Кратак преглед развоја култа Светог Димитрија
Свети Димитрије је један од омиљених светитеља у васцелом православљу. Други највећи град Грчке, и некада други град Римског Царства, Солун, дом је његових моштију, и празнује га великим свечаностима. Посебно је омиљен зато што је у свом житију, а нарочито страдању, спојио војничку храброст и хришћанску чистоту. И српски народ од вајкада поштује овог светитеља – српски поклоници у Солуну помињу се међу браниоцима града и моштију светога још приликом норманског напада на Солун у 12. веку, Доментијан помиње да је Свети Сава пророковао да ће његов отац мироточити као овај свети, а и сам му се поклонио приликом својих бројних путовања. Архиепископ Данило у „Цароставнику“ боловање за отачаство светога краља Милутина упоређује са оним Светога Димитрија. Бројне цркве и манастири, нарочито у Маћедонији, подизани су у част овог светога, а међу њима и чувени Марков манастир, у ком је осликан читав живот Димитријев. Поједини верују да је управо фреска из Марковог манастира допринела формирању у народу митова о краљевићу Марку и његовом коњу Шарцу. Излишно је помињати да бројни српски домови вековима славе овога светитеља као свог заштитника – крсну славу, а и многа места по Србији своје име, посредно или непосредно, дугују њему. Управо о једном од ових места – Сремској Митровици, некадашњем славном Сирмијуму, биће реч у овоме тексту.
Преглед житија
Прича о Светом Димитрију један је од класика хришћанске агиологије и агиографије. Од Бога измољени син јединац потајних хришћана, војводе и његове жене, након смрти оца бива од цара гоњеног постављен за новога војводу, и прима наређење да гони хришћане. Он не само да то не учини, него учини потпуно супротно, и због хришћанске проповеди коначно од цара бива заробљен, након што раздели све своје имање.
Мање познати део приче јесте прича о младом Нестору, Димитријевом ученику, који се празнује дан након Светог Димитрија. Ова прича данас је посебно драга оним младим верницима који се баве борилачким спортовима, који га често чествују као заштитника. Наиме, цар гонитељ је израдио гумно, испод кога су била пободена копља, а на ком се борио његов љубљени гладијатор, пореклом Вандал по имену Лиј. Лако је савладавао своје противнике, од којих су многи били хришћани, и бацао их на копља. Млади и правдољубиви Нестор, не могавши да гледа то, оде у тамницу Светом Димитрију и од њега затражи благослов да убије Лија. Свети Димитрије га благослови и прорекне му да ће убити Лија, али и да ће сам после пострадати. То се и деси, а цар, разјарен због смрти свог шампиона, нареди да се Нестору одсече глава, а Димитрије прободе копљима. Слуга преко кога је разделио своје имање, Луп, ушао је у тамницу и Димитријевом крвљу натопио његов плашт и прстен, којима су чинили многа чуда.
Димитријево тело би потом од хришћана пронађено и чесно сахрањено, а место његовог погреба постаде поштовано место код хришћана, како је то обично бивало у стара времена. Обично се као цар гонитељ именује Максимијан Херкул.
Најранија сведочанства
Некакав Свети Димитрије помиње се први пут у Бревиариум Сyриацум сеу Мартyрологиум Сyриацум, пронађеном у Витинији Малоазијској, који датира из 390. године, а по некима из 411. године. Овај бревијар/мартиролог под 9. априлом наводи Ен Сyрмио Деметриос – У Сирмијуму Димитрија. Још један мартиролог који помиње Светог Димитрија из Сирмијума јесте један преписан Светом Јерониму Стридонском. Такође, у збирци тужбалица под називом Лyтаниае санцторум Сyрменсиум помиње се Санцти Деметри диацоне мартyр и Санцти Деметри диоецесос патроне мартyр.
