Autorstvo

Sa sigurnošću se uzima da je autor ove poslanice Kliment, koji je bio episkop u Rimu i direktni učenik apostola Pavla i Petra. Pretpostavlja se da se radi o istom Klimentu kojeg apostol Pavle pominje u poslanici Filipljanima 4:3.

Kada je napisana Klimentova Poslanica Korinćanima?

Klimentova poslanica Korinćanima napisana je krajem prvog vijeka. Kliment je prema podacima umro 99. ili 100. godine, a poslanica je već bila veoma citirana tokom drugog vijeka.

Sadržaj

Ova poslanica  dijeli se na dva dijela. Prvi govori o raskolu u Korintu, a u drugom dijelu se govori kako da se taj raskol prevaziđe.

Prevod

Crkva Božija koja boravi u Rimu, Crkvi Božijoj koja boravi u Korintu, pozvanima, osvećenima po volji Božijoj kroz Gospoda našeg Isusa Hrista. Blagodat vam i mir od Svedržitelja Boga kroz Isusa Hrista da se umnoži!

I
1. Zbog iznenadnih i učestalih nevolja i neprilika koje su nas zadesile, čini nam se da kasno odgovaramo na ona sporna pitanja kod vas, ljubljeni, i na onu stranu i tuđu izabranicima Božjim nečasnu i prestupnu pobunu, koju su neka malobrojna lica, budući drska i samovoljna, do tolikog bezumlja raspalila da se na taj način vaše čestito i čuveno i svima ljudima vrlo drago ime naveliko ruži. 2. Jer ko se, nakratko boravivši kod vas, nije osvedočio o vašoj svevrlinskoj i postojanoj veri? Ili se nije divio vašoj celomudrenoj i krotkoj pobožnosti u Hristu? Ili nije razglašavao predivni običaj vašeg gostoprimstva? Ili nije pohvaljivao vaše savršeno i pouzdano znanje? 3. Jer ste sve to činili nelicemerno i hodili ste po zakonima Božjim, potčinjavajući se svojim (duhovnim) vođama i odajući dužnu čast prezviterima (= crkvenim starešinama) svojim. Vi ste mlade upućivali da misle ono što je skromno i čestito; žene ste poučavali da sve rade u čistoj i besprekornoj savesti, voleći kao što treba svoje muževe; učili ste ih da žive u zakonitoj podčinjenosti i u čestitosti da vode svoje kućevne poslove, te da (u svemu) budu vrlo celomudrene.

II
1. Svi ste bili smirenoumni, ni malo se ne gordeći; rađe se potčinjavajući, nego (druge sebi) potčinjavajući, i rađe dajući (svoje) nego primajući (od drugih). Zadovoljni ste bili onim čime vas je Hristos snabdeo, i pazeći na reči Njegove brižljivo ste ih usvajali u srcima (svojim), i stradanja su Njegova bila pred očima vašim. 2. Tako je veliki i duboki mir bio dat svima (vama), i neutoljiva žeđ za činjenjem dobra, i puno izlivanje Duha Sve toga bilo je na svima (vama). 3. Ispunjeni svete volje, vi ste u dobrom raspoloženju sa pobožnim uverenjem uzdizali ruke svoje Svedržitelju Bogu, moleći Ga da (vam) bude milostiv ako što i nehotično sagrešite. 4. Danonoćno ste se podvizavali za svo bratstvo da bi se sa milošću i savesnošću spasavao broj izabranih Njegovih. 5. Bili ste iskreni i bezazleni i nezlopamtljivi među sobom. 6. Svaka buna (= pobuna) i svaki razdor (=raskol) vama su bili gadost. Plakali ste nad gresima bližnjih (svojih), njihove nedostatke smatrali ste za (svoje) sopstvene. 7. Bili ste neodstupni u svakom činjenju dobra, „gotovi na svako dobro delo”. 8. Ukrašeni svevrlinskim i čestitim životom, radili ste sve u strahu Njegovom (= Božijem), jer su zapovesti i pravedne naredbe Gospodnje bile napisane na širini srca vašeg.

III
1. Data vam je bila svaka slava i prostranstvo, a desilo se ono što je napisano: „Najede se, i napi se, i pro 5. širi se, i udeblja se, i stade se ritati ljubljeni moj” (=Izrailj). 2. Otuda (proiziđe) zavist i surevnjivost, svađa i pobuna, gonjenje i nered, rat i porobljavanje. 3. Tako ustadoše „nepošteni na poštene”, neslavni na slavne, bezumni na razumne, mlađi na starije. 4. Zbog toga daleko odstupi (od vas) pravda i mir, jer svaki napusti strah Božiji, i u veri svojoj pomrači se (= zaslepi se); niti hodi u odredbama zapovesti Njegovih, niti živi dostojno Hrista, nego svako ide po željama zloga srca svoga, zahvaćeni bezakonom i bezbožnom zavišću kroz koju i „smrt uđe u svet”.

IV
1. Jer je napisano ovako: „I posle (nekoliko) dana dogodi se te Kajin prinese žrtvu Bogu od plodova zemlje, a i Avelj prinese od prvenaca ovčijih i od pretiline njihove. 2. I pogleda Bog na Avelja i na dare njegove, a na Kajina i žrtve njegove ne obrati pažnju. 3. I rasrdi se Kajin vrlo, i lice se njegovo namršti. 4. I reče Bog Kajinu: Što si postao srdit i što se lice tvoje namrštilo? Ako si (mi) pravo prineo (žrtvu), a nisi pravo razdelio, zar nisi sagrešio? 5. (Nego), smiri se. Od tebe zavisi obraćenje njegovo, i ti (još možeš) ovladati njime. 6. I reče Kajin Avelju bratu svome: Izađimo u polje. I bi, kada behu u polju, skoči Kajin na Avelja brata svoga i ubi ga”. 7. Vidite li, braćo, da je zavist i zloba izvršila bratoubistvo. 8. Zbog zavisti otac naš Jakov pobeže ispred lica Isava brata svoga. 9. Zavist je učinila da Josif bude gonjen do smrti i da dospe u ropstvo. 10. Zavist je prinudila Mojsija da beži ispred Faraona cara Egipatskog kada je čuo od (svog) sunarodnika (reči): „Ko te postavi za starešinu ili sudiju nad nama? Nećeš li ti da i mene ubiješ kao što si juče ubio Egipćanina?” 11. Zbog zavisti su Aron i Marijam boravili izvan logora. 12. Zavist je Datana i Avirona žive svela u ad, zato što su se pobunili protiv služitelja Božijeg Mojsija. 13. Iz zavisti su Davidu (zlobno) zavideli ne samo inoplemenici, nego ga je i ‘ Saul, car Izrailjski, proganjao.

V
1. Ali da prestanemo sa (navođenjem) starih primera, pa da dođemo (i pogledamo) borce koji su nedavno bili, i uzmemo iz našeg pokoljenja sjajne primere. 2. Iz zavisti i zavidljivosti progonjeni su bili i stradali do smrti najveći i najpravedniji stubovi. 3. Predstavimo pred očima svojim dobre Apostole: 4. Petra, koji je zbog nepravedne zavisti podneo ne jednu ni dve, nego mnoštvo muka, i tako postradavši mučenički, otišao je u zasluženo mesto slave. 5. Zbog zavisti i svadljivosti (drugih), Pavle je pokazao (kakva je) nagrada trpljenja: 6. sedam puta je nosio okove, proganjanje, kamenovanje, postao je propovednik (Jevanđelja) na Istoku i na Zapadu i dobio veliku pohvalu vere svoje; 7. pa, pošto je pravdi naučio vasceli svet, i došao do kraja Zapada, i postradao kao mučenik pred vladarima, tako se oslobodio (ovoga) sveta i u sveto mesto otišao, postavši (nama) najveći uzor trpljenja.

VI
1. Oko ovih ljudi, koji su sveto živeli, sabralo se veliko mnoštvo izabranih, koji, postradavši zbog (tuđe) zavisti u mnogim nevoljama i mukama, postali su nama najbolji ugled. 2. Iz zavisti biše gonjene žene Danaide i Dirke, koje, podnevši strašna i ljuta mučenja, dostigoše do sigurnoga puta vere, i mada telom nemoćne — dobiše sjajnu nagradu. 3. Zavist je otuđila (mnoge) žene od muževa i izmenila ono što reče otac naš Adam: „Ovo je sada kost od kostiju mojih i telo od tela moga”. 4. Zavist i svađa upropastile su velike gradove i iskorenile velike narode.

VII
1. A ovo (vam) pišemo, ljubljeni, ne samo da vas poučimo, nego i sebe da podsetimo, jer smo (svi) na istom bojištu i ista nam borba predstoji. 2. Zato, ostavimo prazne i sujetne brige i vratimo se na slavno i čestito pravilo predanja našeg, 3. i gledajmo šta je dobro i lepo i ugodno pred Onim Koji nas je stvorio. 4. Pogledajmo na krv Hristovu i poznajmo kako je dragocena Bogu i Ocu Njegovom, i daje, prolivena za naše spasenje, celom svetu donela blagodat pokajanja. 5. Prođimo kroz sve ranije generacije i doznajmo daje Gospod iz naraštaja u naraštaj davao mesta pokajanju onima koji su želeli da se Njemu povrate. 6. Noje propovedaše pokajanje, i oni koji ga poslušaše spasoše se. 7. Jona propovedaše Ninevićanima propast, a oni, pokajavši se za svoje grehe, moleći se umilostiviše Boga i dobiše spasenje, iako su bili tuđinci Bogu.

