Sveto pismo

Postanje 1,26

26
Potom reče Bog: da načinimo čovjeka po svojemu obličju, kao što smo mi, koji će biti gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i od cijele zemlje i od svijeh životinja što se miču po zemlji.
καὶ εἶπεν ὁ Θεός· ποιήσωμεν ἄνθρωπον κατ᾿ εἰκόνα ἡμετέραν καὶ καθ᾿ ὁμοίωσιν, καὶ ἀρχέτωσαν τῶν ἰχθύων τῆς θαλάσσης καὶ τῶν πετεινῶν τοῦ οὐρανοῦ καὶ τῶν κτηνῶν καὶ πάσης τῆς γῆς καὶ πάντων τῶν ἑρπετῶν τῶν ἑρπόντων ἐπὶ γῆς γῆς.

Tumačenje stiha

Komentari

To [Otac] reče sinu.

Oba teksta imaju reč "čovek" bez člana, dok će u st. 27 oba imati sa članom. LXX ima ovde "po liku Našem i podobiju Našem" (drugo Našem nemaju svi rukopisi LXX, ali ga ima većina Sv. Otaca).
Aktu stvaranja čoveka, kao poslednjeg i najmilijeg Božijeg stvorenja, za koga je stvoren sav svet, prethodi ne zapovest, nego Božiji dogovor = savetovanje. Bog nije rekao "Neka bude čovek!", nego "Da sazdamo čoveka" (tj. da svtvorimo), i to govori u množini. Ovim se, po hrišćanskom shvatanju, pri stvaranju čoveka otkriva Sveta Trojica. Po Sv. Vasiliju i Fotiju (Omilija 9,9): Sveta Trojica je održala savet (Is. 9,6; sr. Is. 6,3; 25,1; 46,10-11; Jer.32/39,19) kad je odlučila da stvori čoveka. Palestinski Targum i jevrejski tumači nastoje da taj glagol u množini shvate kao "iz skromnosti...dogovor" Boga sa Angelima: "da ne bi Angeli zavideli". Ali, pita Sv. Vasilije, "kada se majstor savetuje sa alatkom?" - "A ni lik Božiji i Anđela nije jedan" (Šestodnev 9,6). Takođe i Ps. 8,5-7 (=Jevr. 2,6-8) ne ide u prilog tom shvatanju; a ni Prem. Sol. 2,23, gde se vidi da đavo (a ne Anđeli), zavidi čoveku "stvorenom za besmrtnost kao slika Božije večnosti".
Dva ključna izraza biblijske antropologije: becalmenu kidmutenu = "Po slici Našoj", "po sličnosti Našoj", ukazuju na uzvišenost čoveka bogopodobnim gospodstvom nad svim ostalim stvorenjima, ali i na bogolikost čoveka prema Arhetipu: Trojičnom Bogu, Koji je zajednica ličnosti, te je ovde naznačeno stvaranje čoveka i kao ličnosti i kao zajednice. Otuda imenica čovek - adam, bez člana, u jednini, ima ovde i pojedinačno i kolektivno, saborno značenje (označava rod ljudski, zato glagol u množini. Da vladaju - gospodare). Stvaranje prvog čoveka je stvaranje ljudske prirode - čovečanstva. Hristos će ovaploćenjem uzeti konkretnu ljudsku prirodu prvog Adama, ali i opštu prirodu roda ljudskog; otuda je On Novi Adam - Eskatološki Čovek, i u Njemu je vozglavljen/sjedinjen sav rod ljudski - Crkva (1Kor.15,22-23;45-49;Ef.1,10.22-23; Sv. irinej, Protiv Jeresi, IV).

Da vladaju - da gospodare, glg. u množini pokazuje Božiju nameru stvaranja muškog i žensklog (a ne nekog androgina, kako nebiblisti pogrešno misle), što potvrđuje dalje i st. 27. - (Ribe/ptice/životinje/gmizavci su u MT jedn, u LXX množ).
Vladanje čovekovo nad drugim stvorenjima je zbog obdarenosti likom Božijim, carskim gospodstvom, samovlašću = slobodom volje - bogolikošću.

Pošto je Bog nameravao da od vidive i nevidive tvari sazda čoveka po svome obrazu i podobiju (Post. 1:22, 1:28), kao nekakvog cara i gospodara celokupne zemlje i svega što je na njoj, uredio je unapred za njega nešto kao carski dvorac, kako bi ovaj, boraveći u njemu, živeo blaženim i srećnim životom. A to je božanski rajski vrt, koji je Božijim rukama zasađen u Edemu, i koji je riznica svake radosti i veselja. Jer reč "Edem" označava izobilje.

Nazad na celo poglavlje