На Првом васељенском сабору Хришћанске Цркве у Никеји (данас место Изник у Турској) формулисано је Никејско исповедање вере. Овај Сабор одржан је од 20. маја до 25. августа 325. године због Аријеве јереси. Наиме, свештеник Арије из Ливије у северној Африци био је свештеник у Александрији (предграђе Вавкалис – бокал), а своје богословско образовање је стекао у Антиохијској богословској школи на Истоку. Био је ученик познатог богослова из Антиохије Лукијана (пострадао мученички за хришћанску веру 312. г.). Школски другови су му били Јевсевије, потоњи епископ у престоном граду Никомидији у Малој Азији и Марије, епископ у Халкидону, који ће га у јереси и после осуде, отворено подржавати.

Треба рећи да је стара Антиохијска богословска школа имала тако звани буквални метод, односно приступ у тумачењу Светог Писма, то јест онако како и пише. Богослови ове школе били су више под утицајем Аристотелове философије, по којој постоји Бог који је један и апсолутан. Следећи ово основно начело Арије је засновао своје учење о другом лицу Свете Тројице, Господу нашем Исусу Христу. Размишљао је Арије да Бог као Апсолутни нема Сина. Као Апсолутни Он не може да дође у директан додир са светом и зато Он не ствара свет директно. То чини преко Сина, за кога је говорио да је створ Божији, и то створен од Бога Оца у времену, из небића (непостојећег). Према томе, учио је даље Арије, Син Божији није вечан, не постоји од вечности, и није савечан Богу Оцу. Он није ни беспочетан, према томе није истинити Бог. Даље, по Арију и његовим следбеницима, Христос је први и најсавршенији створ кроз кога је Отац створио све остало. Арије је у свом познатом делу Талија, делимично сачуваном код Светог Атанасија Великог (Против Аријанаца, PG 26, 12-468-526; ВЕПЕС 30, 123-305-330), тврдио да је најпре створен од Оца Син као први и најсавршенији створ. Син, дакле, има свој почетак постојања и бића јер „беше када Га не беше” (било је времена када Син није постојао). Другим речима, постоји, дакле, Бог Отац који је од вечности, нерођен, беспочетан и узрочник је свега осталог. Дакле, Бог није увек био Отац пошто није имао Сина, Оцем је постао касније, и то рођењем Сина.

Први Васељенски сабор, Манастир Високи Дечани

С друге стране, Арије је учио да је Син, самим тим што је Очево створење, и друге је суштине него Отац. Он је творевина, а творевина није исте суштине и није истинити Бог, нити је пак по суштини сличан Оцу, већ је једно од створења и рођених, а када кажемо да је Бог, није истинити Бог, већ је Бог по благодати.
Цар Константин Велики (306-337) покушао је да, најпре посредством свог пријатеља, епископа Осије из шпанског града Кордове, смири завађене стране у Александрији и на Истоку где се Аријева јерес великом брзином проширила. Арије је први због јереси напао александријски свештеник Колут, затим архиепископ Александрије и целе Африке, Александар (312-326). Арије се није покајао и одрекао опасне јереси.

На једном локалном сабору који је убрзо одржан у Александрији 318. или 323. године, у присуству око 100 епископа Арије је осуђен за јерес. Он бежи на Исток и налази уточиште код свог пријатеља Јевсевија Никомидијског. Тамо шири своје учење и стиче велики број присталица међу епископима и свештенством уопште. Пошто мисија Осије Кордовског није успела, цар се одлучио да сазове црквени Сабор у Никеји, у Малој Азији за мај месец 325. године. На Сабор је дошло око три стотине епископа (обично се узима, што се тиче броја учесника Сабора, да их је било три стотине осамнаест, према библијском броју, Постање 14:14) углавном са Истока. На Сабору су били представници папе Силвестра (314-335) свештеници Вито и Вицент и неколико западних епископа. Ток самог рада Првог васељенског сабора углавном није познат јер документа нису сачувана.

Фреска из манастира Манасије (Ресаве) на којој је приказано виђење Светог Петра Александријског. Он је угледао Христа са поцепаном ризом, а Христос му је рекао да је то учинио „Арије безбожни“. Арије је приказан у доњем углу. Википедија

