Sveti Dimitrije – solunski ili sirmijumski?

Kratak pregled razvoja kulta Svetog Dimitrija

Sveti Dimitrije je jedan od omiljenih svetitelja u vascelom pravoslavlju. Drugi najveći grad Grčke, i nekada drugi grad Rimskog Carstva, Solun, dom je njegovih moštiju, i praznuje ga velikim svečanostima. Posebno je omiljen zato što je u svom žitiju, a naročito stradanju, spojio vojničku hrabrost i hrišćansku čistotu. I srpski narod od vajkada poštuje ovog svetitelja – srpski poklonici u Solunu pominju se među braniocima grada i moštiju svetoga još prilikom normanskog napada na Solun u 12. veku, Domentijan pominje da je Sveti Sava prorokovao da će njegov otac mirotočiti kao ovaj sveti, a i sam mu se poklonio prilikom svojih brojnih putovanja. Arhiepiskop Danilo u „Carostavniku“ bolovanje za otačastvo svetoga kralja Milutina upoređuje sa onim Svetoga Dimitrija. Brojne crkve i manastiri, naročito u Maćedoniji, podizani su u čast ovog svetoga, a među njima i čuveni Markov manastir, u kom je oslikan čitav život Dimitrijev. Pojedini veruju da je upravo freska iz Markovog manastira doprinela formiranju u narodu mitova o kraljeviću Marku i njegovom konju Šarcu. Izlišno je pominjati da brojni srpski domovi vekovima slave ovoga svetitelja kao svog zaštitnika – krsnu slavu, a i mnoga mesta po Srbiji svoje ime, posredno ili neposredno, duguju njemu. Upravo o jednom od ovih mesta – Sremskoj Mitrovici, nekadašnjem slavnom Sirmijumu, biće reč u ovome tekstu.

Pregled žitija

Priča o Svetom Dimitriju jedan je od klasika hrišćanske agiologije i agiografije. Od Boga izmoljeni sin jedinac potajnih hrišćana, vojvode i njegove žene, nakon smrti oca biva od cara gonjenog postavljen za novoga vojvodu, i prima naređenje da goni hrišćane. On ne samo da to ne učini, nego učini potpuno suprotno, i zbog hrišćanske propovedi konačno od cara biva zarobljen, nakon što razdeli sve svoje imanje.

Manje poznati deo priče jeste priča o mladom Nestoru, Dimitrijevom učeniku, koji se praznuje dan nakon Svetog Dimitrija. Ova priča danas je posebno draga onim mladim vernicima koji se bave borilačkim sportovima, koji ga često čestvuju kao zaštitnika. Naime, car gonitelj je izradio gumno, ispod koga su bila pobodena koplja, a na kom se borio njegov ljubljeni gladijator, poreklom Vandal po imenu Lij. Lako je savladavao svoje protivnike, od kojih su mnogi bili hrišćani, i bacao ih na koplja. Mladi i pravdoljubivi Nestor, ne mogavši da gleda to, ode u tamnicu Svetom Dimitriju i od njega zatraži blagoslov da ubije Lija. Sveti Dimitrije ga blagoslovi i prorekne mu da će ubiti Lija, ali i da će sam posle postradati. To se i desi, a car, razjaren zbog smrti svog šampiona, naredi da se Nestoru odseče glava, a Dimitrije probode kopljima. Sluga preko koga je razdelio svoje imanje, Lup, ušao je u tamnicu i Dimitrijevom krvlju natopio njegov plašt i prsten, kojima su činili mnoga čuda.

Dimitrijevo telo bi potom od hrišćana pronađeno i česno sahranjeno, a mesto njegovog pogreba postade poštovano mesto kod hrišćana, kako je to obično bivalo u stara vremena. Obično se kao car gonitelj imenuje Maksimijan Herkul.