VIII
1. Služitelji blagodati Božje Duhom Svetim su govorili o pokajanju, 2. a i sam Gospodar svih i svega govorio je o pokajanju sa zakletvom: „Tako bio živ ja, govori Gospod, ne želim smrti grešnika nego (njegovo) pokajanje”, dodajući i dobar savet: 3. „Pokajte se od bezakonja vašeg, dome Izrailjev. Rekoh sinovima naroda mojega: Ako budu gresi vaši od zemlje do neba i ako budu crveniji od skerleta i crnji od sukna, i obratite mi se iz sveg srca i kažete: Oče! — uslišiću vas kao narod sveti”. 4. I na drugom mestu govori ovako: „Umijte se i očistite se, uklonite lukavstva iz duša vaših pred očima mojim, prestanite sa zlobama (=zlodelima) vašim, naučite se činiti dobro, tražite sud (pravičan), izbavite onepravdovanoga (= oklevetanoga), sudite (pravo) siroti i opravdajte udovicu, i dođite (onda) da se raspravimo, govori Gospod. I ako budu gresi vaši kao purpur, ubeliću ih kao sneg; i ako budu kao crvac, ubeliću ih kao vunu; i ako ushtednete i poslušate me, ješćete blaga zemaljska, a ako ne htednete niti me poslušate, mač će vas proždreti, jer su usta Gospodnja govorila tako”. 5. Želeći, dakle, da svi ljubljeni Njegovi uzmu udela u pokajanju, utvrdio ih je Svojom svedržiteljskom voljom.

IX
1. Zato slušajmo veličanstvenu i slavnu volju Njegovu i, postavši molbenici milosti i dobrote Njegove, pripadnimo i povratimo se milosrđu Njegovom, napuštajući zaludni trud (= sujetnost), i svađu, i zavist koja vodi u smrt. 2. Pogledajmo na one (pravedne ljude) koji su savršeno služili veličanstvenoj slavi Njegovoj. 3. Uzmimo (kao primer) Enoha, koji se u poslušnosti nađe pravedan i bi preseljen, i ne nađe se njegova smrt. 4. Noje, našavši se veran (Bogu), kroz službu svoju obnovljenje je svetu propovedao, i preko njega Gospodar (svega) spasao je živa bića koja u slozi uđoše u lađu.

X
1. Avram, nazvan prijateljem (Božijim), našao se veran kada je postao poslušan rečima Božijim. 2. On poslušnošću iziđe iz zemlje svoje i iz roda svoga i iz doma oca svoga, da bi, ostavljajući neveliku zemlju i slabu rodbinu i mali dom, nasledio obećanja Božija. Jer mu veli (Bog): „Iziđi iz zemlje svoje i iz roda svog i iz doma oca tvog u zemlju koju ću ti pokazati. 3. I učiniću od tebe narod veliki, i blagosloviću te, i uzveličaću ime tvoje, i bićeš blagosloven. I blagosloviću one koji tebe blagosiljaju, i prokleću one koji tebe proklinju, i u tebi će se blagosloviti sva plemena na zemlji”. 4. I opet, kad se razdvojio od Lota, reče mu Bog: „Pogledaj očima svojim i vidi s mesta gde se sada nalaziš, na sever i jug i istok i prema moru (= na zapad), jer svu zemlju koju ti vidiš, daću tebi i semenu tvome do veka. 5. I učiniću da semena tvoga bude kao peska zemaljskog: ako ko može izbrojati pesak zemaljski, izbrojaće i seme tvoje”. 6. I opet se veli: „Izvede Bog Avrama i reče mu: “Pogledaj na nebo i prebroj zvezde, ako ih možeš izbrojati, tako će biti i seme tvoje’. I poverova Avram Bogu, i primi mu se u pravdu”. 7. Zbog vere (njegove) i gostoprimstva dade mu se sin u starosti, i on ga iz poslušnosti prinese na žrtvu Bogu na jednoj od gora koje mu pokaza.

XI
1. Zbog gostoprimstva i pobožnosti (svoje) Lot bi spasen iz Sodoma, dok je sva okolina osuđena ognjem i sumporom, čime je Gospod jasno pokazao da one koji se u Njega uzdaju neće ostaviti, a da one koji naginju na drugu stranu podvrgava kazni i mučenju. 2. Jer i žena njegova kad izađe sa njim, koja beše drugačijeg mišljenja i ne jednodušna (s njime), bi postavljena za takav znak da je postala slani stub do danas, da bi svima bilo poznato da oni dvojedušni i koji se kolebaju oko Božije sile, postaju primer osude i znak svima pokoljenjima.

XII
1. Zbog vere i gostoprimstva bi spasena Rava bludnica. 2. Jer kad Isus Navin posla uhode (= izvidnice) u Jerihon, doznade car (te) zemlje da su došli da uhode zemlju njihovu, i posla ljude koji će ih uhvatiti, da bi ih uhvaćene pogubio. 3. Tada gostoprimljiva Rava, primivši ih, sakri ih na krovu (kuće) ispod netrvenog lana. 4. Kada zatim dođoše carevi ljudi i rekoše (joj): „Kod tebe su ušle uhode zemlje naše; izvedi ih, jer tako zapoveda car”, — ona (im) odgovori: „Da, ušli su kod mene ljudi koje tražite, ali su odmah otišli i već su na putu”, i pokaza im obratni pravac. 5. I reče ona ljudima (Izrailjcima): „Znam ja dobro da će Gospod Bog predati vama zemlju ovu jer je strah i trepet od vas zahvatio njene stanovnike. Ako, dakle, bude da je vi zauzmete, sačuvajte mene i dom oca moga”. 6. I oni joj rekoše: „Neka bude tako kao što si nam rekla. Kada, dakle, saznaš da smo došli, sakupi sve tvoje pod krov tvoj, i biće spaseni; a oni koji se nađu izvan kuće, izginuće”. 7. I predložiše joj da istakne znak: da pred kućom svojom obesi crveni kanap, objavljujući time (praobrazno) da će krvlju Gospodnjom biti izbavljenje svima koji veruju i nadaju se u Boga. 8. Vidite li, ljubljeni, da se ne samo vera, nego i proroštvo zbilo kroz ovu ženu.

XIII
1. Budimo, zato, smirenomudri, braćo, odbacujući svaku gordost i nadmenost i bezumlje i gnjev, i izvršimo ono što je napisano. Jer veli Duh Sveti: „Neka se ne hvali mudri mudrošću svojom, ni moćan snagom svojom, ni bogat bogatstvom svojim, nego ko se hvali Gospodom neka se hvali, tražeći Ga i tvoreći sud i pravdu”. Osobito (pak) sećajući se reči Gospoda Isusa, koje izgovori učeći krotosti i dugotrpeljivosti. 2. Jer ovako reče: „Budite milostivi, da biste bili pomilovani; opraštajte, da bi vam se oprostilo; kako činite (drugima), tako će vam se činiti; kako dajete, onako će vam se dati; kako sudite, onako će vam se suditi; kako ste blagi (drugima), onako će i prema vama (Bog) biti blag; kojom merom merite, onakvom će vam se meriti’ 1. 3. Ovom zapovešću i ovim porukama utvrdimo sebe, da bismo hodili u poslušnosti presvetim rečima Njegovim, smireno misleći (o sebi). Jer veli sveta reč (Božija): „Na koga ću pogledati nego na krotkoga i tihoga i na onoga koji se boji reči mojih?”

XIV
1. Pravedno je, dakle, i sveto, ljudi braćo, da budemo većma poslušni Bogu nego da i dalje idemo za onima koji su u nadmenosti i buntovnosti kolovođe gnusne zavisti. 2. Jer ćemo navući na sebe ne malu štetu, ili tačnije (rečeno) veliku opasnost, ako rizično predamo sebe voljama ljudi koji (nas) guraju na svađe i bune da bi nas otuđili od dobrog poretka. 3. Budimo međusobno (=jedni drugima) dobri, po milosrđu i blagosti Onoga Koji nas je stvorio. 4. Jer je napisano: „Dobri će stanovati na zemlji, i bezazleni će se ostaviti na njoj; bezakonici pak biće istrebljeni sa nje”. 5. I opet govori: „Videh bezbožnika gde se uzdiže i preuznosi kao kedri livanski, i prođoh, i gle, ne beše ga; i potražih mesto njegovo, i ne nađoh ga. Čuvaj bezazlenost i pazi pravičnost, jer će čoveku mirnome ostati posledak”.

XV
1. Prilepimo se, zato, onima koji sa pobožnošću žive u miru, a ne sa onima koji s pritvornošću (= licemerjem) traže mir. 2. Jer kaže negde (Bog): „Ovaj me narod usnama poštuje, a srce je njihovo daleko odstupilo od mene”. 3. I opet (kaže): „Ustima svojim blagosiljaju, a u srcu svojem kunu”. 4. I opet veli: „Zavoleli su Ga ustima svojim, i jezikom svojim lagahu Ga, a srce njihovo nije iskreno sa Njime, niti su ostali verni u zavetu Njegovom”. 5. Zato „neka oneme usta lažljiva koja govore bezakonje na pravednika”. I opet (veli): „Istrebiće Gospod sva usta lažljiva, jezik veličavi, one koji rekoše: Veličajmo jezik svoj, usta su naša u nas, ko nam je (drugi) gospodar? 6. (Ali) zbog nevolje siromaha i uzdisanja nevoljnika sada ću ustati, govori Gospod; postaviću se za spasenje (njihovo), smelo ću stati u njemu (= za njih)”.

