)

I tako, iznova i iznova, svi smo u glas zahvaljivali Gospodu na tome što smo se spoznali. Upoznala sam i Eleonoru, koja će nas tek oduševiti svojim prelepim vezovima, jer sve što njeno oko vidi pretvara u malo remek-delo. Upoznala sam i njenog izabranika, mladog teologa Jovana, najboljeg vodiča i domaćina iz Gostivara.

Takođe i divne mirjanke, gospođu Kadifku i gospođu Đurđu, čiji smo imendan slavili dan pre samog Đurđevdana, pa smo već unapred pojeli najdivnije kolače.

A Marija je tek nešto posebno — likovna umetnica koja oslikava upravo tu crkvu i koja će tek biti poznata po svom talentu i radu. A tek njena mama Dušica koja nam je napravila najukusnije kafe i ispričala da je ona rodom iz Crne Gore. Svi smo mi pomalo iz Crne Gore…

Kakva blagodat, kakva čast, Gospode.

I sve dok me put vodio ka Ohridu, za mnom se čulo:

„Hristos voskrese, radosti moja.“

Nakon tišine i blagodatnog mira manastira u Lešku, put me vodi ka obali Ohridskog jezera — mestu o kome sam, pre dolaska, imala doživljaj gotovo sveden na utisak da se može lako obuhvatiti.

Ohrid se ne da unapred zamisliti. Otkriva se tek onda kada stanemo pred njega i zaćutimo.

Ohridsko jezero Izvor: @freskopojac

Oko tog „mora“, kao tihi stražari u svetlosti, nižu se male crkve — poput svitaca rasutih po obali. U toj tišini i širini neminovno bivamo upućeni ka unutrašnjem sagledavanju, ka mislima koje nisu površne, već samopogledavajuće, ka jednom tihom susretu sa sobom i sa Bogom, kao što je to činio Sveti Nikolaj Velimirović, napisavši baš na tom mestu Ohridski prolog i Molitve na jezeru.

I baš tu, na doku koji najdublje zalazi u jezero, gledajući u nemirne talase nad kojima se nadvija tamna zavesa noći, čujem u sebi:

„Beli galebovi lete nad mojim plavim jezerom, kao beli anđeli nad plavim nebom…”

Zablagodarih rečima Svetog Vladike.

Pogled na Ohrid Izvor: @freskopojac

Nije mi se samo jednom u životu dogodilo da zbog neke knjige ili propovedi poželim da se vratim baš u to vreme ili da prisustvujem mestu na kojem se odvijala radnja priče. Možda bi, u svetovnom smislu, to bila knjiga Nečista krv, a u duhovnoj literaturi svakako Molitve na jezeru.

Skup svih tih reči u mojoj glavi postaje bujica navirućih talasa koji dopiru do mog bića, do mojih unutrašnjih očiju, kojima je data mogućnost da vide nestvarnu lepotu kojom nas je Gospod udostojio.

I baš tada, kao bujica, naviru Vladikine reči:

XXVIII

Nem i nemušt osećam se, Raskoši moja, kad hoću da izrazim postojanstvo Tvoje, i svu punoću Tvoju. Zato i molim svu vasionu, da klekne sa mnom i govori mesto mene, nemog i nemuštog.

Zidam Ti kamene oltare, kameni Temelju nadanja mog. A gordeljivi sinovi sveta, što se prave bliži susedi Tebe od svetitelja Tvojih, rugaju se: gle neznabošca, kako se radije klanja kamenu nego Gospodu!

Zaista, ne klanjam se ja kamenu nego zajedno s kamenom Gospodu Živome. Jer i kamen se udalji od Gospoda i treba spasenja. Greh me učini nečistijim od kamena pred licem Neba. Neka se i kamen spase zajedno sa mnom, i kao oličeno postojanstvo neka pomogne mojim slabim rečima izraziti postojanstvo pravde Božje. Zato grlim kamen kao sabrata u propasti i kao sabrata u molitvi i spasenju.

Palim ulje i vosak na kamenom oltaru, Svetlosti Neugasiva. A gordeljivci se nadimaju i viču: gle muža sujeverna, koji ne zna da je Bog duh!

Zna sluga Tvoj, Gospode, da si Ti duh, no zna i Tvoju milost prema svakoj ploti. Pa kad vidim blistavo ulje i mirisni vosak, ja govorim sebi: šta si ti bolji od ulja i voska? Kao što sunce u podne, tako ulje i vosak u ponoći jasnije predstavljaju svetlost Gospoda slave nego tvoj jezik. Neka ti budu pomoć u molitvi. Neka ti budu sabraća u molitvi i spasenju.

Krasim oltar Tvoj drvenim ikonama, i zlatnim krstovima, i srebrnim ripidama, i svilenim tkaninama, i knjigama spasenja, kožom obvijenim. I činim duboke poklone pred okićenim oltarima Tvojim. A gordeljivci se smeju i govore: gle idolopoklonika, koji se ne klanja Gospodu no nemuštim stvarima!

A Ti znaš, jedini Idole moj, da se ja samo Tebi klanjam. No da ne bi gordost savladala moje srce i odložila spasenje moje, ja prizivam i drvo i travu, i smole i životinje, da zajedno sa mnom vape k Tebi, svako svojim jezikom. Gle, sva stvorenja potrebuju spasenja, zato sva i treba da se združe na molitvi sa čovekom, vođom greha i vođom spasenja.

Osvećujem hleb i vino na oltaru Tvome, i hranim njima dušu svoju. Neka se rugaju gordeljivci do kraja vremena, ja se neću postideti želje da se Tobom hranim i pojim, Životvorna Hrano moja.

Klanjam se pred oltarom kamenim, da bih se naučio smatrati svu vasionu oltarom Svevišnjega.

Hranim se osvećenim hlebom i vinom na oltaru Tvome, da bih se naučio smatrati sve što jedem Tvojim svetim telom, i sve što pijem Tvojom svetom krvlju. Molim se sa svim stvorenjima i za sva stvorenja, da bih se naučio smirenju pred Tobom, i da bih iskazao svu tajnu moje ljubavi Tebi, Ljubavi Sveobuhvatna.