Najranija svedočanstva

Nekakav Sveti Dimitrije pominje se prvi put u Breviarium Syriacum seu Martyrologium Syriacum, pronađenom u Vitiniji Maloazijskoj, koji datira iz 390. godine, a po nekima iz 411. godine. Ovaj brevijar/martirolog pod 9. aprilom navodi En Syrmio Demetrios – U Sirmijumu Dimitrija. Još jedan martirolog koji pominje Svetog Dimitrija iz Sirmijuma jeste jedan prepisan Svetom Jeronimu Stridonskom. Takođe, u zbirci tužbalica pod nazivom Lytaniae sanctorum Syrmensium pominje se Sancti Demetri diacone martyr i Sancti Demetri dioecesos patrone martyr.

Početak ozbiljnijeg razvoja kulta Svetog Dimitrija vezuje se za ilirskog eparha, ili preciznije, prefekta, Leontija, koji je po nekima 413. godine, a po nekima između 426. i 441. godine od određene bolesti bio izlečen ovim svetiteljem, te mu je podigao dve velelepne crkve, jednu u Solunu, u kojoj danas počivaju svetiteljeve mošti, i jednu – veću, u Sirmijumu. Sirmijum je tada bio jedan od najznačajnijih gradova Carstva, grad iz koga su stolovali brojni carevi. U vreme četvorovlasti (tetrarhije) uspostavljenog Dioklecijanom, bio je, uz Trir, Mediolan i Nikomidiju, glavni grad Carstva, a od ova 4, verovatno i najveći. Zbog toga u ovom gradu je postojala snažna hrišćanska zajednica, osnovana samim apostolima. Predanje poznaje apostola Andronika, jednog od Sedamdesetorice, kao prvog arhiepiskopa ovog grada. Zbog ovoga, Sirmijum je bio dom mnogih mučenika – čak preko stotinu. Samo neki od njih su Sveti Irinej, Sveta Aleksandra, Sveta četiri kamenoresa i uz njih Simplije, baštovan Sineros, Montan i Maksima.

Razmere sirmijumske crkve, to jest bazilike, bile su preko 20 metara u dužini, i oko 13 metara u širini broda. Crkva je otkopana 1978. godine, prilikom iskopavanja temelja za lokalnu kafanu.

441. godine, kako nam svedoči, na primer, 11. Justinijanova novela, sedište prefekture Ilirik prebačeno je iz velelepnog Sirmija u Solun, jer je te godine Sirmijum razoren od strane Atilinih huna. Možda je upravo to bio i razlog za građenje druge crkve posvećene Svetom Dimitriju u Solunu? Upravo tada su mošti sirmijumskog mučenika, đakona Dimitrija, mogle biti prebačene u Solun. Ovo mišljenje izneli su, između ostalih, istraživači Petar Tot i Majk Vikers, a Vikers je današnji datum, 26. oktobar po julijanskom, odnosno 8. novembar po gregorijanskom kalendaru, upravo vezao za ovaj prenos moštiju.⁴

Moramo pomenuti i tradicionalno mišljenje, koje nalazimo na primer u Žitijima Svetih za mesec oktobar, Sv Justina Popovića. On govori da je Leontije došao u Solun da se pokloni moštima mučenika, nakon čega je sagradio solunsku crkvu, a potom krenuo nazad za Sirmijum, ponevši okrvavljenu plaštanicu, koja mu je pomogla da pređe reku gde je takođe podigao Crkvu. ⁵

Međutim, kult Svetog Dimitrija u Solunu razvio se dosta kasno. To, zajedno sa ranim pomenima nekakvog mučenika Dimitrija u Sirmijumu, činjenicom da je Dimitrijeva crkva u Sirimijumu bila veća i da se ona u Solunu nalazi u otvorenom gradu, kao i vremensko poklapanje sa razaranjem Sirmijuma naveli su istraživača Ipolita Deleja da u svom delu Les legendes grecques des saints militaires, takođe predloži mogućnost prenosa moštiju i kulta ovog svetog iz Sirmijuma u Solun u petom veku.⁶. Jednostavno, svedočanstava o Solunskom Dimitriju nema do prilično kasno, iako moramo priznati, manjak dokaza nije dokaz manjka. Postoje dve pasije Dimitrijeve – Passio prima i Passio altera. U prvoj, Dimitrije se već pominje kao Solunac i ratnik, a vidimo i priču o sukobu njegovog učenika Nestora sa gladijatorom Lijem. No ipak, u Passio altera Sirmijum se pominje čak dva puta.⁷

