Икона Пресвете Богородице „Свих жалосних Радост“ прославила се чудом 1688. године. Рођена сестра патријарха Јоакима (1674–1690), Евфимија, која је живела у Москви, дуго је патила од неизлечиве болести. Једног јутра, за време молитве, чула је глас: „Евфимијо! Иди у храм Преображења Сина Мога; тамо је икона која се назива „Свих жалосних Радост“. Нека свештеник одслужи молебан са освећењем воде и добићеш исцељење од болести.“ Евфимија је, сазнавши да таква икона заиста постоји у Москви, у храму Преображења испунила заповест Пресвете Богородице — и исцелила се. То се догодило 6. новембра (по старом календару 24. октобра) 1688. године.
Године 1711, када је царска резиденција премештена из Москве у Санкт Петербург, царевна Наталија Алексејевна, која је поштовала чудотворну икону, донела је њену копију у Санкт Петербург, заједно са другим светињама. Према другим изворима, копија је остала у Москви, док је царевна оригинал понела са собом. У сваком случају, обе иконе – московска и санктпетерсбуршка – биле су подједнако поштоване као чудотворне.
У Петербургу је икона постала једна од главних светиња, по узору на њу су прављене многобројне копије. На петербуршкој икони Мати Божија је приказана у пуном расту, без Богомладенца. Њена лева рука пружена је ка болеснима који су приказани поред Ње, а десна рука им указује на Спаситеља. Глава Богородице покривена је белим велом, горња хаљина је тамноплава, а доња тамноцрвена; иза Царице Небеске приказане су зелене гране рајског дрвећа. Богородицу окружују људи који жуде за исцељењем и заштитом, и анђели послати да их теше, који указују на Приснођеву, извор неисцрпне и свепобедујуће радости. На свицима су молитвени називи благодатне помоћи Богоматере: „нагима одећа“, „болнима исцељење“. У врху иконе приказан је Спаситељ на облацима, који десном руком благосиља, а у левој држи свето Јеванђеље. Једна од таквих копија, из капеле код Стакленог завода, прославила се 1888. године.
Капела у част Тихвинске иконе Мајке Божије би подигнута на територији Царске стакларе у XВИИИ веку. Њено подизање је, по предању, повезано са једним чудесним јављањем. На месту где је подигнута Тихвинска капела некада је био превоз од стакларе са леве обале Неве на десну. Једном угледаше лађари како право ка њима плови икона. Допловивши до пристаништа где се повезују лађе, она се заустави. Извадивши је из воде, лађари видеше да је на њој лик Пресвете Богородице Тихвинске. Видећи у томе нарочиту милост Божију, мештани близу места где се икона јави и би пронађена подигоше капелу у част Пресвете Богородице Тихвинске. До 1882. године припадала је парохијској Скорбјашченској цркви, која се налазила изнад капије Александро-Невске лавре; од 1882. до 1898. припадала је Борисоглебској Калашњиковској цркви, од 1898. године, пошто је уз саму капелу освећен нови храм, прешла је у надлежност клира новоосноване парохије Скорбјашченске цркве код стакларе.
Прва капела беше дрвена, „једног квадратног хвата у основи и два хвата висине“. Изгледом је личила на капеле какве се срећу по селима крај великих путева. Некада је над њом висила икона светог пророка Илије, зато су је раније звали Илијинском, и на дан светог пророка Илије сваке године вршила се литија до капеле и пред њом се служио молебан светом пророку. У црквеним књигама налази се и назив „капела код стуба“ или „Никољска капела“, јер је уз капелу стајао стуб са ликом светитеља Николе.
За време велике поплаве 1824. године вода подрије капелу и однесе је на супротну обалу Неве, код села Клочки. Становници Клочака задржаше капелу код себе, а икону Мајке Божије вратише у насеље стакларе. Нову капелу за њу подиже један од браће Туљакових (Дмитриј), који је касније и одржаваше и снабде је другим иконама. Када и та капела сасвим оронуше, становници насеља стакларе подигоше од својих прилога нову Тихвинску капелу (1870) и пренеше у њу све иконе из претходне, међу којима се већ налазила и икона Мајке Божије „Свих жалосних Радост“.
Ову малу икону даде капели трговац из Ладоге Семјон Иванович Матвејев у знак захвалности за чудесно спасење од утапања, о чему сведочи његов духовни тестамент. Једном се у невремену чамац са трговцем и веслачима преврну усред Неве. Сви веслачи изгинуше, а он се, ухвативши се за даску, борећи се са таласима. Када га снаге сасвим издадоше, помоли се Богородици за заступништво. Задува бочни ветар и даску са дављеником прибије уз место где је стајала Тихвинска капела. Матвејев узнесе хвалу Небеској Владици за своје спасење и даде капели икону Богоматере „Свих жалосних Радост“. Ту икону, као нарочито поштовану породичну светињу, добио је од своје мајке, која потицаше из трговачког рода Куракина. Кажу да је један од трговаца Куракина примио ову икону када ју је талас избацио на обалу Неве.
Икона Пресвете Богородице „Свих жалосних Радост“ (са грошићима, то јест ситним бакарним новчићима) прослави се 1888. године у Петербургу, када у време страшне олује муња удари у капелу, а света икона Царице Небеске, која се у њој налазаше, оста неоштећена. Та икона беше копија иконе Пресвете Богородице „Свих жалосних Радост“, коју је из Москве донела царевна Наталија Алексејевна (сестра Петра Великог). Лик на икони, до тада потамнео од чађи, обнови се и посветли. Изгоре само гајтан на коме је света икона висила у углу капеле, а за површину иконе залепи се 12 ситних бакарних новчића (грошића) из разбијене касе за прилог (касније један отпаде). Новчићи су се држали на површини иконе без икаквог видљивог узрока, што би знамење Божије, чудо Божије. Од тада многи болесни и страдални, који са искреном вером и топлом молитвом прибегоше Пресветлој Владици, добише исцељење пред Њеним светим ликом.
