Ауторство
Иако се помиње као Климентова друга посланица, аутор није Свети Климент. Ипак, аутор овог списа јесте био неко од апостолских ученика.
Вријеме писања
Написана је половином 2. вијека, највјероватније око 140. године.
Садржај
Садржај овог текста, који је више омилија него посланица, веома је христолошки. Помиње Христа као Бога и Спаситеља. Аутор чини се, не познаје све новозавјетне књиге. Спис, иако није Климентов, чини ђело некога од апостолских ученика и свакако спада у Црквене списе, а не апокрифе.
Превод
И
1.Браћо, ми овако треба да мислимо о Исусу Христу: као о Богу, као о Судији живих и мртвих; и не треба мале ствари да мислимо о нашем спасењу. 2. Јер када мислимо мале ствари о Њему, (онда) се и надамо да ћемо мале ствари добити; и они који нас слушају греше као (да се ради) о малим стварима, а и ми грешимо не знајући одакле смо позвани и од Кога и на које место, и колико је Исус Христос претрпео да пострада ради нас. 3. Какво ћемо, дакле, ми Њему дати уздарје, или какав плод достојан онога који нам је Он дао? Колико ли ми Њему дугујемо светих (дела)? 4. Јер нам је Он даровао светлост; као Отац назвао нас је синовима; нас пропале спасао је. 5. Какву ћемо Му, дакле, хвалу дати и дар уздарја за оно што смо добили? 6. Ми који смо били богаљи разумом, јер смо се клањали камењу и дрвећу и злату и сребру и бакру — делима људским; и сав живот наш био је ништа друго него смрт. Обучени у помраченост и преиспуњени таквим мраком у очима, прогледали смо вољом Његовом, одбацивши таму која нас је обузимала. 7. Јер нас је Он помиловао и смиловавши се спасао, видећи велику обману и погибао у нама, и да немамо никакве наде спасења, осим једино од Њега. 8. Јер је позвао нас који нисмо постојали, и хтео је да ми из небића постанемо (оно што смо сада).
ИИ
1. „Узвесели се нероткињо која не рађаш, кликни и повичи (ти) која ниси трпила порођајне муке, јер су бројнија деца нероткиње неголи оне која има мужа“. (То) што је рекао „Узвесели се нероткињо која не рађаш“, за нас је рекао, јер је Црква наша била нероткиња пре но што су јој деца дата. 2. А што је рекао „Повичи (ти) која ниси трпила порођајне муке“, овим каже да молитве наше треба једноставно узносити Богу, а не да негодујемо као жене у порођајним мукама. 3. А што је рекао „Јер су бројнија деца нероткиње неголи оне која има мужа“, (то је) зато што је народ наш изгледао пуст без Бога, а сада када смо поверовали постали смо бројнији од оних (= Јевреја) који сматрају да имају Бога. 4. А и (то што) друго Писмо каже да „Нисам дошао да зовем праведнике, него грешнике“, 5. каже зато што треба спасавати оне који пропадају. 6. Јер то и јесте велико и дивно (дело): не утврђивати оно што стоји, него оно што пада. 7. Тако је и Христос хтео да спасе оне који пропадају, и спасао је многе, дошавши и позвавши нас већ пропале.
ИИИ
1. Толику је, дакле, милост Он учинио на нама, а најпре то што ми живи не приносимо жртве мртвим боговима, нити им се клањамо, него смо кроз Њега познали Оца Истине. А какво је то знање односно Њега, ако не да се не одречемо Онога кроз Којега смо Њега (= Оца) познали? 2. Јер и Он сам каже: „Онога који ме призна пред људима, признаћу (и ја) њега пред Оцем мојим“. 3. Ово дакле (што рече Христос), то је награда наша, само ако исповедимо Онога кроз Кога смо спасени. 4. А чиме то ми Њега исповедамо? Творењем онога што Он говори и не оглушавањем о заповести Његове, и (још) да Га поштујемо не само устима, него свим срцем п свим умом (својим). 5. Јер и код (пророка) Исаије говори: „Овај народ уснама ме (својим) поштује, али је срце њихово далеко од мене“.