Почетак озбиљнијег развоја култа Светог Димитрија везује се за илирског епарха, или прецизније, префекта, Леонтија, који је по некима 413. године, а по некима између 426. и 441. године од одређене болести био излечен овим светитељем, те му је подигао две велелепне цркве, једну у Солуну, у којој данас почивају светитељеве мошти, и једну – већу, у Сирмијуму. Сирмијум је тада био један од најзначајнијих градова Царства, град из кога су столовали бројни цареви. У време четворовласти (тетрархије) успостављеног Диоклецијаном, био је, уз Трир, Медиолан и Никомидију, главни град Царства, а од ова 4, вероватно и највећи. Због тога у овом граду је постојала снажна хришћанска заједница, основана самим апостолима. Предање познаје апостола Андроника, једног од Седамдесеторице, као првог архиепископа овог града. Због овога, Сирмијум је био дом многих мученика – чак преко стотину. Само неки од њих су Свети Иринеј, Света Александра, Света четири каменореса и уз њих Симплије, баштован Синерос, Монтан и Максима.
Размере сирмијумске цркве, то јест базилике, биле су преко 20 метара у дужини, и око 13 метара у ширини брода. Црква је откопана 1978. године, приликом ископавања темеља за локалну кафану.
441. године, како нам сведочи, на пример, 11. Јустинијанова новела, седиште префектуре Илирик пребачено је из велелепног Сирмија у Солун, јер је те године Сирмијум разорен од стране Атилиних хуна. Можда је управо то био и разлог за грађење друге цркве посвећене Светом Димитрију у Солуну? Управо тада су мошти сирмијумског мученика, ђакона Димитрија, могле бити пребачене у Солун. Ово мишљење изнели су, између осталих, истраживачи Петар Тот и Мајк Викерс, а Викерс је данашњи датум, 26. октобар по јулијанском, односно 8. новембар по грегоријанском календару, управо везао за овај пренос моштију.4
Морамо поменути и традиционално мишљење, које налазимо на пример у Житијима Светих за месец октобар, Св Јустина Поповића. Он говори да је Леонтије дошао у Солун да се поклони моштима мученика, након чега је саградио солунску цркву, а потом кренуо назад за Сирмијум, поневши окрвављену плаштаницу, која му је помогла да пређе реку где је такође подигао Цркву. 5
Међутим, култ Светог Димитрија у Солуну развио се доста касно. То, заједно са раним поменима некаквог мученика Димитрија у Сирмијуму, чињеницом да је Димитријева црква у Сиримијуму била већа и да се она у Солуну налази у отвореном граду, као и временско поклапање са разарањем Сирмијума навели су истраживача Иполита Делеја да у свом делу Лес легендес грецqуес дес саинтс милитаирес, такође предложи могућност преноса моштију и култа овог светог из Сирмијума у Солун у петом веку.6. Једноставно, сведочанстава о Солунском Димитрију нема до прилично касно, иако морамо признати, мањак доказа није доказ мањка. Постоје две пасије Димитријеве – Пассио прима и Пассио алтера. У првој, Димитрије се већ помиње као Солунац и ратник, а видимо и причу о сукобу његовог ученика Нестора са гладијатором Лијем. Но ипак, у Пассио алтера Сирмијум се помиње чак два пута.7
Упечатљиво је да су цареви Јустинијан, који је такође био пореклом са територије данашње Србије, а након њега Маврикије, желели да пренесу мошти светога у Цариград, али у томе нису успели.8 Мирковић помиње да су мошти по свему судећи „биле под земљом“ јер су људи послати од Јустинијана њему вратили само прах са гроба – и без мира.9 Николајевић помиње да Солунци просто нису знали где се мошти налазе.10 Постоји и предање да су Јустинијанови људи били спречени огњеним искрама које су избијале из гроба и натприродним гласом „Станите и не дирајте!“.11
Уместо моштију, изграђен је празан киворијум, кога помиње архиепископ Јован Солунски, који у једном значајном делу, о ком ће убрзо бити речи, износи сумње о томе да су мошти у Солуну праве мошти Светог Димитрија. Киворијум се истопио у великом пожару 690. године, а црква је обновљена 700. године.12
Овде би било корисно поменути једно сведочанство везано за ову обнову. Тадашњи солунски архијереј желео је да обнови овај сребрни киворијум, и дошао је на идеју да претопи сребрни престо који је стајао у храму. Једном презвитеру, Свети Димитрије се указивао два пута и говорио му да поручи епископу да то не чини, али епископ га је укоревао, и намеравао да то учини. Последњи, трећи пут, Димитрије се јавио и рекао да ће се сам постарати о својој Цркви, а епископ, након што је чуо то, кренуо је да оклева са радовима. Управо тада појавио се један богати велможа, и донео много сребра из захвалности светитељу који му је помогао у животним искушењима.13
Ђакон или ратник?