Већ сутрадан поче да се слива мноштво верног народа ка капели, и разношаху се вести о чудесним исцељењима од иконе (једно од првих чуда беше исцељењеузетог сељака, који неколико година не напушташе постељу). Уз благослов митрополита Исидора (Никољског) започе служење молебана пред иконом. Народа беше толико да су се молебани служили од јутра до вечери. Вест о прослављању свете иконе разнесе се по градовима и селима Русије. Са свих њених крајева стизаху молбе за молитву пред новојављеном иконом, па и од иноверних. У Петербург почеше да пристижу стотине поклоника да се помоле пред чудотворном иконом Матере Божије, која доби назив „Свих жалосних Радост“ са грошићима.
Мала капела не могаше да прими све који су желели да уђу, па се људи молише под ведрим небом, клечећи на земљи, и сатима стрпљиво чекаху ред да уђу, одстоје молебан и целивају икону. Да би се капела донекле повећала, подиже се надстрешница од тика.
С доласком јесени прилив верног народа не слабљаше. Надстрешница беше слаба заштита од кише и ветра, па трговац Орлов, који је закупљивао суседни плац, подиже нову, пространију капелу. Она би подигнута у облику шатора над малом старом капелом. Испред старе капелице, у новој би постављен иконостас сличан црквеним иконостасима, само што су царске двери у њему замењивала гвоздена решеткаста двокрилна врата, кроз која се могло ући у унутрашњост старе капелице. Прослављена икона би постављена у иконостас на место храмовне иконе. Десетине кандила дан и ноћ трепераху пред светом иконом, а свећњак огромних размера често не беше довољан да прими све свеће које је народ палио.
Године 1893. цар Александар ИИИ са супругом и децом молио се у капели и приложио новац и земљиште за градњу каменог храма. Градња Скорбјашченске цркве (аутори пројекта А. И. фон Гоген и А. В. Иванов) поред капеле поче 1894, а заврши се 1898. године. Главна бочна капела у част иконе Мајке Божије „Свих жалосних Радост“ би освећена 2. августа 1898. године од јамбурског епископа Венијамина.
Чудотворну икону парохијани су, у време прогона цркве, крили по својим кућама, а у пролеће 1946. године предадоше је храму Свете Тројице („Кулич и Паха“), враћеном верницима после рата. У том храму на проспекту Обуховске одбране у Санкт Петербургу она се налази и данас.
Од 1991. године капела је део храма у част иконе „Свих жалосних Радост“ и подворје је Свето-Троицког Зеленецког манастира. Трудом настојатеља и братије манастира храм је обновљен.
Обновљена је унутрашњост и спољашњост храма: поново су подигнути шатори, постављени су, као и пре револуције, крстови са кристалићима, рестаурирана је унутрашњост. Уз благослов настојатеља храма игумана Пахомија направљена је тачна копија чудотворног образа Пресвете Богородице „Свих жалосних Радост“ са грошићима. Поново је израђен кивот, који тачно понавља оригинал. Киот је освећен 30. јануара 1995. године од митрополита санкт-петербуршког Владимира.
Године 1998, у спомен на 110. годишњицу чудесног прослављања иконе, указом Његове Светости Патријарха московског и све Русије Алексија ИИ, икона је добила назив „Санкт-Петербуршка икона Божије Матере „Свих жалосних Радост“ са грошићима“.
Тропар Пресветој Богородици пред њеном иконом „Свих жалосних Радост“, глас 4.
Данас пресветло украшава се славни град Москва, имајући чудотворну икону Владичице наше Богородице: јер она, вернима јављајући чудеса, шаље дарове целебне. Зато и ми са вером припадајући молимо се, и на Њен пречисти образ гледајући, као да заиста Саму Владичицу нашу Приснођеву Богородицу видимо, и умилно говоримо: погледај, Мати Божија, оком милости, пружи нама руке Своје пречисте, као што се на икони Твојој то види, и подај свима жалосним радост, болесним од свих немоћи исцељење и од невоља избављење, јер си Ти брза Заступница за душе наше.
Молитва Пресветој Богородици пред иконом Њеном „Свих жалосних Радост“
О, Пресвета Владичице Богородице, виша од Херувима и часнија од Серафима, Богоизабрана Ђево, свих жалосних Радости! Дај утеху и нама који смо у жалости, јер осим Тебе другог уточишта и помоћи немамо. Ти си једина Заступница радости наше и, као Мати Божија и Мати милосрђа, стојећи пред Престолом Пресвете Тројице, можеш нам помоћи, јер нико ко Ти прибегава не одлази посрамљен. Услиши, дакле, и нас који сада, у дан жалости, пред иконом Твојом падамо и са сузама Ти се молимо: отклони од нас жалости и туге које нас сналазе у овом привременом животу, и не остави нас лишене, Твојим свемоћним заступништвом, вечне и бескрајне радости у Царству Сина Твога и Бога нашега. Амин.
Текст је преузет са сајта монастериум.ру (https://monasterium.ru/monastyri/prazdniki/ikona-bozhiey-materi-vsekh-skorbyashchikh-radost-s-groshikami/), са руског језика преведен на српски.