ИВ
1. Немојте, дакле, да Га само зовемо Господом, јер нас то неће спасти. 2. Јер Он вели: „Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, спасти се, него који твори правду“. 3. Стога дакле, браћо, исповедајмо Га делима (својим): љубећи једни друге, не чинећи прељубу, не оговарајући се међусобно, нити завидећи, већ да будемо уздржљиви, милостиви, добри; и дужни смо да једни другима састрадавамо, а не да будемо (себични и) среброљубиви. Овим, дакле, делима исповедамо Њега, а не супротним. 4. И не треба се већма бојати људи, него (се бојати) Бога. 5. Због тога је Господ и рекао, ако будете чинили (супротно) томе: „Ако будете са мном, сабрани у наручју мојем, и не творите заповести моје, избацићу вас и рећи ћу вам: Идите од мене, не познајем вас одакле сте, делатељи безакоња“.
В
1. Зато, браћо, оставивши боравиште овога света, извршимо вољу Онога Који нас је позвао, и не бојмо се изаћи из овога света. 2. Јер Господ говори: „Бићете као јагањци међу вуковима”. 3. А одговарајући Њему Петар, рече: „А ако вуци растргну јагањце?“ 4. Исус (на то) рече Петру: „Нека се јагањци не боје вукова после своје смрти. И ви се не бојте оних који вас убијају и (потом) ништа вам (друго) не могу учинити, него се бојте онога који после смрти ваше има власт душе и тела бацити у пакао огњени“. 5. А знате, браћо, да је боравак у овом свету тела овога мален и краткотрајан, а обећање Христово је велико и предивно и покој будућега Царства и живота вечнога. 6. А шта (друго) треба да учинимо да би смо их задобили, него да свето и праведно живимо и да светске ствари сматрамо за туђе и не жудимо за њима? 7. Јер када желимо да их стекнемо, скрећемо са пута праведнога.
ВИ
1. Јер Господ говори: „Ниједан слуга не може служити двојици господара“. Ако ми хоћемо да служимо и Богу и мамону, то ће нам бити некорисно. 2. Јер „каква је корист, ако неко сав свет добије а души својој нашкоди“? 3. Овај век и (онај) будући јесу два непријатеља. 4. Овај (век) призива прељубу и поквареност и среброљубље и обману, онај пак (век) томе се противи. 5. Хе можемо, дакле, бити пријатељи обојице, (него) треба да овога одбацујемо, а оним да се служимо. 6. Сматрамо да је боље омрзнути овдашње, јер је малено и краткотрајно и пропадљиво, а заволети тамошње — (она) непропадљива добра. 7. Творећи вољу Христову наћи ћемо покој, иначе ништа (нас) неће избавити од вечне муке ако преступимо заповести Његове. 8. Јер и Писмо говори код (пророка) Језекиља, да „ако устану Ноје и Јов и Данило, неће (моћи) избавити децу своју из ропства”. 9. Ако, дакле, ни такви праведници не могу праведностима својим избавити децу своју, онда ми, ако не сачувамо (наше) крштење свето и неупрљано, с каквом ћемо надом ући у Царство Божије? Или ко ће нам (тада) бити бранилац (= утешитељ) ако се не нађемо са делима светим и праведним?
ВИИ
1. Тако дакле, браћо моја, подвизавајмо се знајући да је подвиг у рукама (нашим), и да у пролазним (атлетским) борбама многи трче, али сви не добијају венце, него (само) они који су се много трудили и добро се борили. 2 Ми пак подвизавајмо се, да бисмо сви добили венце. 3. Зато, трчимо путем правим, подвигом непролазним, и похитајмо многи у њега, и боримо се, да бисмо и венце добили. И ако не можемо сви добити венце, стигнимо макар близу венаца. 4. Треба да знамо да онај који се бори у пролазном подвигу (= такмичењу), ако се нађе да квари (правила утакмице), бива кажњен, изведен и избачен ван стадиона. 5. Шта мислите, какве ли ће муке доживети онај који квари непролазни подвиг? 6. Јер се каже за оне који нису сачували печат да „црв њихов неће умрети и огањ њихов неће се угасити, и биће на гледање сваком телу“.
ВИИИ
1. Док смо, дакле, на земљи, покајмо се. 2. Ми смо глина у рукама мајстора. Јер на који начин грнчар, кад прави посуду, па се (она) у његовим рукама поквари или разбије, опет је изнова преправља, док ако ју је већ ставио у ужарену пећ (да се испече), онда јој већ не може помоћи, тако и ми, док смо у овом свету, покајмо се из свег срца за зла што смо починили у телу, да бисмо од Господа били спасени, док имамо времена за покајање. 3. Јер по изласку нашем из (овога) света нећемо тамо више моћи исповедати се или покајати се. 4. Стога, браћо, сатворивши (= извршивши) вољу Очеву и тело чисто сачувавши и заповести Господње одржавши, добићемо живот вечни. 5. Јер говори Господ у Јеванђељу: „Ако не сачувасте мало, ко ће вам дати велико? Јер вам кажем да, који је веран у маломе, веран је и у великоме“. 6. Дакле, у ствари ово говори: Очувајте тело чистим и печат неупрљаним, да задобијете живот вечни.