Неки би рекли да је могуће да се радило о два света Димитрија, једном из Сирмијума, а другом из Солуна, првенствено због тога што је први поменут као ђакон, а други као ратник, војвода, а негде чак и као проконзул. И ово, наравно, није немогуће. Због житија, иконописачког предања и многих виђења озбиљно схватамо тврдњу да је Димитрије уистину био некакав ратник или званичник. Апостолски канони 6, 81, и 83 изричито забрањују некоме ко жели бити и остати клирик да задржи војна или државна звања. Међутим, постоје велики спорови око тога када се тачно десило мучеништво Светог Димитрија, а када су састављени, а посебно распрострањени, апостолски канони. Но, постоји и могућност да је Димитрије прво био војник и проконзул, а потом, оставивши световно звање, постао ђакон.
У Житијима Светих за месец октобар Светог Јустина Поповића, за дан 26. октобар, налазимо следеће: „Цар пак Максимијан, дознавши за смрт војводе Солунског, позва к себи његовог сина Димитрија. Примећујући да је паметан и храбар, цар га постави за царског намесника целе Солунске области. И поверавајући му такву дужност, он му рече: Чувај отачаство своје, и очисти га од безбожних хришћана, убијајући свакога који призива име Распетога. Примивши од цара чин, Димитрије се врати у Солун, с почастима дочекан од грађана. И одмах поче пред свима јавно исповедати и прослављати Господа нашег Исуса Христа, и све учити светој вери; и постаде за Солуњане други апостол Павле, приводећи многобошце к познању истинитога Бога и искорењујући безбожно многобоштво.“
Но глас о томе брзо дође и до самог цара Максимијана. И сазнајући да је царски намесник Димитрије хришћанин и да је већ многе обратио у своју веру, цар се силно разгневи. И баш у то време, враћајући се из рата са Сарматима, цар се задржа у Солуну. Но још пре доласка Максимијана у град, Димитрије предаде своме верном слузи Лупу све своје имање, и богатство: злато, сребро, драго камење и хаљине, што му беху остали после родитеља, да их брзо разда убогима и невољнима. Притом рече: Раздај ово земаљско богатство, да потражимо себи небеско. – А сам стаде молити се и постити се, припремајући се за мученички венац.“
У неком од ова два тренутка, Димитрије се могао одрећи војничког или проконзулског звања, и примити због одважности ђаконски чин – или када је примио од цара наредбу да гони хришћане, или кад би разделио све што је имао сиромашнима пред своје страдање. Овде нам се чини занимљив и помен рата са Сарматима. Сарматима су тада називана племена између Дунава и Тисе – Јазиги, Лимиганти, Агараганти. Тешко да би се цар задржао у Солуну након ратовања по Војводини, када му је одмах поред једна од четири велелепне престонице Царства – Сирмијум.
Иако прича прати чести и једноставан образац, ако су мошти и култ пребачени из Сирмијума у Солун, и сама прича је могла пратити. И тако, место обрачуна Нестора са Лијем постао је солунски театар, уместо сирмијумског хиподрома, највећег у Царству, а место страдања Димитријевог постала је нека тамница у солунским сокацима, уместо Артемидиног моста.