XVI
1. Jer Hristos je onih koji smireno misle, a ne onih koji se preuznose nad stadom Njegovim. 2. Gospod [naš] Isus Hristos, skiptar Božijeg veličanstva, nije došao (na svet) u nadmenoj oholosti niti gordosti, iako je to mogao, nego u smirenoumlju, kao što je Duh Sveti o Njemu govorio. Jer kaže: 3. „Gospode, ko verova propovedanju našem? ili mišica Gospodnja kome se otkri? Najavili smo (Ga) pred Njim, kao dete, kao koren iz žedne zemlje; ne beše u Njega obličja ni slave; i videsmo Ga, i ne imađaše izgleda ni lepote, nego izgled Njegov beše ponižen, izgubio se mimo izgled ljudski. Čovek koji je u ranama i u bolu, i koji je vičan nositi slabost jer se odvraćahu (drugi) od lica Njegova, i prezren beše, i smatran nizašta. 4. On grehe naše nosi, i bolove naše uze na Se, i mi mišljasmo za Njega da je ranjeni (daje) u mukama i stradanju. 5. A On ranjen bi za grehe naše i izbijen za bezakonja naša; obličenje (= kazna) beše na Njemu našega mira radi, i ranom se Njegovom mi iscelismo. 6. Svi mi kao ovce zađosmo, čovek (svaki) na putu svome zabludeo je. 7. A Gospod predade Njega za grehe naše, i On, iako mučen (= zlostavljan), ne otvaraše usta svojih. Kao ovca na zaklanje bi vođen, i kao jagnje pred onim koji ga striže, tako ne otvara usta svojih. U smirenju Njegovom sud se Njegov uze. 8. Rod Njegov ko će iskazati? Jer se uzima sa zemlje život Njegov. 9. Zbog bezakonja naroda moga vođen bi na smrt. 10. I daću zle (u zamenu) za pogrebenje Njegovo, i bogate za smrt Njegovu. Jer On bezakonje ne učini, niti se nađe prevara u ustima Njegovim. I Gospod hoće da Ga očisti od rane. 11. Ako date (žrtvu) za greh, duša će vaša videti seme dugovečno. 12. I Gospod hoće da Ga oslobodi od stradanja duše Njegove, da Mu pokaže svetlost i obrazuje (mnoge Njegovim) poznanjem, da opravda pravednoga koji dobro služi mnogima, i grehe njihove On će uzeti (na Sebe). 13. Zato će On dobiti u nasleđe mnoge i plen moćnih razdeliće, zato što je dao na smrt dušu Svoju i što stavljen bi među zločince. 14. A On grehe mnogih ponese i zbog grehova njihovih bi predan.” 15. I opet On (isti) govori: „A ja sam crv a ne čovek, podsmeh ljudima i rug narodu. 16. Svi koji me videše, narugaše mi se, razvaljuju usta, mašu glavama (govoreći): Pouzdao se u Gospoda, neka mu pomogne; neka ga spase ako ga hoće”. 17. Vidite li, dragi ljudi, ko nam je dat za ugled (= obrazac). Jer ako je Gospod bio tako smirenouman, šta ćemo činiti mi koji smo kroz Njega došli pod jaram blagodati Njegove?

XVII
1. Budimo podražavaoci i onih koji su hodili u kozjim kožama i ogrtačima propovedajući dolazak Hristov. Govorimo o Iliji i Jeliseju, i još o Jezekilju ‘prorocima, i uz njih o posvedočenima. 2. Posvedočen je veoma Avram i nazvan je prijateljem Božijim; i gledajući na slavu Božiju on govori sa smirenoumljem: „Aja sam zemlja i pepeo”. 3. Još je i za Jova ovako napisano: „A Jov beše (čovek) pravedan i neporočan, istinit, bogobojažljiv, i udaljavaše se od svakoga zla”. 4. Pa (ipak) on sam sebe osuđuje, govoreći: „Niko nije čist od prljavštine, makar i jedan dan (potrajao) život njegov”. 5. Mojsije je nazvan „veran u svemu domu svojemu”, i preko njegove službe Bog suđaše Egiptu ranama i kaznama njihovim. Ali i on, veoma proslavljeni, nije se velikorečivo hvalio, nego je kazao, kada mu je davano otkrivenje iz kupine: „Ko sam ja da me pošalješ? Ja sam mucav i spor jezikom”. 6. I opet veli: „Ja sam para iz lonca”.

XVIII
1. A šta da kažemo za posvedočenoga Davida? Njemu je Bog rekao: „Nađoh čoveka po srcu mome, Davida sina Jesejeva; uljem (= milošću) večnim pomazah ga”. 2. Ali i on govori Bogu: „Pomiluj me, Bože, po velikoj milosti Svojoj, i po mnoštvu milosrđa Svoga očisti bezakonje moje. 3. Operi me dobro od bezakonja moga, i od greha moga očisti me. Jer bezakonje svoje ja znam, i greh je moj stalno preda mnom. 4. Tebi jedinome sagreših, i zlo pred Tobom učinih, da se opravdaš u rečima Svojim i da pobediš kada Ti sude. 5. Gle, u bezakonjima se začeh, i u gresima rodi me mati moja. 6. Gle, istinu ljubiš, i javljaš mi nepoznatosti i tajnosti mudrosti Svoje. 7. Pokropi me isopom, i očistiću se; operi me, i biću belji od snega. 8. Daj mi da čujem radost i veselje, da se prenu kosti pretrvene. 9. Odvrati lice Svoje od grehova mojih, i sva bezakonja moja očisti. 10. Srce čisto sazdaj u meni, Bože, i Duh prav obnovi u meni. 11. Ne odbaci me od lica Tvoga, i Duha Tvoga Svetoga ne oduzmi od mene. 12. Daj mi radost spasenja Tvoga, i Duhom vladalačkim učvrsti me. 13. Naučiću bezakonike putevima Tvojim, i bezbožnici će se obratiti Tebi. 14. Izbavi me od krvi, Bože, Bože spasenja moga; 15. obradovaće se jezik moj pravdi Tvojoj. Gospode, otvori usne moje, i usta će moja kazivati hvalu Tvoju. 16. Jer da si hteo žrtve, prineo bih ti; za žrtve paljenice ne mariš. 17. Žrtva je Bogu duh skrušen, srce skrušeno i smireno Bog neće odbaciti.”

XIX
1. Tako, dakle, smirenoumlje i pokornost kroz poslušnost tolikih i tako velikih i tako posvedočenih (pravednika) učinilo je boljima ne samo nas, nego i pokolenja pre nas, one koji su primili reči Njegove (= Božije) u strahu i u istini. 2. Pošto smo se, dakle, priopštili tim mnogim i velikim i slavnim delima (ovih pravednika), vratimo se opet na predati nam od početka cilj mira, i pogledajmo na Oca i Tvorca svega sveta, i prionimo uz Njegove veličanstvene i preizobilne darove i dobročinstva mira. 3. Pogledajmo na Njega umom (svojim) i uperimo oči duše (svoje) na dugotrpeljivu volju Njegovu; shvatimo kako je On negnevljiv prema svoj tvari Svojoj.

XX
1. Nebesa koja se upravljanjem Njegovim pokreću, potčinjavaju se Njemu u miru. 2. Dan i noć prohode određeni im od Njega put, nimalo ne smetajući jedno drugome. 3. Sunce i mesec i horovi zvezda po naređenju Njegovom, u slozi i bez ikakvog odstupanja, kruže po određenim im putanjama. 4. Zemlja, plodonoseći po volji Njegovoj, proizvodi u svoja vremena mnogovrsnu hranu ljudima i životinjama i svima živim bićima što su na njoj, ne protestvujući niti bilo šta menjajući od onoga što joj je On odredio. 5. Neistraživi zakoni o bezdanima i neizrecivi zakoni o podzemljima drže se jednim i istim (Njegovim) zapovestima. 6. Pučina beskrajnoga mora, sastavljena prilikom svoga stvaranja (od Boga) u velike (vodene) mase, ne prestupa postavljene joj pregrade, nego kao što joj je On zapovedio tako i čini. 7. Jer je rekao: „Dovde ćeš doći, i valovi će se tvoji o tebe razbijati”. 8. Okean, beskrajan za ljude, i svetovi što su iza njega, istim se naređenjima Gospodnjim upravljaju. 9. Vremena prolećna i letnja i jesenja i zimska, u miru se međusobno smenjuju. 10. Staništa vetrova nesmetano vrše službu svoju po određenom vremenu. I stalnotekući izvori, stvoreni za uživanje i za zdravlje, bez uskraćivanja pružaju ljudima za život svoje dojke. I najmanje životinjice, u slozi i miru sastavljaju svoje družine. 11. Svemu je tome Veliki Stvoritelj i Gospodar svih i svega zapovedio da bude u miru i slozi, svemu čineći dobro, a naročito preizobilno nama koji pritičemo milosrđu Njegovom kroz Gospoda našeg Isusa Hrista, 12. Kome neka je slava i veličanstvo u vekove vekova. Amin.

XXI
1. Gledajte, ljubljeni, da nam Njegova mnoga dobročinstva ne budu na osudu, ako se ne budemo vladali dostojno Njega i činili u jednodušnosti (= u slozi) ono što je dobro i ugodno pred Njim. 2. Jer negde kaže: „Duh Gospodnji je svetiljka koja istražuje odaje utrobe”. 3. Uvidimo kako je (On) blizu, i kako ništa od naših misli i zamisli koje činimo nije sakriveno od Njega. 4. Zato je pravedno da ne bežimo od volje Njegove. 5. Bolje je da se sukobimo sa ljudima nerazumnim i bezumnim, gordim i samohvalisavim u nadmenosti reči svoje, negoli sa Bogom. 6. Imajmo stid pred Gospodom Isusom Hristom, Kojega je krv za nas data; poštujmo predvoditelje svoje, odajmo čast prezviterima (= starijima), mlađe (naše) vaspitajmo nauci straha Božijeg, žene naše upravimo na dobro: 7. neka pokazuju ljubavi dostojnu narav čistote (= čednosti), neka dokažu nameru svoje bezazlene krotosti, neka ćutanjem objave smernost jezika svoga, ljubav svoju neka na sveti način podjednako pružaju, ne prema sklonostima, nego svima koji se Boga boje. 8. Deca vaša neka dobijaju vaspitanje po Hristu, neka nauče: koliko je smirenoumlje moćno pred Bogom, šta može (učiniti) čista ljubav kod Boga, kako je strah Njegov dobar i veliki i spasava sve koji se sveto po njemu vladaju čistim umom. 9. Jer je (Bog) Koji istražuje misli i namere, i Njegov je dah u nama, i kada hoće uzima ga.

XXII
1. A sve to potvrđuje vera u Hrista. Jer nas On Duhom Svetim ovako priziva: „Hodite deco, poslušajte mene, strahu Gospodnjem naučiću vas. 2. Koji je čovek koji želi života, koji voli da vidi dane dobre? 3. Prestani jezikom svojim od zla, i usta tvoja da ne govore lukavstvo. 4. Ukloni se od zla i čini dobro. 5. Traži mir i idi za njim. 6. Oči su Gospodnje (obraćene) na pravednike, i uši njegove na moljenje njihovo; lice pak Gospodnje je na one koji čine zla, da bi istrebio sa zemlje spomen njihov. 7. Zavapi pravednik i Gospod ga usliši, i od svih . nevolja njegovih izbavi ga.” 8. „Mnoge muke ima grešnik, . a milost je oko onih koji se uzdaju u Gospoda”.