ИX
1. И нека нико од вас не говори да ово (наше) тело неће бити суђено нити ће васкрснути. 2. Знајте: у чему сте спасени, у чему сте прогледали, ако не будући у овоме телу? 3. Треба, дакле, да то тело чувамо као храм Божији. 4. Јер као што сте били позвани у телу, (тако) ћете у телу и стићи (пред Христа). 5. Један је Христос Господ, Који нас је спасао, будући прво дух , постао је тело и тако нас позвао; тако ћемо и ми у овоме телу примити награду. 6. Зато, љубимо једни друге, да бисмо сви стигли у Царство Божије. 7. Док имамо времена да се излечимо, предајмо себе Богу Који лечи , дајући Му уздарје. 8. Које? Покајање из искреног срца. 9. Јер Он зна све унапред и зна шта је у срцу нашем. 10. Одајмо Му зато хвалу, не само устима, него и срцем, да нас прими као синове. 11. Јер је Господ рекао: „Браћа моја су они који творе вољу Оца мојега“.
X
1. Тако, браћо моја, учинимо (= извршимо) вољу Оца Који нас је позвао, да бисмо живели; и идимо већма за врлином, а напустимо порок као предводника грехова наших; и бежимо од безбожности да нас не достигну зла. 2. Јер ако се постарамо да чинимо добро, за нама ће ићи мир. 3. Из тога разлога није могуће наћи човека (мирна), (него само) оне који изазивају страх код људи, рађе изабирајући овдашње уживање неголи будуће обећање (Божије). 4. Јер (они) не знају колику муку има овдашње уживање и какву сладост има будуће обећање. 5. Па кад би они сами то чинили, било би подношљиво; али су они сада упорни и уче злу невине душе, не знајући да ће имати двоструки суд: и они сами и они који их слушају.
XИ
1. Ми пак служимо Богу чистим срцем и бићемо праведни; а ако (Му) не будемо служили зато што не верујемо обећању Божијем, бићемо јадни. 2. Јер и пророчка реч вели: „Јадни су који су двоједушни, који сумњају у срцу, и говоре: То смо (већ) давно чули у време отаца наших, и ми из дана у дан очекујући (то), ништа од тога не видесмо”. 3. Неразумни, упоредите себе са дрветом; узмите (за пример) лозу: она најпре пролиста, затим избија младица, после тога зелени грозд, онда тек зрело грожђе. 4. Тако је и народ мој имао (најпре) муке и невоље, (а) после ће добити добра. 5. Зато, браћо моја, немојмо сумњати, него трпимо са надом, да би смо и награду добили. 6. Јер је веран Онај Који је обећао да ће свакоме узвратити уздарја за дела његова. 7. Ако, дакле, извршимо правду пред Богом, ући ћемо у Царство Његово и добићемо обећања „која ухо не чу, ни око виде, нити на срце човеку изиђоше“.
XИИ
1. Очекујмо, стога, свакога часа Царство Божије у љубави и правди, јер не знамо дана доласка Божијег. 2. Јер Сам Господ, када би запитан од некога, када ће доћи Царство Његово, рече: „Када двоје буду једно, и спољашње као унутрашње, и мушко са женским, нити мушко нити женско“. 3. Двоје ће бити једно онда када међусобно говоримо истину и када у два тела искрено буде једна душа. 4. А „спољашње” и „унутрашње“ значи ово: „унутрашњим назива душу, а „спољашњим“ назива тело. Као што се, дакле, тело твоје види, тако нека буде и душа твоја видљива у добрим делима. 5. А (речи) „мушко са женским, нити мушко нити женско“ значе ово: да брат (хришћанин), видећи сестру (хришћанку), не мисли о њој ништа женско, нити да (она) мисли о њему да је мушко. 6. Када ви то, вели, будете чинили, доћи ће Царство Оца мога.