Upečatljivo je da su carevi Justinijan, koji je takođe bio poreklom sa teritorije današnje Srbije, a nakon njega Mavrikije, želeli da prenesu mošti svetoga u Carigrad, ali u tome nisu uspeli.⁸ Mirković pominje da su mošti po svemu sudeći „bile pod zemljom“ jer su ljudi poslati od Justinijana njemu vratili samo prah sa groba – i bez mira.⁹ Nikolajević pominje da Solunci prosto nisu znali gde se mošti nalaze.¹⁰ Postoji i predanje da su Justinijanovi ljudi bili sprečeni ognjenim iskrama koje su izbijale iz groba i natprirodnim glasom „Stanite i ne dirajte!“.¹¹

Umesto moštiju, izgrađen je prazan kivorijum, koga pominje arhiepiskop Jovan Solunski, koji u jednom značajnom delu, o kom će ubrzo biti reči, iznosi sumnje o tome da su mošti u Solunu prave mošti Svetog Dimitrija. Kivorijum se istopio u velikom požaru 690. godine, a crkva je obnovljena 700. godine.¹²

Ovde bi bilo korisno pomenuti jedno svedočanstvo vezano za ovu obnovu. Tadašnji solunski arhijerej želeo je da obnovi ovaj srebrni kivorijum, i došao je na ideju da pretopi srebrni presto koji je stajao u hramu. Jednom prezviteru, Sveti Dimitrije se ukazivao dva puta i govorio mu da poruči episkopu da to ne čini, ali episkop ga je ukorevao, i nameravao da to učini. Poslednji, treći put, Dimitrije se javio i rekao da će se sam postarati o svojoj Crkvi, a episkop, nakon što je čuo to, krenuo je da okleva sa radovima. Upravo tada pojavio se jedan bogati velmoža, i doneo mnogo srebra iz zahvalnosti svetitelju koji mu je pomogao u životnim iskušenjima.¹³

Đakon ili ratnik?

Neki bi rekli da je moguće da se radilo o dva sveta Dimitrija, jednom iz Sirmijuma, a drugom iz Soluna, prvenstveno zbog toga što je prvi pomenut kao đakon, a drugi kao ratnik, vojvoda, a negde čak i kao prokonzul. I ovo, naravno, nije nemoguće. Zbog žitija, ikonopisačkog predanja i mnogih viđenja ozbiljno shvatamo tvrdnju da je Dimitrije uistinu bio nekakav ratnik ili zvaničnik. Apostolski kanoni 6, 81, i 83 izričito zabranjuju nekome ko želi biti i ostati klirik da zadrži vojna ili državna zvanja. Međutim, postoje veliki sporovi oko toga kada se tačno desilo mučeništvo Svetog Dimitrija, a kada su sastavljeni, a posebno rasprostranjeni, apostolski kanoni. No, postoji i mogućnost da je Dimitrije prvo bio vojnik i prokonzul, a potom, ostavivši svetovno zvanje, postao đakon.

