Stari zavet
A godine sto četrdeset i devete*, dođe vest ljudima Judinim da Antioh (V) Evpator dolazi sa mnoštvom vojske na Judeju,
I sa njim Lisije namesnik i (načelnik) nad poslovima (carstva), svaki imajući vojnu silu jelinsku pešaka sto deset hiljada, i konjanika pet hiljada i trista, i (ratnih) slonova dvadeset dva, i trista bojnih kola sa srpovima.
A njima se pridruži i Menelaj, i podsticaše sa velikim pretvaranjem (ειρωνείας - licemerjem) Antioha, ne radi spasenja otadžbine, nego mišljaše da se povrati na vlast (prvosveštenstva).
A Car nad carevima (Bog) podiže gnjev Antiohov na ovog prokletnika, i kad Lisije podskaza da je on uzročnik svih zala, zapovedi da, kao što je običaj u tom mestu, odvedu ga i pogube u Veriji.
U tom mestu, naime, ima kula visoka pedeset pedalja*, puna pepela; i u njoj imađaše jedna naprava unaokolo kružeća i nizvodeća u pepeo.
Ovde svi guraju dole u pogibao krivda za oskvrnjenje hrama ili za neka druga velika zlodela.
Ovakvom smrću umre prestupnik Zakona Menelaj, ne zasluživši ni zemlju (za grob); i sasvim pravedno.
Jer zato što učini mnoge grehe oko Žrtvenika, čiji oganj i pepeo beše sveti, zadobi smrt u pepelu.
A svojim namerama car (Antioh V Evpator) varvarski iđaše protiv Judejaca da im učini gora zla od onih koja im učini njegov otac (Antioh IV Epifan).
A doznavši za to Juda, zapovedi narodu da danonoćno priziva Gospoda, da sada više no ikada pomogne onima koji bi mogli ostati bez Zakona i otadžbine i Svetoga Hrama;
I da narod, koji je tek nakratko odahnuo dušom, ne dopusti da (opet) bude porobljen bogohulnim neznabošcima.
Kad a svi to isto činjahu zajedno, i moljahu Milostivoga Gospoda sa plačem i postom i zemnim klanjanjem u toku tri dana neprestano, Juda ih podsticaše, pa naredi da se okupe (spremni).
A sam povukavši se sa starešinama savetovaše se, pre no što careva vojska upadne u Judeju i zauzme Grad, da izađu (pred njih) i presude stvar s pomoćju Gospodnjom.
I poverivši rukovođenje (την έπιτροπήν) Tvorcu sveta, i podstaknuvši svoje ljude da se hrabro do smrti bore za Zakone, za hram, grad, otadžbinu, za građanstvo (πολιτείας za narodni entitet), onda krete i kod Modina učini vojni logor.
Davši pak svima oko sebe ratni poklič: Božija pobeda! - sa izabranim maskiranim mladićima napade noću na carski šator (αύλήν), na logor, i pobi oko dve hiljade (ljudi), i prednjega od slonova zajedno sa njegovim vodičem.
I na kraju, ispunivši vojni logor (neprijatelja) strahom i uzbunom, povratiše se sa uspehom.
A ovo se dogodi kada dan tek svanjivaše, blagodareći prisutnoj mu Gospodnjoj zaštiti.
Car pak, okusivši od Judejske smelosti, pokušavaše da lukavošću osvoji (njihova) mesta.
I napade na Vetsuru, jaku tvrđavu Judeja, i bi potisnut; naiđe na prepreku i umanji se (vojska njegova).
A onima u (toj) tvrđavi Juda posla što im trebaše.
Ali neki Rodokos iz Judejske vojske izdade neprijateljima tajne, no bi tražen, uhvaćen i ubijen (κατεκλείσθή).
Car (tada) po drugi put pruži desnicu (mira) onima u Vetsuri, i dobi primirje; (potom) otide, pa opet napade na one oko Jude, no opet mu se smanji (izgibe) vojska.
Doznade (zatim) da se odmetnu (od njega) Filip u Antiohiji, ostavljen (tamo) kao zamenik nad poslovima (carstva), pa se uzmuti, te pozva Judejce (na mir), i pokori se (njihovim uslovima), pa se zakle za sve što je pravo i sklopi (sporazum), i prinese žrtvu, odade čast hramu, i mestu (svetom) ukaza čovekoljublje.
I primi Makavejca. Ostavi Igemonida za vojnog zapovednika od Ptolemaide do mesta Gerina (u Egiptu).
Dođe u Ptolemaidu, no Ptolemaićani biše nezadovoljni tim sporazumom, negodovahu zato što htedoše da ponište dogovore.
(Tada) Lisije iziđe na govornicu, izloži odbranu (sporazuma) koliko mogaše, ubedi (narod), umiri ga, pridobi njihovu blagonaklonost, pa otide u Antiohiju. Toliko o carevom pohodu (na Judeju) i o povratku.