XИИИ
1. Браћо, покајмо се већ једном; отрезнимо се на добро, јер смо препуни многог безумља и зла. Очистимо себе од ранијих грехова и, ако се покајемо из душе, спашћемо се. И не будимо човекоугодници, нити желимо само себи да угађамо, него и људима споља, по правди, да се због нас не би хулило Име (Божије). 2. Јер Господ говори: „Стално се хули име моје у свима народима“. И опет (вели): „Тешко ономе због кога се хули име моје“. Чиме се хули? Тиме (вели Господ) што не чините оно што ја желим. 3. Јер народи, слушајући из уста наших речи Божије, диве (им) се као добрим и узвишеним; затим када упознају дела наша да она нису достојна ових речи које говоримо, одмах се обрћу на хуљење, говорећи да је (све то) неки мит и обмана. 4. Јер када они од нас чују да Бог говори: „Није вам (никаква) хвала ако љубите оне који вас љубе, него вам је хвала ако љубите непријатеље (своје) и оне који вас мрзе“, када то чују диве се величини доброте; али када виде да не само не љубимо оне који (нас) мрзе, него ни оне који (нас) воле, (тада) нам се подсмевају и Име [Христово] се хули.
XИВ
1. Стога, браћо, творећи вољу Оца нашег Бога бићемо из оне прве Цркве, (оне) духовне, саздане пре сунца и месеца. Ако ли пак не учинимо вољу Господњу, бићемо од (оних за које) Писмо каже: „Дом мој постаде пећина разбојника”. Зато, дакле, рађе изаберимо да будемо од Цркве живота да бисмо се спасили. 2. А мислим да вам није непознато да Црква жива јесте тело Христово. Јер вели Писмо: „Створи Бог човека, мушко и женско“: мушко је Христос, а женско Црква. А још и књиге [Пророка] и Апостоли [говоре] да Црква није од сада, него је од почетка. Јер је била духовна као и Исус наш, а јави (нам) се у последње дане да нас спасе. 3. Црква пак, иако је била духовна, јави се у телу Христовом, показујући нама да, ако ко од нас њу сачува у телу (свом) и не поквари је, добиће је у Духу Светоме. Јер је ово (наше) тело слика Духа, те зато нико ко поквари слику неће имати удела у оригиналу. Дакле, ово каже, браћо: сачувајте тело, да бисте имали удела у Духу. 4. А ако говоримо да је тело Црква, а Дух Христос, онда онај ко увреди тело увредио је Цркву; такав, дакле, неће имати удела у Духу, Који је Христос. 5. Толики удео у животу и непропадљивости може имати ово (наше) тело, ако му се присаједини Дух Свети, (тако) да нити ко може исказати нити испричати оно што је Господ уготовио изабранима Својим.
XВ
1. Хе сматрам, пак, да сам (вам) дао мали савет о уздржању који ако ко изврши неће се покајати, већ ће спасити и себе и мене који сам дао савет. Јер није мала плата заблуделу и изгубљену душу повратити ка спасењу. 2.Уствари, ово уздарје имамода узвратимо Богу Творцу нашем: ако и онај који говори и онај који слуша, са вером и љубављу говоре и слушају. 3. Останимо, дакле, праведни и свети у ономе у шта смо поверовали, да бисмо са смелошћу молили од Бога, Који је рекао: „Још док ти говориш (молбу), рећи ћу (ти): Ево ме, ту сам!“ 4. Ова реч знак је великог обећања, јер Господ за Себе каже да је Он пре готов дати, неголи (ми) искати. 5. Добивши, дакле, удео у толикој благости (Његовој), немојмо сами себи позавидети што добијамо толика добра. Јер, колико задовољство пружају те речи онима који их творе, толику осуду доносе онима који их не слушају.
XВИ
1. Тако, браћо, добивши не мали разлог за покајање, имајући времена повратимо се Богу Који нас је позвао, док још имамо Онога који ће нас примити. 2. Ако се одрекнемо овдашњих сладострашћа и душу нашу победимо да не чини зле жеље своје, (онда) ћемо добити удео у милости Исусовој. 3. А знате да већ „долази дан суда као пећ ужарена“, и „истопиће се нека од небеса (= нека небеска тела)“ и сва земља као олово које се на ватри топи. И тада ће се јавити тајна и јавна дела људска. 4. Зато је добра милостиња као покајање од греха; бољи је пост од молитве, а милостиња од обадвога; љубав пак „покрива мноштво грехова“, док молитва (узношена) из чисте савести — „од смрти избавља”. Блажен је свако онај ко се у овима нађе потпун, јер милостиња постаје олакшање од греха.