U Žitijima Svetih za mesec oktobar Svetog Justina Popovića, za dan 26. oktobar, nalazimo sledeće: „Car pak Maksimijan, doznavši za smrt vojvode Solunskog, pozva k sebi njegovog sina Dimitrija. Primećujući da je pametan i hrabar, car ga postavi za carskog namesnika cele Solunske oblasti. I poveravajući mu takvu dužnost, on mu reče: Čuvaj otačastvo svoje, i očisti ga od bezbožnih hrišćana, ubijajući svakoga koji priziva ime Raspetoga. Primivši od cara čin, Dimitrije se vrati u Solun, s počastima dočekan od građana. I odmah poče pred svima javno ispovedati i proslavljati Gospoda našeg Isusa Hrista, i sve učiti svetoj veri; i postade za Solunjane drugi apostol Pavle, privodeći mnogobošce k poznanju istinitoga Boga i iskorenjujući bezbožno mnogoboštvo.“

No glas o tome brzo dođe i do samog cara Maksimijana. I saznajući da je carski namesnik Dimitrije hrišćanin i da je već mnoge obratio u svoju veru, car se silno razgnevi. I baš u to vreme, vraćajući se iz rata sa Sarmatima, car se zadrža u Solunu. No još pre dolaska Maksimijana u grad, Dimitrije predade svome vernom sluzi Lupu sve svoje imanje, i bogatstvo: zlato, srebro, drago kamenje i haljine, što mu behu ostali posle roditelja, da ih brzo razda ubogima i nevoljnima. Pritom reče: Razdaj ovo zemaljsko bogatstvo, da potražimo sebi nebesko. – A sam stade moliti se i postiti se, pripremajući se za mučenički venac.“

U nekom od ova dva trenutka, Dimitrije se mogao odreći vojničkog ili prokonzulskog zvanja, i primiti zbog odvažnosti đakonski čin – ili kada je primio od cara naredbu da goni hrišćane, ili kad bi razdelio sve što je imao siromašnima pred svoje stradanje. Ovde nam se čini zanimljiv i pomen rata sa Sarmatima. Sarmatima su tada nazivana plemena između Dunava i Tise – Jazigi, Limiganti, Agaraganti. Teško da bi se car zadržao u Solunu nakon ratovanja po Vojvodini, kada mu je odmah pored jedna od četiri velelepne prestonice Carstva – Sirmijum.

Iako priča prati česti i jednostavan obrazac, ako su mošti i kult prebačeni iz Sirmijuma u Solun, i sama priča je mogla pratiti. I tako, mesto obračuna Nestora sa Lijem postao je solunski teatar, umesto sirmijumskog hipodroma, najvećeg u Carstvu, a mesto stradanja Dimitrijevog postala je neka tamnica u solunskim sokacima, umesto Artemidinog mosta.

Nekadašnja prefektura Ilirik, koja se prostirala od Dunava do Peloponeza, od Leontijevog vremena do 8. veka, usled toga što je kroz brojne ratove deo po deo pripao Slovenima, svela se samo na grad Solun. Izmeštanje kulta i radnje u kontekst grada Soluna može da odražava upravo taj fenomen.

Širenje kulta

Pravu ekspanziju kulta svetoga vidimo tek u 7. veku, kada je arhiepiskop solunski Jovan počeo delo, koje su mnogi njegovi učenici nastavili, pod nazivom „Čuda Svetoga Dimitrija“. Ovo delo najvećim delom pripoveda o tome kako je svetitelj branio hrišćanski Solun od nadirućih Slovena – verovatno pagana. Upravo preko ovog dela saznajemo za imena raznih slovenskih plemena koja su tada nastanjivala Maćedoniju, ali i imena slovenskih voždova, kao što su Hacon i Prebond.

Oduzelo bi nam mnogo vremena da prepričavamo sva čuda koja je ovaj sveti učinio da zaštiti Solun. Molitvama svojim odložio je napad Avara i Slovena koji su napali obližnji utvrđeni manastir, kada je krenuo nalet na zidine, ukazao se i kopljem oborio prvoga čoveka. Sedmog dana opsade napadači su se razbežali, tvrdeći da su videli ogromnu vojsku koju je predvodio ognjeni ratnik na belom konju. Kada je napadač opljačkao žitne zalihe, Sveti Dimitrije javljao se na lađama i govorio im da voze žito u Solun. Čak je i dve zarobljene devojke, kojima je napadač tražio da vezu Dimitrijev lik jer su čuli da je „moćan bog“, čudesno prebacio nazad u Solun, na svenoćno bdenje u svojoj Crkvi.

