Песма над песмама једна је од најлепших и најнеобичнијих књига Светог Писма Старог завета. Приписује се цару Соломону, а на први поглед описује љубав између младожење и невесте. Ипак, Црква је од најранијих времена у њој видела много више: песму о љубави Бога према Његовом народу, Христа према Цркви и Бога према свакој људској души.
Цео текст можете читати у нашој онлајн Библији: Песма над песмама, глава 1.
Шта значи назив „Песма над песмама“?
На јеврејском језику књига се зове Шир ха-Ширим. Овакав израз у јеврејском језику означава највиши степен нечега, као што се каже „Светиња над светињама“ или „Цар над царевима“. Дакле, Песма над песмама значи најузвишенија, најлепша од свих песама. У неким преводима књига се назива и Песма Соломонова.
Ко је написао Песму над песмама?
Први стих књиге приписује је цару Соломону, сину Давидовом, који је по Светом Писму био познат по мудрости и спевао мноштво песама. Заједно са Причама Соломоновим и Проповедником, Песма над песмама убраја се у Соломонове књиге мудрости. Свети Оци су о ове три књиге говорили као о степеницама духовног узрастања: Приче уче човека исправном животу, Проповедник учи да је све земаљско пролазно, а Песма над песмама уводи душу у љубав према Богу.
О чему говори Песма над песмама?
Књига има осам глава и написана је као низ песама, односно дијалога између невесте, младожење и хора „кћери јерусалимских“. Невеста чезне за својим вољеним, тражи га, губи и поново налази. Песма је пуна слика из природе – винограда, цвећа, газела, извора и вртова. Један од најпознатијих стихова налази се пред крај књиге: љубав је јака као смрт, и многе воде не могу угасити љубави.
Садржај књиге може се оквирно поделити на неколико целина: сусрет и међусобно дивљење младожење и невесте (главе 1–2), ноћно тражење вољеног и свадбена поворка (глава 3), похвала невестине лепоте (глава 4), поновно тражење изгубљеног вољеног (главе 5–6) и коначно сједињење у љубави која је јача од смрти (главе 7–8).
У књизи се име Божије непосредно не помиње, али ју је и јеврејско предање и Црква од почетка примала као свету и богонадахнуту књигу. Јевреји су је читали на празник Пасхе, тумачећи је као песму о љубави Бога према Израиљу.
Како Православна Црква тумачи Песму над песмама?
Свети Оци тумачили су Песму над песмама духовно, односно алегоријски. У младожењи су видели Христа, а у невести Цркву, али и сваку појединачну душу која тражи Бога. Овакво тумачење има основ и у самом Светом Писму, где апостол Павле однос Христа и Цркве описује као однос мужа и жене, а сам Господ себе назива Жеником.
Најпознатије православно тумачење ове књиге оставио је Свети Григорије Ниски у својим беседама на Песму над песмама. Он описује пут душе која се очишћује од страсти и непрестано узлази ка Богу, никада не престајући да Га тражи, јер је Бог бесконачан, па је и љубав према Њему бескрајно напредовање. Песму над песмама тумачио је и Свети Иполит Римски, а многи други Оци наводили су њене стихове говорећи о Цркви, Тајнама и молитви.
Песма над песмама и Пресвета Богородица
У православном богослужењу неке слике из Песме над песмама примењују се на Пресвету Богородицу. Изрази „врт затворени“ и „извор запечаћени“ у црквеним песмама постали су слика Њеног вечног девства, а невеста „без мане“ слика Њене чистоте. Тако ова књига, која пева о љубави, у Цркви постаје и песма о Оној која је родила оваплоћеног Бога.
Како читати Песму над песмама данас?
Свети Оци су саветовали да се ова књига чита са духовном пажњом и чистим срцем. Она нас учи да однос са Богом није хладно испуњавање прописа, него жива љубав, чежња и тражење. Истовремено, она показује и достојанство љубави између мужа и жене, коју је Бог благословио од стварања света.
Песма над песмама је кратка и може се прочитати у једном даху, али јој се вреди враћати изнова, јер се њена дубина открива постепено, како расте и наша љубав према Богу.