Већина присутних епископа осудила је јеретика Арија и његове истомишљенике којих је на Сабору било око двадесет. Главно догматско дело Сабора је Символ или Исповедање вере православне које су потписали сви Оци, сем: Јевсевија Никомидијског, Марија Халкидонског, Теоне Мармаричког и Секунда Птолемаидског. Никејско Исповедање је у ствари, са малим изменама и допунама, символ вере Кесаријске Цркве у Палестини и Оцима Сабора предложио га је епископ Јевсевије Кесаријски из Палестине. Оци су ово Исповедање углавном прихватили, с тим што је додат богословски појам (једносуштан) и постао је кључни богословски и догматски појам који најадекватније изражава учење Цркве о међусобном односу Бога Оца и Бога Сина: да је Син једносуштан – исте суштине са Богом Оцем. Према томе, Он је, супротно Аријевом учењу, и савечан Оцу, беспочетан и раван је у свему Богу Оцу. Касније су се Јевсевије Никомидијски и Теогније Никејски предомислили, потписали су Символ, али нису потписали и осудили јеретика Арија. Никејско Исповедање садржи уствари првих осам чланова данашњег Символа вере, јер осми, последњи његов члан гласио је само: „И у Духа Светог”. На крају Никејског исповедања налази се проклетство, односно анатема којом се Арије директно осуђује. Арије и његове окореле присталице били су протерани у Илирик (простор Балканског полуострва).

Осим Исповедања вере које представља заиста главно дело Отаца Првог васељенског сабора хришћанске Цркве, Сабор је донео и двадесет канона, црквено-дисциплинских прописа и правила којима се регулише унутрашњи живот и црквено-административни поредак Цркве која је однедавно постала слободна. Значајно дело Сабора је и решење Мелитијевог раскола у Египту. Наиме, око 305. године у Александријској архиепископији епископ Мелитије из Ликопоља у Тиваиди осудио је александријског архиепископа Петра (пострадао 311. г.) што се склонио за време Диоклецијановог прогона хришћана 303-304. године. Мелитије је за то време рукополагао епископе и свештенике, што је било противно пракси у Египту (канон 6. Првог васељенског сабора). Петар је, наравно, као и Црква у Египту 306. године осудио овакав Мелитијев поступак. Први сабор је донео одлуку по питању Мелитијевог раскола – да се Мелитије и сви они које је он у Петровом одсуству рукоположио, а самих епископа беше око 35, не лише свештених чинова, већ да могу када умру законити епископи и свештеници доћи на њихова места ако то народ буде желео, али са знањем александријског архиепископа.

Никејски сабор је разматрао и у Цркви већ више од једног века присутан проблем датума празновања Васкрса – Пасхе (Лаокидијски 7. канон). Наиме, већина Цркава на Истоку, Васкрс су празновале, под утицајем Јудеја, кад и Јудеји своју старозаветну Пасху – 14. нисана, што се није слагало са значењем новозаветне Христове крсно-васкрсне Жртве искупљења и спасења човека. Сабор у Никеји је само начелно у погледу овог важног питања одлучио: да сви хришћани прослављају Пасху, Васкрс у исто време и осудио је оне хришћане који су Васкрс славили кад и Јудеји своју Пасху. Касније је, међутим, тачно утврђено црквено предање по коме се Васкрс има празновати после пролећне равнодневнице (еквиноција), и то прве недеље после пуног месеца (–уштап), и после четрнаестог дана јеврејског месеца Нисана (Антиохијски 1. канон). Углавном, ове начелне одредбе о утврђивању датума празновања Васкрса и данас важе у целом хришћанском свету.

ТЕКСТ ГАЛЕРИЈЕВОГ ЕДИКТА
(Никомидија, 30. април 311. године)

Између осталог што смо увек наређивали за добро и корист државе, ми смо пре овога хтели да у свему поправимо јавно понашање Римљана у складу са старим законима и да се постарамо да се и хришћани, који су напустили веру својих предака, врате правим назорима. Наиме, те хришћане је из неког разлога била обузела таква жеља и савладала таква лудост да не само што нису следили обичаје старих (veterum instituta), које су можда установили управо њихови преци, већ су по свом суду и онако како им се допадало поставили законе које ће поштовати и којима ће окупљати разне народе из различитих крајева. Најзад, када је објављена наша наредба да се сви врате старим обичајима, многи су изложени мучењима (multi periculo subiugati), многи су и прогнани. И будући да су многи истрајали у свом науму, и да смо видели да се они не држе ни обреда нити култа наших богова, нити поштују хришћанског Бога (nec christianorum Deum obseruare), а имајући у виду наше преблаго милосрђе и сталну навику да праштамо свим људима, закључили смо да наш опроштај треба без одлагања дати и њима, да поново могу да буду хришћани (ut denuo sint christiani et conuenticula sua componant) и да граде зграде где се окупљају, али тако да не чине ништа против утврђеног реда. У другом писму ћемо судијама назначити на шта треба да обрате пажњу. Дакле, према овом нашем помиловању, хришћани треба да моле свог Бога за наш спас (debebunt Deum suum orare pro salute nostra et rei publicae ac sua) и за спас државе и за свој, и да би држава одасвуд истрајала читава, а они могли безбедно живети у својим стаништима.

Лактанције, О смрти прогонитеља, 34;
Јевсевије Кесаријски, Црквена историја, 8, 17

Аутор текста: протојереј-ставрофор др Радомир В. Поповић