Ponovljeni zakon 4,2

„U molitvi budite jednako“, da biste jednako, u svakom trenutku života svog, mogli biti hrišćani. Jer što su pluća telu, to je molitva hrišćaninu. Njome on živi, jer njome diše i udiše vazduh besmrtnosti, vazduh večnosti. Ništa se evanđelsko, ništa božansko, ništa večno, ne može doživeti bez molitve. Jer ona nizvodi u dušu nebeski, božanski ozon, koji je osvežava i osposobljava za božanske doživljaje. Nema evanđelske zapovesti, ni one najmanje, koja se može kako valja ostvariti, ako joj molitva ne pritekne u pomoć. Druge evanđelske vrline, kao milosrđe, ljubav, trpljenje, imaju mahom posla sa ljudima i zemljom, a molitva uvek – sa Bogom i nebom. Sva bogočežnjiva i nebočežnjiva, ona svega čoveka ustremljuje k Bogu i nebu, i najviše ga uzdigne, oboži, onebesi. Zato ona i sačinjava silu i krepost svake evanđelske vrline. Bez nje, nijedna od njih ne uspeva u čoveku, već se svaka suši, vene, i najzad uvene. Nije li hrišćanin molitven, znači – u njemu je zamrlo sve evanđelsko. Je li revnostan u molitvi, znak je da je duhovno probuđen i da u duši njegovoj rade evanđelske vrline. Pravi hrišćanin je onaj koji je „jednako u molitvi“. Takvi su Svetitelji; i to bez izuzetka svi. Za njih je molitva u bukvalnom smislu život. Njome njihova duša uistini diše. I svaka njihova vrlina. Jer se molitvom svaka evanđelska vrlina i stiče, i održava, i usavršava. Nemaš li evanđelske ljubavi u srcu, – moli se iskreno i istrajno, i Bog će ti nesumnjivo dati ljubav u srce. Nemaš li milosrđe, – čini to isto, i Svemilosrdni daće ti milosrđe u srce. Tako, jedino tako možeš steći sve evanđelske vrline. A nemaš li molitve u srcu, šta onda? Onda – primoravaj sebe na molitvu, i Jedini Čovekoljubac daće ti zbog toga molitvu i molitveno raspoloženje. Malaksavaš li na evanđelskom putu, – to uvek dolazi od nedostatka molitvenosti, od nedovoljne revnosti za molitvu. Zato hristonosni apostol naređuje hrišćanima odnosno molitve ovo: „stražite u njoj“. Jer stražeći u molitvi, hrišćani se uvek mogu odbraniti od svih vidljivih i nevidljivih neprijatelja, koji sa svih strana navaljuju na dušu kroz razne sablazni i iskušenja. Molitva i jeste spasonosno straženje na mrtvoj straži duše, da se neprijatelji naše duše: gresi, sablazni, nečisti dusi, ne privuku duši, i ne uvuku u dušu. Nema sumnje, molitva je najvidovitiji i najhrabriji stražar duše ljudske, kome uvek stoji na raspoloženju pomoć Božja, kao i pomoć Nebeskih Sila i svih Svetitelja.