XXIII
1. Milosrdni u svemu i dobrotvorni Otac ima milosrđe prema onima koji Ga se boje, i krotko i prisno uzvraća blagodatima Svojim onima koji Mu pristupaju u prostoti uma. 2. Zato, nemojmo biti dvojedušni, niti da se duša naša zasiti preizobilnim i slavnim darovima Njegovim. 3. Neka je daleko od nas ovo što je (negde) napisano, gde se veli: „Jadni (= nesrećni) su oni koji su dvojedušni, koji se kolebaju dušom i govore: To smo (već) čuli i u vreme ». otaca naših, i evo ostarismo, a ništa nam se od toga nije desilo. 4. O nerazumni, uporedite sebe sa drvetom; uzmite (za primer) lozu: ona najpre propupi, zatim izbije mladica, pa list, onda cvet, i potom zeleni grozd, pa tek onda zrelo grožđe”. Vidite, da za malo vremena plod drveta dostiže do zrelosti. 5. Zaista, brzo i iznenada savršiće se odluka Njegova, što potvrđuje i Pismo (kada kaže) da: „Brzo će doći (Gospod) i neće zakasniti”; i: „Iznenada će doći Gospod u hram svoj; i Sveti, Kojega vi očekujete”.

XXIV
1. Shvatimo, ljubljeni, kako nam Vladika (= Gospod) stalno pokazuje da će biti buduće vaskrsenje, kojega je prvinu ( = početak) učinio vaskrsnuvši Gospoda Isusa Hrista iz mrtvih. 2. Pogledajmo, ljubljeni, vaskrsenje koje povremeno biva. 3. Dan i noć nam javljaju vaskrsenje: noć leže, ustaje dan; dan odlazi, nastupa noć. 4. Uzmimo plodove: kako i na koji način nastaje seme? 5. Izađe sejač i poseje u zemlju svako od semenja; kad ona padnu u zemlju, suva i naga, istrule; potom ih veličanstvenost promisla Gospodnjeg vaskrsava iz te truleži, te iz jednog (semena) izraste više njih i donose plod.

XXV
1. Pogledajmo i čudesni znak koji se zbiva u istočnim krajevima, to jest oko Arabije. 2. Postoji (tamo) ptica koja se zove feniks. /1/ Ona je jedna jedina i živi petsto godina. Kada već dođe blizu odlaska, da ona umre, (tad) pravi sebi gnezdo od tamjana i izmirne i od drugih mirisa (biljaka); i kada se ispuni vreme, ona uđe unutra i umire. 3. A kada (joj) stane truliti telo, rađa se neki crv, koji se hrani sokom te umrle životinje i dobija krila; zatim kada postane snažan uzima ono gnezdo gde su kosti pretka (njegovog), i noseći ih preleće od Arabije do Egipta, do grada zvanog Iliupolis. 4. I po danu, kada svi vide, doletevši na žrtvenik sunca polaže ovo (na njega) i onda se vraća nazad. 5. A žreci (tada) razgledaju zapise vremena i nalaze da se ovaj pojavio pošto se ispunila petstota godina.

XXVI
1. Mislimo li (onda) da je veliko i čudesno ako Sazdatelj svih i svega učini vaskrsenje onih koji su Mu sveto služili sa uverenošću dobre vere, kada nam (On) i preko ptice pokazuje veličanstvenost obećanja Svoga? 2. Jer kaže negde (u Pismu): „I vaskrsnućeš me, i ispovedaću ti se”. I: „Ja usnuh, i spah; i ustadoh, jer si ti sa mnom”. 3. I opet Jov govori: „I vaskrsnućeš ovo telo moje, koje je sve ovo pretrpelo”.

XXVII
1. Ovom dakle nadom (na vaskrsenje) neka se duše naše privežu uz Vernoga u obećanjima (Svojim) i Pravednoga u sudovima (Svojim). 2. Onaj koji je zapovedio da se ne laže, tim pre Sam On neće slagati. Jer u Boga ništa nije nemoguće, osim da slaže. 3. Neka, zato, oživi vera Njegova u nama, i shvatimo da je sve blizu Njega. 4. Rečju veličanstva Svoga sve je stvorio, i rečju sve može uništiti. 5. Ko će Mu reći: „Šta si učinio? Ili ko će se suprotstaviti silini moći Njegove?” Učiniće sve kada hoće i kako hoće, i ništa od onoga što je On odredio neće proći. 6. Sve i sva je pred Njim, i ništa nije skriveno od saveta Njegovog. 7. Jer: „Nebesa kazuju slavu Božiju, i dela ruku njegovih javlja svod nebeski. Dan danu kazuje reč, i noć noći javlja znanje. I nema reči niti govora čiji se glasovi ne bi čuli.”

XXVIII
1. Pošto, dakle, (Bog) sve i vidi i čuje (što činimo), bojmo se Njega i odbacimo prljave želje zlih dela, da bismo milošću Njegovom bili pokriveni (= zaštićeni) od budućih sudova. 2. Jer, gde bi mogao neko od nas pobeći od moćne ruke Njegove? Koji će to svet primiti nekoga od onih koji beže od Njega? Jer Pismo negde kaže: „Gde bih otišao i gde bih se sakrio od lica Tvoga? 3. Ako uziđem na nebo, Ti si tamo; ako otidem na kraj zemlje, tamo je desnica Tvoja; ako se nastanim u bezdanima, (i) tamo je Duh Tvoj.” 4. Gde bi, dakle, neko otišao ili gde bi pobegao od Onoga Koji sve obuhvata?

XXIX
1. Pristupimo, zato, Njemu u prepodobnosti (= pobožnosti) duše (svoje), podižući k Njemu ruke čiste i neoskrnavljene, ljubeći krotkoga i milosrdnoga Oca našega, Koji nas je učinio Sebi delom izbora (Svoga). 2. Jer je tako napisano: „Kada Višnji razdeljivaše narode, kada rasejavaše sinove Adamove, postavi granice narodima prema broju anđela Božijih. (Tada) postade udeo Gospodnji narod njegov Jakov, deo nasleđa njegova Izrailj”. 3. I na drugom mestu govori: „Evo, Gospod uzima sebi narod između naroda, kao što čovek uzima prvinu svoju sa gumna; i izaći će iz naroda toga Svetinja nad svetinjama”.

XXX
1. Pošto smo dakle sveti udeo (Njegov), činimo sve ono što je svojstveno osvećenju, bežeći od ogovaranja, od prljavih i nečistih združivanja, od pijanstva, i novatorskih nereda, i odvratnih pohota, od gadne preljube i gnusne gordosti. 2. Jer veli (Sveto Pismo): „Bog se gordima suproti, a smirenima daje blagodat”. 3. Priljubimo se, dakle, onima kojima je blagodat data od Boga; odenimo se u jednomislenost (= slogu), smireno misleći, uzdržavajući se, držeći sebe daleko od svakog ogovaranja i klevetanja, opravdavajući sebe delima a ne rečima. 4. Jer se kaže: „Ko mnogo govori, mnogo će i čuti za uzvrat; ili leporečivi misli da je on (jedini) pravedan? 5. Blagosloven rođeni od žene koji nije dugoga života. Ne budi mnog u rečima.” 6. Pohvala naša neka bude u Bogu, a ne od sebe; jer Bog mrzi samohvalisave. 7. Svedočanstvo našeg dobrog dela neka se daje od drugih, kao što je dato ocima našim pravednicima. 8. Naglost i samovolja i drskost — onima koji su prokleti od Boga; blagost i smirenoumlje i krotost — kod blagoslovenih od Boga.

XXXI
1. Zato, prionimo uz blagoslov Njegov i videćemo koji su putevi blagoslova. Razmotrimo opet šta je bilo od početka. 2. Radi čega je blagosloven otac naš Avram, nije li zbog toga što je verom izvršio pravdu i istinu? 3. Isak, znajući sa uverenošću budućnost, rado je privođen na žrtvu. 4. Jakov je sa smirenoumljem otišao iz zemlje svoje zbog brata, i otišao ka Lavanu i služio mu; i bi mu dato dvanaest skiptara Izrailjevih.

XXXII
1. Ako neko pažljivo razmotri svaki (od tih skiptara) pojedinačno, poznaće veličine darova koje je On (= Bog) dao. 2. Jer od njega (= Jakova) su svi sveštenici i leviti, koji služe žrtveniku Božjem; od njega je Gospod Isus po telu; od njega su carevi i knezovi i vođe preko Jude; a i ostali skiptri njegovi nisu u manjoj slavi, pošto je Bog obećao da će „seme tvoje biti kao zvezde na nebu”. 3. Svi, dakle, (ovi starozavetnici) proslaviše se i uzveličaše se ne sobom, ni delima svojim, ni pravednim delanjem koje učiniše, nego voljom Božijom. 4. I mi takođe, pozvani voljom Njegovom u Hristu Isusu, ne opravdavamo se sobom samima, niti mudrošću svojom ili razumnošću ili pobožnošću ili delima koja smo učinili u prepodobnosti (= pobožnosti) srca, nego verom, kojom je sve one od veka Svedržitelj Bog opravdao, Kojemu neka je slava u vekove vekova. Amin.