XВИИ
1. Покајмо се, зато, из свег срца, да неко од нас не пропадне. Јер ако имамо заповести да и ово чинимо: да одвраћамо (друге) од идола и да научимо вери колико ли већма не треба да пропадне душа која већ познаје Бога? 2. Помозимо, дакле, једни другима да и оне слабије узведемо на добро, да бисмо се сви спасили; и обраћајмо једни друге и поучавајмо. 3. И немојмо да мислимо да само сада (треба да) верујемо и пазимо док нас презвитери поучавају, него и када одемо кући сећајмо се заповести Господњих; и нека нас не привлаче светске жеље, него, долазећи чешће (= на заједничка сабрања), старајмо се да напредујемо у заповестима Господњим, да бисмо сви, „једно исто мислећи“, били сабрани у живот. 4. Јер Господ рече: „Долазим да саберем све народе, племена и језике“. А то говори за дан доласка Његовог, када ће доћи и избавити нас, свакога према делима његовим. 5. И видеће славу Његову и моћ (Његову) неверници; и изненадиће се видећи царство света у Исусу, говорећи: Тешко нама, јер си то Ти, а нисмо знали и нисмо веровали и нисмо се покоравали презвитерима који су нам јављали о нашем спасењу. „И црв њихов неће умрети, и огањ се њихов неће угасити, и биће на гледање свакоме телу“. 6. (Ово) говори за онај дан суда, када ће (сви) видети оне између нас који су отпали од побожности и безумно преступили заповести Исуса Христа. 7. Праведници пак, који су чинили добро и трпели мучења и омрзнули сладострашћа душе,” када виде оне који су отпали или су се одрекли речима или делима од Исуса, како су (исти) мучени страшним мукама у неугасивом огњу, узнеће славу Богу своме говорећи да постоји нада за онога који је служио Богу из свег срца.
XВИИИ
1. И ми, зато, будимо од оних који благодаре (Богу), који су служили Богу, а не од суђених (= који су под судом) безбожника. 2. А и сам ја, који сам свегрешник и који још нисам избегао искушење, него се још налазим између замки ђаволових, старам се да идем за правдом како бих узмогао бити макар близу ње, бојећи се будућег суда.
XИX
1. И тако, браћо и сестре, после Бога Истине читам вам прозбу да обратите пажњу на оно што је написано, да бисте спасили и себе и онога који вам чита. Јер иштем од вас као награду: да се покајете из свег срца, дајући себи спасење и живот. Јер када то будемо учинили, показаћемо циљ свима младима (= новокрштенима) који желе да се усрдно труде око побожности и Божије доброте. 2. И не будимо незадовољни и не Х еро дујмо, као немудри, када нас неко поучава и враћа од неправде ка правди (Божијој). Јер кад некад чинимо зла дела, не схватамо (шта радимо), због сумње и неверја које је у грудима нашим, и што смо помрачени умом од сујетних жеља. 3. Зато, творимо правду, да бисмо се коначно спасли. Блажени су који ове заповести слушају: макар се за кратко време и злопатили у овоме свету, узабраће бесмртни плод васкрсења. 4. Нека се, стога, не жалости побожни ако се у садашњим временима мучи: њега очекује блажено време; он ће ропе (на небу), оживевши са оцима, радовати се у веку (= вечном) који нема жалости.
XX
1. Али нека ваш ум не збуњује ни то што видимо неправедника да се богати, а слуге Божије да су у невољама. 2. Верујмо, браћо и сестре, да се испробавани од Бога Живога подвизавамо и вежбамо у садашњем животу, да бисмо у будућем били овенчани. 3. Ниједан од праведника није брзо добио плод, него га (дуго) очекује. 4. Јер када би Бог брзо давао награду праведницима, тада би то било пре бављење трговином, а не богопоштовањем, јер би смо (само) изгледали да смо праведни, идући не за оним што је побожно, него за оним што је корисно. И због тога Божански суд осуди (оног) духа који није (био) праведан, и окова га у окове. 5. Јединоме невидљивоме Богу, Оцу Истине, Који нам је послао Спаситеља и Началника непропадљивости, кроз Којега нам је открио Истину и небески живот, Њему слава у векове векова. Амин.
(Превод: Атанасије Јевтић)