Stari zavet
Kada su, pak, sklopljeni ti dogovori, Lisije ode caru, a Judejci se bavljahu zemljoradnjom.
Međutim, vojni zapovednici po mestima, Timotej i Apolonije, sin Genejev, i još Jeronim i Demofon, uz njih još i Nikanor, Kipriarh, nisu ih ostavljali bezbedne i na miru.
A stanovnici Jope učiniše jedno veliko nečašće (το δυσσέβημα bezbožno delo), zamoliše Judeje koji s njima žive da sa ženama i decom uđu u pripremljene od njih lađe, (da pokažu) da prema njima ne postoji nikakvo neraspoloženje.
Pošto je to bila zajednička odluka (κοινόν ψήφισμα) grada, i pošto ovi to prihvatite, jer htedoše da žive u miru i ništa sumnjivo ne imađahu, kada se popeše (na lađe), oni ih potopite, njih ne manje od dve stotine.
Α Juda doznavši za to zlodelo učinjeno njegovim sunarodnicima, pozva svoje ljude,
I prizvavši pravednog Sudiju Boga, pođe protiv zlih ubica braće svoje, i noću zapali pristanište i spali lađe, a one koji tamo behu pobegli probode (mačem).
A pošto grad bi zatvoren, on se vrati, ali s namerom da će opet doći i iskoreniti svo građanstvo Jopljana.
Doznavši pak da i građani Jamnije nameravaju da postupe na isti način s Judejima koji s njima žive,
Napade noću i na Jamnijce, potpali pristanište s brodovima, tako da se odbljesak plamenova video u Jerusalimu, udaljenom dvesta četrdeset stadija.
I kad odatle otidoše devet stadija, idući u pohod protiv Timoteja, napadoše ga Arapi ne manje njih od pet hiljada i konjanika petsto.
I bi surova bitka; i kad oni oko Jude, blagodareći pomoći od Boga, uspevahu (u pobedi), nomadi (Arapi) tražahu da im Juda pruži desnicu (mira), obećavajući da će im dati stada, i pašu za stada, i da će im i u ostalome biti od koristi.
Α Juda, shvativši da oni zaista mogu biti u mnogome korisni, prihvati da sklopi mir sa njima; i oni dobivši desnicu (mira) otidoše u svoje šatore.
A napade (Juda) i na neki grad po imenu Kaspim, utvrđen mostovima (jendecima) i ograđen zidovima i nastanjen vrlo izmešanim narodima.
A oni unutra, popadavši se na odbranbenost zidova i izobilje hrane, drsko se ponašahu prema Judinim ljudima vređajući ih i još huleći i govoreći nedopustive reči.
Ljudi oko Jude, prizvavši Velikoga Vladara sveta, koji je bez ovnova i (drugih) sprava za opsadu srušio Jerihon u vreme Isusa (Navina), navališe zverski na zid (tvrđave).
I zauzevši grad voljom Božijom, učiniše neizbrojivi pokolj, tako da je susedno jezero, dugačko dva stadija, izgledalo puno od istekle krvi.
Odande, pak, otišavši sedamsto pedeset stadija, dođoše u Haraka ka Judejcima zvanim Tuvijani (Tovijani).
Ali Timoteja u tim mestima ne nađoše, jer beše bez uspeha otišao iz tih mesta, a ostavio u nekom mestu stražu vrlo utvrđenu.
Dositej pak i Sosipatar, dvojica od vojskovođa Makavejevih, izišavši napred pogubiše ostavljene od Timoteja u tvrđavi, njih više od deset hiljada ljudi.
Makavej pak, rasporedivši svoju vojsku po četama, postavi ovu dvojicu nad četama, i napade na Timoteja, koji imađaše oko sebe sto dvadeset hiljada pešadije i hiljadu i pet stotina konjanika.
A Timotej kada doznade za napad Judin, odasla žene i decu i ostalu komoru u mesto zvano Karnion, jer to mesto beše teško opkoljivo i nepristupno zbog uskosti (klanaca) svih tih mesta.
Kada se pojavi prva četa Judina, nasta bojazan među neprijateljima i strah napade na njih od pojave Svevidećeg (της τον τα πάντα έφορώντος επιφανείας - od javljanja Onoga Koji cve nadgleda), i oni nagrnuše u bekstvo, bežeći svaki na drugu stranu, tako da bivahu često od svojih ranjavani i oštricama svojih mačeva osakaćivani.