Некадашња префектура Илирик, која се простирала од Дунава до Пелопонеза, од Леонтијевог времена до 8. века, услед тога што је кроз бројне ратове део по део припао Словенима, свела се само на град Солун. Измештање култа и радње у контекст града Солуна може да одражава управо тај феномен.
Ширење култа
Праву експанзију култа светога видимо тек у 7. веку, када је архиепископ солунски Јован почео дело, које су многи његови ученици наставили, под називом „Чуда Светога Димитрија“. Ово дело највећим делом приповеда о томе како је светитељ бранио хришћански Солун од надирућих Словена – вероватно пагана. Управо преко овог дела сазнајемо за имена разних словенских племена која су тада настањивала Маћедонију, али и имена словенских вождова, као што су Хацон и Пребонд.
Одузело би нам много времена да препричавамо сва чуда која је овај свети учинио да заштити Солун. Молитвама својим одложио је напад Авара и Словена који су напали оближњи утврђени манастир, када је кренуо налет на зидине, указао се и копљем оборио првога човека. Седмог дана опсаде нападачи су се разбежали, тврдећи да су видели огромну војску коју је предводио огњени ратник на белом коњу. Када је нападач опљачкао житне залихе, Свети Димитрије јављао се на лађама и говорио им да возе жито у Солун. Чак је и две заробљене девојке, којима је нападач тражио да везу Димитријев лик јер су чули да је „моћан бог“, чудесно пребацио назад у Солун, на свеноћно бдење у својој Цркви.
Можда најбоље суштину односа Светог Димитрија са Солуном одражава прича о једном Илустрију, који се молио под тремом цркве Светог Димитрија. Угледао је два анђела који су ушли у цркву и затражили светитеља. Он им је показао гроб, из ког је Димитрије је изашао. Анђели су му пренели Господњу заповест да остави град, јер ће бити предат непријатељима. Светитељ је рекао да је Господ сам поставио њега за страżара града и молио да му дозволи да положи душу за житеље, и да ако погину, да и он погине с њима.14
Мирковић, међутим, истиче да овде и даље нема помена о мироточењу Св. Димитрија. Мироточење први пут је јасно осведочено у делу Јована Каменијата у 10. веку.15 Можда управо са тим мироточењем, и можда обретењем, јер тада је отклоњена свака сумња око аутентичности моштију, која је постојала за време Јована Солунског, можемо повезати праву правцату експанзију светитељевог култа за време велике Македонске династије. Некоме ће бити вредна помена чињеница да су ову династију арапски историчари називали Сакалиб. У време Василија И Македонца, долази до, малтене систематског успостављања култа светих ратника. Поред Светог Димитрија, јачали су култови Светог Георгија, Светог Меркурија, Светог Прокопија, Светог Теодора Тирона, Теодора Стратилата, и других.
Василије И Македонац је Светом Димитрију посветио обновљени манастир Девтерон, Лав Шести Мудри је у склопу царске палате посветио цркву Светом Димитрију, дворанин кесар Варда је подигао цркву Светог Димитрија Акропољског, а Константин Порфирогенит описао је у свом делу Де Церемониис светковине у Цариграду за његов празник.16
Иако је Свети Димитрије несумњиво штитио Солун много пута, ни Сирмијум га, иако у значајно смањеном обиму након хунских похода у 5. веку, није заборавио. Када је око 1180. године последњи велики Римски цар Манојло Комнин Сирмијум предао Угарској, град се помиње под именом Цивитас Санцти Деметрии — Град Светог Димитрија. Код Мађара је остао упамћен и назив Сзáвасзентдеметер, а за време Османлија носио је име Шехер-Митровица или турски Димитрофçе.
Једно од многобројних чуда Светог Димитрије такође се десило у овом периоду, и вредно је помена. Током поменуте норманске опсаде Солуна, да би светиња била сачувана, икона Св. Димитрија је некаквим чудом пренесена у град Трново. Управо овај догађај дао је охрабрење устаницима Теодору и Ивану Асену да устану против цара Исака Анђела, који је одбио да им да пронију – то јест, ненаследиво властелинство.