XXXIII
1. Šta ćemo, dakle, činiti, braćo? Da prestanemo od dobročinjenja i da napustimo ljubav? Neka Vladika (= Gospod) ne dopusti da nam se ikada to desi, nego pohitajmo da sa usrđem i gotovošću svršavamo (= činimo) svako dobro delo. 2. Jer se i sam Sazdatelj i Gospodar svega raduje delima Svojim. 3. Jer On je svenajveličanstvenijom silom Svojom nebesa utvrdio i neshvatljivom mudrošću Svojom ukrasio ih; zemlju je izdvojio od vode koja je opkoljava i utvrdio je na sigurnom temelju volje Svoje; i životinje, koje se po njoj kreću, zapovedio je Svojom zapovešću da postoje; more i životinje u njemu prethodno stvorivši [i uredivši] ogradio je silom Svojom. 4. A iznad svega najuzvišenije i najveće (stvorenje), čoveka, stvorio je svetim i prečistim rukama (Svojim kao) obličje lika Svoga. 5. Jer tako veli Bog: „Da stvorimo čoveka po slici i prilici našoj. I stvori Bog čoveka, muško i žensko stvori ih”. 6. Savršivši dakle sve ovo, pohvalio je sve to i blagoslovio i rekao: „Rađajte se i množite se”. 7. (Eto), vidimo da su se svi pravednici ukrasili dobrim delima, a i Sam Gospod, ukrasivši Sebe dobrim delima, obradovao je se. 8. Imajući, dakle, Njega za uzor, bez oklevanja pristupimo volji Njegovoj; iz sve snage svoje tvorimo delo pravde.

XXXIV
1. Dobar radnik slobodno (= sa smelošću) uzima hleb od rada svoga; dok lenji i neradni ne sme da pogleda u lice poslodavcu svome. 2. Zato treba da smo usrdni u dobročinjenju; jer je od Njega (= Boga) sve. 3. Jer nam govori unapred: „Evo Gospoda, i plata je Njegova pred licem Njegovim, da da svakome po delu njegovome”. 4. Zato podstiče nas, koji Mu verujemo iz sveg srca, da ne budemo lenji ni neradnici na svako dobro delo. 5. Neka naša pohvala i smelost bude u Njemu. Podčinjavajmo se volji Njegovoj. Pogledajmo sve mnoštvo Anđela Njegovih kako predstojeći (pred Njim) služe volji Njegovoj. 6. Jer Pismo govori: „Miriade miriada stajahu pred Njime i hiljade hiljada služahu Mu, i klicahu: Svet, Svet, Svet je Gospod Savaot, puna je sva tvorevina slave Njegove”. 7. I mi, dakle, u slozi (=jednomislenosti), sabravši se zajedno na jedno mesto po saves(nos)ti, kao iz jednih usta zazovimo k Njemu usrdno, da postanemo učesnici velikih i slavnih obećanja Njegovih. 8. Jer se veli: „Oko ne vide i uho ne ču i na srce čoveku ne dođe, što je pripremio Gospod onima koji Ga očekuju (= koji Mu se nadaju)”. XXXV. 1. Kako su blaženi i divni darovi Božiji, ljubljeni (moji)! 2. Život u besmrtnosti, svetlo u pravednosti, istina u slobodi, vera u uverenosti, uzdržanje u svetosti — i sve je ovo bilo dostupno našem poimanju. 3. Šta je onda to što je pripremljeno onima koji očekuju (= nadaju se)? Sazdatelj i Otac vekova, Presveti, 2 On zna količinu i lepotu njihovu. 4. Mi, pak, borimo se da se nađemo u broju onih koji (Ga) očekuju (= koji se u Njega nadaju), da bismo dobili udeo u obećanim darovima (Njegovim). 5. A kako to biva, ljubljeni? Ako um naš bude verno utvrđen ka Bogu, ako tražimo ono što je Njemu ugodno i prijatno, ako izvršimo ono što je saglasno prečistoj volji Njegovoj i posledujemo putem istine, odbacivši od sebe svaku nepravdu i bezakonje, gramzivost, svađe, zloćudnosti i lukavstva, ogovaranja i klevetanja, bezboštvo, gordost i nadmenost, sujetu i negostoprimstvo. 6. Jer koji to čine mrski su Bogu, „ne samo oni koji to čine, nego i oni koji se saglašavaju sa njima”. 7. Jer Pismo veli: „A grešniku reče Bog: Zašto ti kazuješ pravedne naredbe moje, i uzimaš zavet moj u usta svoja? 8. Jer ti si omrznuo nastavu i reči moje bacio si za leđa. Kad vidiš lopova, pristaješ zajedno s njim, i sa preljubočincima imaš svoj udeo. Usta si svoja ispunio zlom, i jezik tvoj plete prevare. Sedeći, ti ogovaraš brata tvoga, i protiv sina matere tvoje postavio si spletku. 9. Ti si to učinio, a ja oćutah, a ti si, bezakoniče, pomislio da sam sličan tebi. 10. Izobličiću te i postaviću te pred lice tvoje. 11. Razumite ovo vi koji Boga zaboravljate, da vas ne zgrabi kao lav, i neće biti nikoga da izbavi. 12. Žrtva hvale proslavlja me, i tamo je put kojim ću mu pokazati spasenje Božije.”

XXXVI
1. Ovo je put, ljubljena (braćo), na kojem ćemo naći spasenje naše — Isusa Hrista, Arhijereja prinosa naših, Zaštitnika i Pomoćnika nemoći naše. 2. Njime gledamo na visine nebeske, kroz Njega sagledavamo (= kao u ogledalu) prečisti i najuzvišeniji lik Njegov (= Božiji), kroz Njega nam se otvoriše oči srca (našeg), Njime nerazumni i pomračeni um naš rascvetava se na čudesnu Njegovu svetlost, kroz Njega je ushteo Vladika (= Gospod = Bog) da mi okusimo besmrtno znanje; „On koji je Sjajnost Veličanstva Njegova, toliko je veći od Anđela, koliko je i uzvišenije Ime nasledio”. 3. Jerje ovako napisano (za Anđele): „Koji čini Anđele svoje duhovima i služitelje svoje plamenom ognjenim”. 4. A za Sina Svoga ovako je rekao Vladika: „Sin moj jesi Ti, ja Te danas rodih; traži od mene i daću Ti narode u nasleđe Tvoje i krajeve zemlje u posed Tvoj”. 5. I opet govori Njemu: „Sedi meni s desne strane, dok položim neprijatelje Tvoje za podnožje nogama Tvojim”. 6. Koji su to, dakle, neprijatelji? — Oni poročni i koji se protive volji Njegovoj.

XXXVII
1. Zato, ljudi braćo, vojujmo (kao vojnici) sa svakim usrđem u Njegovim prečistim naredbama. 2. Pogledajmo vojnike koji vojuju vođama (= vojvodama} našim, kako uredno, kako skladno, kako pokorno izvršuju ono što im se zapoveda. 3. Nisu svi oni eparsi (= namesnici}, niti su tisućnici, ni stotnici, ni pedesetnici i tako dalje, nego svaki u svome činu izvršuje ono što car i vojvode zapovedaju. 4. Veliki ne mogu biti bez malih, niti mali bez velikih; u svemu postoji neka spojenost (= povezanost), i u tome je korisnost. 5. Pogledajmo telo naše: glava bez nogu nije ništa, tako ni noge bez glave; i najmanji delovi tela našeg neophodni su i korisni celome telu; ali svi zajedno sarađuju (!: = sve zajedno diše) i svi se koriste jednom .. potčinjenošću da bi se spasavalo celo telo.

XXXVIII
1. Neka se, zato, spasava celo vaše telo (= Crkva) u Hristu, i neka se svaki podčinjava bližnjemu svome, kao što je postavljen (u telu) shodno svome blagodatnom daru. 2. Snažni neka se stara o slabom, a slabi neka uvažava snažnoga; bogati neka daje siromašnom, a siromašni neka zahvaljuje Bogu što je dao onome kroz koga se ispunjuje njegov nedostatak. Mudar neka pokazuje svoju mudrost ne u rečima, nego u dobrim delima; smirenoumni neka ne posvedočava za sebe, nego neka ostavi da drugi o njemu svedoči. Koje čist ( = devstven) telom neka se ne ponosi (time), znajući daje drugi (tj. Bog) koji mu daje uzdržanje (tela). 3. A setimo se, braćo, od koje smo materije postali (= stvoreni), ko smo i kakvi smo ušli u (ovaj) svet, iz kakvoga nas je groba i mraka uveo u (ovaj) svet njegov Tvorac i Sazdatelj naš, Koji je pripremio (za nas) dobročinstva Svoja pre nego smo se (i) rodili. 4. Imajući, dakle, sve to od Njega, dužni smo da u svemu blagodarimo Njemu (= Bogu}, Kome slava u vekove vekova. Amin.

XXXIX
1. Bezumni i nerazumni i budale i neznalice ismevaju nas i rugaju nam se, želeći da sebe same uzdignu u svojim mislima. 2. Ali, šta može smrtnik? Ili kakva je moć u zemnorođenoga? 3. Napisano je: „(Pogledah), i ne beše obličja pred očima mojim, nego čuh samo dah i glas. 4. Jer šta? Eda li će biti smrtnik čist pred Gospodom, ili od dela svojih muž besprekoran, kada On ni slugama svojim ne veruje, i na Anfelima svojim primećuje nedostatke? 5. Nebo nije čisto pred Njim; a šta (su) tek oni koji žive u kućama zemljanim, od kojih smo i mi iz istoga blata? Satiru se kao moljac, i od jutra do večera ” nestane ih; propadaju zato što ne mogu sami sebi pomoći. 6. Dunuo je na njih, i pomreše, zato što ne imađahu mudrosti. 7. Pozovi (u pomoć), eda li će te ko poslušati, ili eda li ćeš videti nekoga od svetih Anđela? Jer bezumnoga pogubljuje gnjev, a zabludeloga usmrćuje zavist. 8. Ja videh bezumnike gde se ukorenjavaju, ali odmah beše istrebljeno prebivalište njihovo. 9. Neka budu daleko sinovi njihovi od spasenja, neka ih satru na vratima siromaha, i neće biti ko da izbavi. Ono što je njima pripremljeno, pravednici će pojesti, a oni neće biti izuzeti od zla.”