A Juda preduze snažnije gonjenje probadajući zlikovce, i pobi ih oko trideset hiljada ljudi.
Timotej pak, upavši (u ruke) ljudima oko Dositeja i Sosipatra, tražaše s velikom lukavošću da ga puste čitavog, (govoreći) da on ima pod vlašću roditelje većine od ovih, a od nekih braću, pa će se (ako njega ubiju) njima desiti poništenje (άλογηθήνοίΐ biće zbrisani).
Pošto svoje obećanje potvrdi mnogim (rečima) da će ih vratiti nepovređene, otpustiše ga radi spasenja braće.
A Juda, izišavši protiv Karniona i protiv Atargationa, poseče dvadeset pet hiljada tela.
A posle njihovog poraza i pogibelji, Juda zavojšti na Efron, tvrdi grad, u kojem življaše Lisije i mnoštvo raznih naroda, a mladići hrabri behu stali ispred zidina i borahu se junački, unutra pak behu velike zalihe ratnih sprava i strela.
Prizivajući Moćnoga (τον δννάστην vladara), Koji moćno ruši neprijateljsku odbranu, uzeše (Judejci) grad u svoje ruke i oboriše na zemlju dvadeset pet hiljada onih unutra.
I otišavši odande napadoše na grad Skita (Skitopolj), udaljen od Jerusalima šesto stadija.
No pošto Judejci koji tamo življahu posvedočiše da su Skitopoljci imali prema njima naklonost i u vremenima nesreće izlazili su im prijateljski u susret,
Zahvalivši im se i zamolivši ih da i nadalje budu naklonjeni rodu (Judejskom), dođoše u Jerusalim, a blizu beše Praznik sedmina (Pedesetnica).
A posle imenovane Pedesetnice, napadoše na Gorgiju, vojnog zapovednika Idumeje.
On pak iziđe (na njih) sa tri hiljade pešaka i četiristo konjanika.
I kad se sukobiše, desi se da pade nešto malo Judeja.
Neki pak Dositej, od Vakinorovih, čovek konjanik i junačan, gonjaše Gorgiju i uhvativši za ogrtač vođaše ga snažno i htede prokletnika da zarobi živa, kad neki od konjanika Trakijaca napade ovoga (Dositeja) i odseče mu rame, te Gorgija pobeže u Marisu.
A kad se ljudi oko Ezdrina, dugo se boreći, umoriše, prizva Juda Gospoda da se pojavi kao saborac (σύμμαχον) i predvodnik (προοδηγόν) rata.
Započevši prvi jezikom otaca poklič s pesmama (psalmima), i udarivši iznenadno na Gorgijinu vojsku, natera ih u bekstvo.
Potom Juda uze vojsku i odvede u grad Odolam; pa pošto stiže i subota, očistivši se po običaju, tamo provedoše subotu.
Sledećeg pak dana dođoše Judini ljudi, kao što beše potreba (sahrane), da prenesu tela prethodno palih (ratnika) i sa srodnicima da ih polože u grobove otaca.
I nađoše kod svakoga od mrtvih pod odećom posvećene stvari (ίερώματά) od idola iz Jamnije, što Zakon zabranjuje Judejima, pa svima postade jasno da su zbog toga razloga poginuli.
Svi pak, blagoslovivši sud Pravednog Sudije Gospoda, Koji tajne stvari čini javnima,
Obratiše se na molitvu moleći (Boga za njih) da učinjeni greh sasvim izbriše. A plemeniti Juda moljaše narod da čuvaju sebe i budu bez greha (άναμαρτήτους είναι) imajući pred očima ono što se desilo zbog greha onih koji su pre toga poginuli.
I učini sabiranje novčanih priloga po (svakom) čoveku, dve hiljade drahmi, i posla u Jerusalim da se prinese žrtva za greh, čineći to veoma dobro i mudro, misleći na vaskrsenje.
Jer kad ne bi očekivao da će i ovi poginuli vaskrsnuti, bilo bi suvišno i nerazumno moliti se za mrtve.
Ali sagledajući da je onima koji s pobožnošću preminu (κοιμωμένοις), pripremljena najbolja nagrada, beše (mu) namisao sveta i pobožna, zato i učini žrtvu umilostivljenja za umrle da bi se oslobodili greha.