Култ у Србији
У Немањићкој Србији најстарија црква посвећена Светом Димитрију вероватно је она у Прилепу, подигнута 1283. године, од стране Милутина. Следиле су цркве у Давидовици (1281–1290), Охриду (трећа четвртина 14. века), у Пећи (1345).17
На послетку, долазимо до приче о Св. Димитрију из Марковог манастира. Овде ћемо оставити речи великог археолога и ерудите Ђорђа Јанковића:
„Дакле, на тој икони Христос Емануил (= С нама Бог) благосиља Светог Димитрија да се поново бори против савремених непријатеља, као када је више пута спасао Солун од нападача, и поставља га за узор српским ратницима. „С нама Бог“ је био усклик војске на поласку у бој (уп. с. 107). (…) Живопис Марковог храма посвећеног Светом Димитрију поручује, онда као и данас: ваља мрети за крст часни и слободу златну! Унутрашњост храма је обећање награде онима који се потруде, а иконе над улазима објашњавају Пут тог времена до Царства Божијег: треба се борити оружјем (западни улаз) и треба пролити сопствену крв као Христос (јужни улаз, страна предака). Нема очигледније поруке за (српске) ратнике о начину стицања Небеског Царства у свом православном сликарству. „Ако сабљу пољубиш крваву и запловиш у ноћне валове, сљедује ти праху светковање“, испевао је речи владике Данила велики српски песник и епископ скоро 500 година касније. У народном предању, у песми „Пропаст царства српскога“, кнез Лазар, изабравши Царство Небеско, гради цркву на темељу од свиле и скерлета по препоруци Пресвете Богородице, у којој причешћује војску пред бој на Косову; та црква не може бити на земљи, већ одговара вилинском граду у облацима, начињеном на костима изгинулих јунака и коња, што даље води до митова аријевског доба (А. Лома 2002: 138-146). Као да је Маркова црква Светог Димитрија осмишљена за јунаке који треба да погину за Небеско Царство. (…) Из садржаја живописа Марковог Манастира, очигледно је краљ Марко изабрао небеско царство; погинуо је у бици на Ровинама 1395, без потомака, не зна се како ни где је сахрањен. Није се борио на турској страни у Косовској бици, иако је био њихов вазал.“
Овај чланак завршили бисмо сведочанством о можда најскоријем чуду овога светога, које кружи по интернету. 8. новембра 1991, док су текле борбе на простору распадајуће СФРЈ, две жене угледале су окрвављеног ромејског војника који им је рекао „Ја сам овдашњи, а долазим из Босне, тамо је борба за православље!“. Слушајући апостола Павла, који нас је учио да све испитујемо, не можемо јемчити да се све ово овако збило, Али знајући за чудесан успех потоње Митровданске офанзиве, и поуздано знање да је овај светитељ заиста заштитник Цркве Христове – суштина приче засигурно је тачна.
Пише: Давид Благић, теолог
Велико хвала Милану Николајевићу на помоћи!
Литература;
- Лазар Мирковић, Хеортологија, Београд, 1961.
- Милан Николајевић, Свети Великомученик Димитрије Солунски, Огњило, Београд, 2021.
- Ђорђе Јанковић, Предање и Историја Цркве Срба у Светлу Археологије, Хришћанска Мисао, Београд, 2015
- Јустин Поповић, Житија Светих за месец Октобар
- Николај Велимировић, Охридски пролог
Фусноте;
1 Мирковић, 74-76
2 Ибид
3 Николајевић
4 Ибид
5 Житија Светих, 26. октобар
6 Мирковић
7 Николајевић
8 Ибид
9 Мирковић
10 Ибид
11 Охридски пролог, 26. октобар
12 Мирковић
13 Житија светих, 26. октобар
14 Ибид
15 Мирковић
16 Николајевић
17 Ибид