XL
1. Pošto nam je, dakle, sve ovo jasno, udubljujući se u dubine božanskoga znanja, dužni smo da činimo sve po redu (= po poretku) što je Vladika (= Gospod) zapovedio da činimo u određena vremena. 3 2. (Zapovedio je) svršavati prinose i liturgijske službe, i to je zapovedio ne da budu kako bilo i bez reda, nego u naznačena vremena i časove.” 3. A gde i kroz koga hoće Gospod da se te službe vrše, Sam je to odredio Svojom najuzvišenijom voljom, da bi sve, svršavano sveto, po blagovoljenju (Njegovom), bilo blagougodno volji Njegovoj. 4. Oni, dakle, koji u određena vremena vrše svoje (liturgijske) prinose, oni su ugodni (Njemu) i blaženi su, jer sledujući zakonitim ustanovama Vladike (= Gospoda) oni ne greše. 5. Jer arhijereju su date posebne liturgijske službe, i sveštenicima je naznačeno posebno mesto, i levitima (= đakonima) su naložena posebna služenja, a čovek laik (= svetovnjak) vezan je odredbama koje se odnose na laike.

XLI
1. Svaki od nas, braćo, neka u svome činu blagodari 5 Bogu, imajući dobru savest, ne prestupajući određeno pravilo svoje službe, u čestitosti. 2. Ne prinose se, braćo, svuda žrtve stalne ili zavetne ili za grehe i krivice, nego samo u Jerusalimu; i tamo se opet ne prinose na svakom mestu, nego ispred Hrama na žrtveniku, pošto je prethodno prinos dobro ispitan od prvosveštenika i napred spomenutih sveštenoslužitelja. 3. Oni, pak, koji nešto čine nesaglasno sa voljom Njegovom, oni imaju smrt kao kaznu. 4. Vidite li, braćo, koliko se većeg znanja udostojismo, toliko većoj podležemo opasnosti.

XLII
1. Apostoli su postali blagovesnici nama od Gospoda Isusa Hrista, Isus Hristos je poslan od Boga (Oca). 2. Hristos je, dakle, od Boga, i Apostoli od Hrista; oboje je, zato, bilo prema dobrom poretku od volje Božije. 3. (Apostoli), opet, dobivši zapovesti i ispunivši se uverenošću kroz vaskrsenje Gospoda našeg Isusa Hrista i potvrđeni rečju Božijom, sa punoćom Duha Svetoga izišli su (u svet) blagovesteći da će Carstvo Božije doći. 4. Propovedajući, pak, po zemljama i gradovima, oni postavljahu prvence svoje (= naslednike), oprobavši ih Duhom, za episkope i đakone onih koji budu poverovali. 5. I to nije (bilo) novo, jer je iz davnih vremena napisano o episkopima i đakonima. Jer ovako veli Pismo na jednom mestu: „Postaviću episkope njihove u pravdi, i đakone njihove u veri”.

XLIII
1. I šta je čudno ako su oni kojima je od Boga u Hristu povereno takvo delo postavili ove napred spomenute, kada je i blaženi Mojsije, „verni služitelj u svemu domu (Božijem)”, sve što mu je zapoveđeno zabeležio u Sveštenim Knjigama, kojemu su posledovali i ostali Proroci, posvedočujući ono što je on uzakonio. 2. On je, dakle, kada je izbila zavist oko sveštenstva i plemena se pobunila koje će od njih biti ukrašeno tim slavnim imenom (sveštenstva), pozvao dvanaestoricu plemenskih poglavara da mu donesu obeležene štapove od svakoga plemena po imenu. I uzevši ih povezao ih je i zapečatio prstenjem plemenskih poglavara, i postavio ih u Skiniju svedočanstva na trpezu Božiju. 3. Zatvorivši Skiniju zapečatio je brave isto kao i štapove, i rekao im: „Ljudi braćo, kojega plemena štap prolista, to pleme je Bog izabrao da Mu sveštenstvuje i služi”. 5. Kada pak dođe jutro, on dozva sav Izrailj, šest stotina hiljada ljudi, i pokaza plemenskim poglavarima pečate, i otvori Skiniju svedočanstva i iznese štapove. I nađe se štap Aronov ne samo da beše prolistao, nego i plod doneo. 6. Šta mislite, dragi (moji)? Zar nije Mojsije predvideo da će ovo biti? Naravno daje (pred)video, ali da ne bi bilo nereda u Izrailju, učinio je tako da se proslavi ime Istinitoga i Jedinoga [Boga], Kome slava u vekove vekova. Amin.

XLIV
1. I Apostoli naši poznali su kroz Gospoda našeg Isusa Hrista da će biti svađe oko imena episkopskog (= episkopstva). 2. Sa tog razloga, dobivši savršeno predznanje, postavili su napred spomenute (sveštenoslužitelje) i zatim su dali dodatak zakonu da, kada se (ovi) upokoje, drugi provereni muževi dobiju u prejemstvo ( = naslede) njihovu službu 6. 3. Ove, dakle, postavljene od Apostola ili posle (njih) od drugih slavnih muževa, sa saglasnošću cele Crkve, koji su besprekorno služili stadu Hristovom sa smirenoumljem, tiho i spokojno, i od svih posvedočeni tokom dugog vremena, smatramo da njih nije pravedno (= nije zakonito) izbacivati iz (te) službe. 4. Jer će nam to biti ne mali greh, ako one koji su besprekorno i sveto prinosili darove episkopstva izbacimo. 5. Blažene su starešine koje su ranije prošli svoj put, koji su imali plodnu i savršenu končinu, jer se oni ne boje da ih neko ne izbaci iz ustanovljenoga im mesta. 6. Jer (sada) vidimo da ste vi neke, iako vode pravilan život, izagnali iz službe koju su oni besprekorno počastvovali.

XLV
1. Braćo, borite se i budite revnjivi oko onoga što se odnosi na (vaše) spasenje. 2. Udubite se u Sveštena Pisma, ona istinita, ona što su od Duha Svetoga. 3. Znate da ništa nepravedno niti pogrešno (= izvitopereno) nije napisano u njima. Nećete (tamo) naći pravednike odbačene od svetih ljudi. 4. Pravednici bejahu progonjeni, ali od strane bezakonika; bejahu zatvarani, ali od nesvetih; kamenovani su bili od strane prestupnika; ubijani su bili od ljudi zahvaćenih gnusnom i nepravednom zavišću. 5. Trpeći to, oni su (sve) slavno podneli. 6. Jer šta da kažemo, braćo? Zar je Danilo bačen u lavlju jamu od strane bogobojažljivih ljudi? 7. Ili su Ananija i Azarija i Misail zatvoreni u ognjenu peć od ljudi koji su upražnjavali veličanstvenu i slavnu pobožnost (= religiju) Višnjega? Ne, to nikako nije bilo. Nego koji su ti što su to uradili? Nenavidnici i svakoga zla ispunjeni, oni koji su toliko raspaljeni (zlim) gnjevom da su na muke stavili one koji su u svetom i čistom raspoloženju služili Bogu, ne znajući da je Svevišnji pobornik i zaštitnik onih koji u čistoj savesti služe svevrlinskome Imenu Njegovom, Kome slava u vekove vekova. Amin. 8. Oni pak koji podnošahu sa verom, naslediše slavu i čast, biše uzneseni i postaše zapisani kod Boga u spomenu Njegovom u vekove vekova. Amin.

XLVI
1. Takvim, dakle, primerima i mi, braćo, treba da se prilepimo. 2. Jer je (negde) napisano: „Prilepite se svetima, jer koji njima prianjaju posvetiće se”. 3. I opet na drugom mestu je rečeno: „Sa čovekom bezazlenim bićeš bezazlen, i sa izabranim bićeš izabran, i sa razvratnim razvratićeš se”. 4. Prionimo, zato, uz bezazlene i pravedne, jer su oni izabranici Božiji. 5. Otkuda svađe i jarosti i razdori i rascepi i rat među vama? 6. Zar nemamo (svi) Jednoga Boga i Jednoga Hrista i Jednoga Duha blagodati Koji je izliven na nas, i jedno zvanje u Hristu?7 7. Zašto razdiremo i cepamo udove Hristove i ustajemo protiv samog našeg tela (= Crkve), i dolazimo do tolikog bezumlja da zaboravljamo da smo jedni drugima udovi? Setimo se reči Isusa Gospoda našeg. 8. Jer On reče: „Teško onome čoveku; bolje bi mu bilo da se nije ni rodio nego da jednoga od izabranih mojih sablazni; bolje bi mu bilo da obesi kamen vodenični i da potone u more, nego da jednoga od (ovih) malih razvrati”. 9. Vaš rascep (= raskol) mnoge je razvratio, mnoge je u očaj bacio, mnoge u sumnju, a sve nas u žalost. I vaša buna (= pobuna) uporno (još) traje.

XLVII
1. Uzmite Poslanicu (vama) blaženoga Pavla Apostola. 2. Šta vam je u početku Jevanđelja prvo napisao? 3. Zaista vam je duhovno (= nadahnuto Duhom) napisao o sebi i Kifi i Apolu, zato što ste vi i tada pravili grupašenje ( = nazvanja po licima). 4. Ali ono grupašenje (= partijašenje} manji vam je greh doneo, jer ste se razdeljivali po osvedočenim Apostolima i po čoveku oprobanome od njih. 5. A sada shvatite ko su ti koji su vas razvratili i umanjili (= oštetili) čestitost vašeg slavnog bratoljublja. 6. Stidne stvari, dragi (moji), i vrlo sramne i nedostojne vladanja u Hristu čuju se (o vama): da najpouzdanija i drevna Crkva Korinćana zbog jednog ili dva lica buntuje protiv prezvitera (= crkvenih starešina). 7. I taj glas nije došao samo do nas, nego i do onih koji su skrenuli na suprotnu stranu od nas (= do nevernika i jeretika), tako da se i huljenje nanosi Imenu Gospodnjem zbog vašeg bezumlja, a . vama samima sprema se opasnost.

XLVIII
1. Zato, izbacimo to brzo (između sebe) i pripadnimo Vladici (= Gospodu) i plačimo preklinjući Ga da nam bude milostiv i pomiri se s nama i vaspostavi nas u čestito i čisto vladanje bratoljubivosti naše. 2. Jer to su vrata pravde otvorena za život, kao što je napisano: „Otvorite mi vrata pravde; ušavši kroz njih ispovediću se Gospodu. 3. To su vrata . Gospodnja, pravednici će ući kroz njih”. 4. Mnoga su vrata otvorena, (ali) vrata pravde ova su u Hristu, i blaženi su svi koji su kroz njih ušli i koji upravljaju put svoj u prepodobnosti (= svetosti) i pravdi, čineći sve bez nereda. 5. Neka je neko verujući, neka je moćan iskazati znanje, neka je mudar u rasuđivanju reči, neka je čist u delima; 6. ipak, utoliko većma treba da je smirenouman ukoliko misli da je veći, i da (većma) traži ono što je na opštu korist svima, a ne samome sebi.