Možda najbolje suštinu odnosa Svetog Dimitrija sa Solunom odražava priča o jednom Ilustriju, koji se molio pod tremom crkve Svetog Dimitrija. Ugledao je dva anđela koji su ušli u crkvu i zatražili svetitelja. On im je pokazao grob, iz kog je Dimitrije je izašao. Anđeli su mu preneli Gospodnju zapovest da ostavi grad, jer će biti predat neprijateljima. Svetitelj je rekao da je Gospod sam postavio njega za strażara grada i molio da mu dozvoli da položi dušu za žitelje, i da ako poginu, da i on pogine s njima.¹⁴

Mirković, međutim, ističe da ovde i dalje nema pomena o mirotočenju Sv. Dimitrija. Mirotočenje prvi put je jasno osvedočeno u delu Jovana Kamenijata u 10. veku.¹⁵ Možda upravo sa tim mirotočenjem, i možda obretenjem, jer tada je otklonjena svaka sumnja oko autentičnosti moštiju, koja je postojala za vreme Jovana Solunskog, možemo povezati pravu pravcatu ekspanziju svetiteljevog kulta za vreme velike Makedonske dinastije. Nekome će biti vredna pomena činjenica da su ovu dinastiju arapski istoričari nazivali Sakalib. U vreme Vasilija I Makedonca, dolazi do, maltene sistematskog uspostavljanja kulta svetih ratnika. Pored Svetog Dimitrija, jačali su kultovi Svetog Georgija, Svetog Merkurija, Svetog Prokopija, Svetog Teodora Tirona, Teodora Stratilata, i drugih.

Vasilije I Makedonac je Svetom Dimitriju posvetio obnovljeni manastir Devteron, Lav Šesti Mudri je u sklopu carske palate posvetio crkvu Svetom Dimitriju, dvoranin kesar Varda je podigao crkvu Svetog Dimitrija Akropoljskog, a Konstantin Porfirogenit opisao je u svom delu De Ceremoniis svetkovine u Carigradu za njegov praznik.¹⁶

Iako je Sveti Dimitrije nesumnjivo štitio Solun mnogo puta, ni Sirmijum ga, iako u značajno smanjenom obimu nakon hunskih pohoda u 5. veku, nije zaboravio. Kada je oko 1180. godine poslednji veliki Rimski car Manojlo Komnin Sirmijum predao Ugarskoj, grad se pominje pod imenom Civitas Sancti Demetrii — Grad Svetog Dimitrijа. Kod Mađara je ostao upamćen i naziv Szávaszentdemeter, a za vreme Osmanlija nosio je ime Šeher-Mitrovica ili turski Dimitrofçe.

Jedno od mnogobrojnih čuda Svetog Dimitrije takođe se desilo u ovom periodu, i vredno je pomena. Tokom pomenute normanske opsade Soluna, da bi svetinja bila sačuvana, ikona Sv. Dimitrija je nekakvim čudom prenesena u grad Trnovo. Upravo ovaj događaj dao je ohrabrenje ustanicima Teodoru i Ivanu Asenu da ustanu protiv cara Isaka Anđela, koji je odbio da im da proniju – to jest, nenasledivo vlastelinstvo.

