Otkrivenje 12,9

To je sasvim pravedno, jer nebo nije podnosilo zemaljsko umovanje (γηινον φρονημα), budući da svetlost nema ništa zajedničko sa tamom. Iako je reč „satana“ napisana sa članom (u grčkom originalu, prim. prev.), kako bi se razlikovala od đavola, reči „satana“ i „đavo“ označavaju jedno isto. On se naziva đavolom zato što laže i kleveta vrline i one koji su im privrženi. Isto tako, on kod ljudi (kleveta) i Samog Boga, tako da je, na primer, Adamu Boga predstavio kao zavidljivog (βασκανον) (v. Post. 3; 4 – 5). Neka se zna da zbacivanje satane Krstom Hristovim nije bilo onakvo kakav je bio pad praroditelja usled slabosti, jer je on sam priznao velikom Antoniju da se tada na njemu ispunila reč Psalmopojca da neprijatelju nesta mačeva sasvim (Ps. 9; 6). Prema tome, njegov pad sastoji se u uništenju njegovih lukavih poduhvata i zamisli i u potpunom lišavanju nekadašnjeg dostojanstva nakon što je bio zbačen sa neba. Blaženi Justin, mučenik i filosof, kaže da je đavo posle dolaska Hristovog i svoje osude na geenu postao još veći hulitelj. Iako je i ranije hulio na Boga, nije to činio toliko bestidno. Zato je istinito kada se o njemu kaže da je njegovo srce po istrajnosti u zlu tvrdo kao kamen (Jov 41; 15). Ako ga je i samo iščekivanje kazne podstaklo na neizmerno lukavstvo, kako je onda on sam ili njegovi poslenici, sposoban da se, pretrpevši muke posredstvom ognjenog iskušavanja, očisti od grehovnih nečistota? A ako toga ne bude, kako mogu očekivati kraj svojim mukama, o čemu isprazno razmišljaju (ματαιοφρονειν) jeretici?