XLVIX
1. Ko ima ljubav u Hristu, neka tvori zapovesti Hristove.
2. Svezu ljubavi Božije ko može iskazati?
3. Veličanstvenost krasote Njegove ko je u stanju izreći?
4. Visina, na koju izvodi ljubav, neizreciva je.
5. Ljubav nas sjedinjuje sa Bogom, „ljubav pokriva mnoštvo grehova”, ljubav sve podnosi, sve dugo trpi; ničega gruboga nema u ljubavi, ničega gordoga; ljubav nema razdora, ljubav ne stvara bune, ljubav sve čini u slozi (= jednodušnosti). U ljubavi se usavršiše svi izabranici Božiji; bez ljubavi ništa nije ugodno Bogu.
6. U ljubavi nas je prihvatio Vladika (= Bog); zbog ljubavi koju prema nama imade krv Svoju dade za nas Isus Hristos, Gospod naš,
po volji Božjoj, i telo (Svoje) za telo naše, i dušu (Svoju) za duše naše.

L
1. Vidite li, ljubljeni, kako je velika i čudesna ljubav, i savršenstvu njenome nema iskaza (= tumačenja). 2. Ko je dostojan da se u njoj nađe, osim onih koje Bog udostoji? Zato se molimo i prosimo od milosti Njegove da se nađemo u ljubavi, bez ljudske pristrasnosti (= grupašenja), besprekorni. 3. Svi naraštaji, od Adama do današnjeg dana, prođoše, ali oni koji se usavršiše u ljubavi Božjoj po blagodati Božijoj imaju večno naselje pobožnih; oni će se otkriti dolaskom Carstva Hristovog. 4. Jer je napisano: „Uđite u odaje (svoje) za malo, vrlo malo, dokle prođe gnjev i jarost moja; i opomenuću se dana dobroga, i vaskrsnuću vas iz grobova vaših”. 5. Blaženi smo, ljubljeni, ako zapovesti Božije tvorimo u slozi (= jednodušnosti) ljubavi, da bi nam se gresi oprostili kroz ljubav. 6. Jer je napisano: „Blaženi su kojima se otpustiše bezakonja, i kojima se pokriše gresi; blažen je muž kojemu Gospod neće uračunati greha, i nema prevare u ustima njegovim”. 7. Ovo je blaženstvo došlo na izabrane od Boga kroz Isusa Hrista Gospoda našeg, Kome slava u vekove vekova. Amin.

LI
1. Ono, dakle, što smo pogrešili i što smo učinili zbog nekih podmetanja protivnikovih, tražimo da nam se oprosti; a oni koji su bili vođe pobune i razdora treba da gledaju na opštu stvar Nade (naše).8 2. Jer koji žive i ponašaju se sa strahom i ljubavlju, oni žele pre da sami dopadnu muka, negoli (njihovi) bližnji; rađe prihvataju sami osudu na sebe, negoli (da ona padne) na slogu (= jednodušnost našu) koja nam je dobro i pravedno predana. 3. Bolje je čoveku da se ispovedi za prestupe (svoje) negoli da otvrdne srce njegovo, kao što je otvrdnulo srce onima koji su se pobunili protiv služitelja Božijeg Mojsija, kojih je osuda postala poznata. 4. Jer „siđoše u ad živi”, i „smrt će ih napasati”. 5. Faraon i vojska njegova i sve vojskovođe Egipta, borna kola i konjica njihova, nisu iz nekog drugog uzroka potopljeni u Crvenom moru i propali nego zato što su im otvrdnula nerazumna srca njihova posle znamenja i čudesa koja su se zbila u zemlji Egiptu preko sluge Božjeg Mojsija.

LII
1. Gospodar svega (= Bog), braćo, nema potrebe ni u čemu; ni od koga ništa ne potrebuje osim da Mu se ispovedamo. 2. Jer kaže izabranik (Njegov) David: „Ispovedaću se Gospodu, i to mu je prijatnije većma od (žrtve) mladog teleta sa rogovima i papcima; neka vide siromašni i obraduju se (tome)”. 3. I opet govori: „Prinesi Bogu žrtvu hvale i izvrši Višnjemu zavete svoje; i prizovi Me u dan nevolje, i izbaviću te, i proslavićeš Me”. 4. Jer je „žrtva Bogu duh skrušen”.

LIII
1. Jer poznajete, i to dobro poznajete, ljubljeni, Sveštena Pisma i udubili ste se u reči Božije. Prema tome, ovo vam pišemo (samo) radi podsećanja. 2. Jer Mojsije, kada uziđe na goru (Sinajsku) i provede četrdeset dana i četrdeset noći u postu i smirenju, reče mu Bog: „Mojsije, Mojsije, Siđi brzo odavde, jer bezakonje učini narod tvoj, oni koje si izveo iz zemlje Egipatske; brzo skrenuše s puta koji si im zapovedio, napraviše sebi izlivene (idole)”. 3. I reče njemu Gospod: „Govorih ti jednom i dvaput, govoreći: „Videh narod ovaj, i jeste (narod) tvrdovrat. Pusti me da ih istrebim, i satrću ime njihovo pod nebom; a od tebe ću učiniti narod veliki i divan i mnogo veći nego ovaj”. 4. I reče Mojsije (Bogu): „Nipošto, Gospode; (nego) oprosti greh narodu ovome ili mene izbriši iz knjige živih”. 5. O, velike ljubavi! O, nenadmašnog savršenstva! Osmeljuje se služitelj pred Gospodom (svojim), traži oproštaj mnoštvu (naroda), ili zahteva da se i on izbriše zajedno sa njima!

LIV
1. Koje, dakle, među vama plemenit, koje milosrdan, ko je preispunjen ljubavlju? 2. Neka (taj) kaže: Ako je zbog mene buna i svađa i razdori, povlačim se, odlazim, gde god hoćete, i činiću što mi zapovedi mnoštvo, samo neka stado Hristovo bude mirno sa postavljenim prezviterima. 3. Koji to učini, sebi će veliku slavu u Hristu steći, i svako će ga mesto primiti. „Jer je Gospodnja zemlja i sve što je na njoj”. 4. Tako su činili i činiće oni koji žive (= doživljavaju) neizmenljivo građanstvo Božije (= Božiji način življenja i ponašanja).

LV
1. A da navedemo i (neke) primere iz naroda (neznabožačkih). Mnogi carevi i vođe, kada je nailazilo neko vreme pomora, pod uticajem nekog proroštva sebe su predavali na smrt da bi krvlju svojom izbavili građane; mnogi pak su se udaljavali iz svojih gradova da ne bi dalje trajala pobuna. 2. Znamo za mnoge između nas (hrišćana) koji su sebe predali u okove da bi druge oslobodili; mnogi su sebe prodali kao robove, pa uzevši one (dobijene) novce za sebe, time su druge snabdeli hranom.9 3. Mnoge žene, osnažene blagodaću Božijom, izvršile su mnoga muška dela. 4. Blažena Judita, kada grad (njen) beše opsednut, zatražila je od starešina da je puste da ode u logor inoplemenika. 5. Predavši sebe opasnosti,otišla je iz ljubavi prema otadžbini i narodu koji je bio opkoljen, i Gospod je predao Oloferna u ruke ženske. 6. Ništa manjoj opasnosti nije sebe predala ni savršena u veri Jestira, da bi izba. vila dvanaest plemena Izrailjevih, koja su imala propasti. Jer ona postom i smirenjem svojim umoljavaše Svevidećega Vladiku, Boga vekova, Koji, videći smernost duše njene, izbavi narod (njen), zbog kojeg je ona dovela sebe u opasnost.

LVI
1. Molimo se, zato, i mi za one koji su u nekom prestupu, da im se da krotost i smirenoumlje, da bi se pokorili ne nama, nego volji Božijoj. Jer će na taj način biti njima plodotvorno i savršeno (naše) milosrdno spominjanje (njih) pred Bogom i Svetima. 2. Primimo (na sebe) vaspitno karanje , zbog kojeg niko, ljubljeni (moji), ne treba da buntuje. Poučavanje, koje činimo jedni drugima, dobro je i vrlo mnogo korisno, jer nas sjedinjuje s voljom Božijom. 3. Jer ovako veli sveta reč (Božija): „Karajući pokara me Gospod, i smrti me ne predade”. 4. Jer „koga Gospod ljubi, onoga i kara; bije svakoga sina kojega prima”. 5. „Neka me pokara, veli se (dalje), pravednik u milosti, i neka me izobliči; ali ulje grešnika neka ne namasti glavu moju”. 6. I opet veli: „Blažen je čovek kojega pokara Gospod; (zato) poučavanje Svedržiteljevo ne odbijaj. Jer On učini da zaboli, ali opet vaspostavlja (= isceljuje); 7. On udari, i ruke Njegove isceliše. 8. Šest puta će te izbaviti od nevolje, a sedmi put neće te se dotaći zlo. 9. U vreme gladi izbaviće te od smrti, a u ratu oslobodiće te od ruke mača; 10. i od šibanja jezika sakriće te, i nećeš se bojati zala koja dolaze. 11. Nasmejaćeš se nad nepravednima i bezakonima, i od divljih zveri nećeš se uplašiti; 12. jer će zveri divlje biti mirne s tobom. 13. Zatim ćeš poznati da će dom tvoj biti u miru, i obitalište šatora tvoga neće imati štete. 14. Poznaćeš da je veliko potomstvo tvoje, i deca tvoja kao sva trava poljska. 15. Sići ćeš (star) u grob, kao zrelo žito koje se žanje na vreme, ili kao snoplje na gumnu sabrano na vreme.” 16. Vidite li, ljubazni, kolika je zaštita onima koje Gospod vaspitno kara. Jer On, budući dobri Otac, vaspitno kara, da bismo bili pomilovani kroz sveto karanje Njegovo.