Kult u Srbiji

U Nemanjićkoj Srbiji najstarija crkva posvećena Svetom Dimitriju verovatno je ona u Prilepu, podignuta 1283. godine, od strane Milutina. Sledile su crkve u Davidovici (1281–1290), Ohridu (treća četvrtina 14. veka), u Peći (1345).¹⁷

Na posletku, dolazimo do priče o Sv. Dimitriju iz Markovog manastira. Ovde ćemo ostaviti reči velikog arheologa i erudite Đorđa Jankovića:

„Dakle, na toj ikoni Hristos Emanuil (= S nama Bog) blagosilja Svetog Dimitrija da se ponovo bori protiv savremenih neprijatelja, kao kada je više puta spasao Solun od napadača, i postavlja ga za uzor srpskim ratnicima. „S nama Bog“ je bio usklik vojske na polasku u boj (up. s. 107). (…) Živopis Markovog hrama posvećenog Svetom Dimitriju poručuje, onda kao i danas: valja mreti za krst časni i slobodu zlatnu! Unutrašnjost hrama je obećanje nagrade onima koji se potrude, a ikone nad ulazima objašnjavaju Put tog vremena do Carstva Božijeg: treba se boriti oružjem (zapadni ulaz) i treba proliti sopstvenu krv kao Hristos (južni ulaz, strana predaka). Nema očiglednije poruke za (srpske) ratnike o načinu sticanja Nebeskog Carstva u svom pravoslavnom slikarstvu. „Ako sablju poljubiš krvavu i zaploviš u noćne valove, sljeduje ti prahu svetkovanje“, ispevao je reči vladike Danila veliki srpski pesnik i episkop skoro 500 godina kasnije. U narodnom predanju, u pesmi „Propast carstva srpskoga“, knez Lazar, izabravši Carstvo Nebesko, gradi crkvu na temelju od svile i skerleta po preporuci Presvete Bogorodice, u kojoj pričešćuje vojsku pred boj na Kosovu; ta crkva ne može biti na zemlji, već odgovara vilinskom gradu u oblacima, načinjenom na kostima izginulih junaka i konja, što dalje vodi do mitova arijevskog doba (A. Loma 2002: 138-146). Kao da je Markova crkva Svetog Dimitrija osmišljena za junake koji treba da poginu za Nebesko Carstvo. (…) Iz sadržaja živopisa Markovog Manastira, očigledno je kralj Marko izabrao nebesko carstvo; poginuo je u bici na Rovinama 1395, bez potomaka, ne zna se kako ni gde je sahranjen. Nije se borio na turskoj strani u Kosovskoj bici, iako je bio njihov vazal.“

Ovaj članak završili bismo svedočanstvom o možda najskorijem čudu ovoga svetoga, koje kruži po internetu. 8. novembra 1991, dok su tekle borbe na prostoru raspadajuće SFRJ, dve žene ugledale su okrvavljenog romejskog vojnika koji im je rekao „Ja sam ovdašnji, a dolazim iz Bosne, tamo je borba za pravoslavlje!“. Slušajući apostola Pavla, koji nas je učio da sve ispitujemo, ne možemo jemčiti da se sve ovo ovako zbilo, Ali znajući za čudesan uspeh potonje Mitrovdanske ofanzive, i pouzdano znanje da je ovaj svetitelj zaista zaštitnik Crkve Hristove – suština priče zasigurno je tačna.

Piše: David Blagić, teolog

Veliko hvala Milanu Nikolajeviću na pomoći!

Literatura;

1. Lazar Mirković, Heortologija, Beograd, 1961.
2. Milan Nikolajević, Sveti Velikomučenik Dimitrije Solunski, Ognjilo, Beograd, 2021.
3. Đorđe Janković, Predanje i Istorija Crkve Srba u Svetlu Arheologije, Hrišćanska Misao, Beograd, 2015
4. Justin Popović, Žitija Svetih za mesec Oktobar
5. Nikolaj Velimirović, Ohridski prolog

Fusnote;

1 Mirković, 74-76

2 Ibid

3 Nikolajević

4 Ibid

5 Žitija Svetih, 26. oktobar

6 Mirković

7 Nikolajević

8 Ibid

9 Mirković

10 Ibid

11 Ohridski prolog, 26. oktobar

12 Mirković

13 Žitija svetih, 26. oktobar

14 Ibid

15 Mirković

16 Nikolajević

17 Ibid