LVII
1. Vi, pak, koji ste učinili početak pobune, potčinite se prezviterima (= starešinama Crkve) i primite vaspitno karanje za pokajanje, priklonivši kolena srca svoga. 2. Naučite potčinjavati se, odbacivši nadmenu i gordu drskost jezika svoga. Jer vam je bolje da se u stadu Hristovom nađete mali i uračunati (= važni), nego li da se (sami) smatrate da ste visoki i da budete izbačeni iz nade (= vere Crkve) Njegove. 3. Jer ovako govori svevrlinska mudrost (Božija): „Evo, izliću vam govor mojega Duha, naučiću vas Reči mojoj. 4. Zato što (vas) zvah i ne poslušaste, i pružih (vam) reči i ne mariste, nego savete moje odbaciste i mojim se karanjima ne pokoriste, zato ću se i nasmejati nad vašom propašću, radovaću se kada vam dođe pogibao, i kad vas stigne iznenada metež, i pojavi se propast slična buri, ili kad vam dođe žalost (= nevolja} i pritešnjenost. 5. Jer biće (tada), kada me prizovete ja vas neću poslušati; tražiće me zli, i neće (me) naći. Jer omrznuše premudrost, i strah Gospodnji ne izabraše, niti htedoše da paze na savete moje, nego se izrugivahu nad mojim karanjima. 6. Zato će jesti plodove puta svoga i ispuniće se svoje bezbožnosti.10 7. Zato što nepravdu činjahu maloj deci biće pobijeni, i suđenje će istrebiti bezbožnike. Onaj pak koji mene sluša, nastaniće se pouzdano u nadi, i biće miran bez straha od svakoga zla.”

LVIII
1. Zato, budimo poslušni svesvetom i slavnom Imenu Njegovom, bežeći od napred rečenih preko Premudrosti pretnji nepokornima, da bismo se (mirno) nastanili (= počinuli) nadajući se u najsvetije Ime veličanstva Njegovoga. 2. Primite naš savet i nećete se kajati (zbog toga). Jer je živ Bog i živ je Gospod Isus Hristos i Duh Sveti — vera i nada izabranih” —, da će onaj koji nepokolebljivo izvrši u smirenoumlju sa postojanom krotošću zapovesti i pravedne naredbe date od Boga, da će taj biti uvršćen i ubrojan u broj spasavanih kroz Isusa Hrista, kroz Kojega Njemu (= Ocu) slava u vekove vekova. Amin.

LIX
1. Ako se pak neki ne pokore ovome što je On kroz nas rekao, neka znaju da na sebe uzimaju prestup i ne malu opasnost. 2. A mi ćemo biti nevini od takvog greha i molićemo se, čineći dugu i usrdnu molitvu i moljenje, da bi dobro izbrojani broj izabranih Njegovih u celome svetu neokrnjen sačuvao Stvoritelj svega, kroz Ljubljenoga Sina (Svoga) Isusa Hrista, Gospoda našeg, kroz Kojega nas je pozvao iz tame na svetlost, iz neznanja u poznanje slave Imena Svoga. 3. Da se nadamo, (Gospode), na pratvoračko sveg stvaranja Ime Tvoje; otvorivši (nam) oči srca našeg da znamo Tebe, Jedinoga Svevišnjega na visinama, Svetoga Koji u svetima počivaš; Koji ponižuješ drskost gordih, Koji razvejavaš pomisli naroda (= neznabožaca), Koji uzvisuješ smirene i ponižuješ visoke, Koji obogaćuješ i osiromašuješ, Koji usmrćuješ i oživljuješ; (Tebe) Jedinoga Dobrotvora duhova i Boga svakoga tela, Koji nadziravaš bezdane i nadgledaš dela ljudska; Pomoćnika onih u opasnostima, Spasitelja beznadežnicima; Sazdatelja i Episkopa svakoga duha; Koji umnožavaš narode na zemlji i od svih (njih) izabrao si one koji ljube Tebe kroz Isusa Hrista, Ljubljenoga Sina Tvoga, kroz Kojega si nas naučio, osvetio, počastvovao. 4. Molimo Te, Vladiko, da nam budeš Pomoćnik i Zaštitnik naš: one od nas koji su u žalosti Ti spasi, [smirene pomiluj], pale podigni, ubogima javi Sebe, bolesne isceli, zabludele od naroda Tvoga povrati; nahrani gladne, oslobodi sužnje naše, podigni (sa odra) nemoćne, uteši malodušne; neka poznaju Tebe svi narodi da si Ti jedini Bog i Isus Hristos, Sin Tvoj, i da smo mi „narod Tvoj i ovce paše (= stada) Tvoje”.

LX
1. Jer si Ti, kroz dela koja si činio, pokazao svagdašnji poredak (= sastav) sveta; Ti si, Gospode, vaseljenu sazdao; Ti, Verni u svima naraštajima, Pravedni u sudovima, Divni u moći i veličanstvenosti, Mudri u sazdavanju i Razumni u utvrđenju sazdanoga, Dobri u vidljivome i Blagi u onima koji se uzdaju u Tebe, Milostivi i Milosrdni: oprosti nam bezakonja naša i nepravde i pogreške i prestupe. 2. Ne uračunaj nijedan greh slugu i sluškinja Tvojih, nego nas očisti očišćenjem Istine Tvoje, i upravi stope naše da u svetosti srca hodimo i tvorimo ono što je dobro i ugodno pred Tobom i pred upraviteljima našim. 3. Da, Vladiko, javi na nama lice Tvoje radi dobra u miru, da nas zakloniš moćnom rukom Tvojom i izbaviš od svakoga greha mišicom Tvojom visokom, i izbavi nas od onih koji nas mrze nepravedno. 4. Daj slogu (= jednodušnost) i mir nama i svima koji žive na zemlji, kao što si dao ocima našim kada su Te sveto prizivali u veri i istini, da budemo poslušni svedržiteljnom i svevrlinskom Imenu Tvome i načalnicima i upraviteljima našim na zemlji.

LXI
1. Ti si, Vladiko, dao vlast carstva njima veličanstvenom i neizrecivom moćju Tvojom, da bismo se mi, znajući da im je od Tebe data slava i čast, pokoravali njima, ne protiveći se volji Tvojoj. Daj im, Gospode, zdravlje, mir, slogu, postojanost, da bi nesmetano izvršavali datu im od Tebe upravu (= vladavinu). 2. Jer si Ti, Vladaru Nebeski Care vekova, Onaj Koji daješ sinovima ljudskim slavu i čast i vlast nad svim što je na zemlji; Ti, Gospode, upravi volju njihovu na dobro i blagougodno pred Tobom, da bi, vršeći pobožno u miru i krotosti vlast koju si im dao, našli milost u Tebe. 3. Jedini Moćni da učiniš ova i još veća dobra na nama, Tebi se ispovedamo kroz Arhijereja i Zaštitnika duša naših Isusa Hrista, kroz Kojega Tebi slava i veličanstvo i sada i u sve naraštaje i u vekove vekova. Amin.

LXII
1. O onome što priliči veri (= pobožnosti) našoj i što je najkorisnije za vrlinski život onima koji hoće da se pobožno i pravedno rukovode (= upravljaju), dovoljno smo vam napisali, ljudi braćo. 2. Jer smo se o veri i pokajanju i istinskoj ljubavi i uzdržanju i celomudrenosti i trpljenju, sa svake strane dotakli, podsećajući vas da treba da u pravdi i istini i dugotrpljenju sveto ugađate Svedržitelju BoguJednodušni, bez zlopamtljivosti, u ljubavi i miru, sa postojanom krotošću, kao što su i napred spomenuti oci naši ugodili, smireno umujući pred Ocem i Bogom i Tvorcem i pred svima ljudima. 3. Na sve ovo smo vas utoliko rađe podsetili što znamo dobro da pišemo ljudima vernim i razboritim i udubljenim u reči nauke Božije.

LXIII
1. A i pravilno je da, pristupivši (= ugledavši se) takvim i tolikim primerima, pognemo vrat (svoj) i damo mesta poslušnosti, da bismo, smirivši se od sujetne pobune, dostigli do predstojećeg nam cilja u istini, bez ikakvog prekora. 2. Jer ćete nam pružiti radost i veselje ako, poslušavši ovo što smo vam napisali Duhom Svetim, prekratite taj bezakoni gnjev zavisti vaše, shodno molbi (našoj) koju učinismo u ovoj Poslanici za (vaš) mir i slogu (=jednodušnosš). 3. A poslali smo (vam i) ljude verne i razborite, koji su od mladosti do starosti besprekorno živeli među nama, koji će biti i svedoci između vas i nas.12 4. A to smo učinili da biste videli da je sva briga naša bila i jeste u tome da se vi što pre vratite miru ( = izmiriše, umiriše).

LXIV
1. Na kraju, neka Svemogući Bog, Vladar duhova i Gospod svakoga tela, koji je izabrao Gospoda Isusa Hrista i kroz Njega nas za narod (Svoj) izabrani, neka daruje svakoj duši koja priziva veličanstveno i sveto Ime Njegovo: veru, strah, mir, trpljenje i dugotrpeljivost, uzdržanje, čistotu i celomudrenost na ugađanje Imenu Njegovom, kroz Arhijereja i Zaštitnika našeg Isusa Hrista, kroz Kojega Njemu slava i veličanstvo, moć i čast, i sada i u sve vekove vekova. Amin.”

LXV
1. A poslane (vam) od nas Klavdija Efiva i Valerija Vitona sa Fortunatom u miru (i) sa radošću pošaljite brzo natrag k nama, da bi (nam) što pre javili željeni nam i izmoljavani mir i slogu (= jednodušnost vašu), te da bismo se i mi što pre obradovali vašim dobrim poretkom (= postojanošću). 2. Blagodat Gospoda našeg Isusa Hrista sa vama i sa svima svuda koji su pozvani od Boga kroz Njega, kroz Kojega Njemu slava, čast, moć i veličanstvo, večni presto od vekova u vekove vekova. Amin.

(Prevod: Atanasije Jevtić)