Jevanđelje po Jovanu 3,18

Ako nije došao „da sudi svijetu", kako je onda koji ne vjeruje „već osuđen"? Ili misli na to da je vjerovanje bez pokajanja osuda po sebi, ili govori unaprijed šta će biti. Jer ubica, iako još nije dobio presudu Sudije, već je osuđen po prirodi stvari, a tako je i sa nevjernikom.

18-19

Ljubav, ne sud, – to je sav Bogočovek. Tu je i sud, ali ne sud kojim Bog sudi čoveka, već sud kojim sam čovek sudi sebi. I to sudi pobućen Hristovom ljubavlju, Hristovim čovekoljubljem. Jer šta je vera čovekova u Gospoda Isusa, krotkoga, blagoga i mnogostradalnoga Spasitelja? Ništa drugo nego čovekova osuda svojih grehova, svoje palosti i propalosti, svoje smrti i smrtnosti. Poveruje li čovek u Bogočoveka, poverovao je zato i time što je osudio svoje grehe i svoju pogibao, i pomoću Njega i Njegove ljubavi spasava sebe od greha i pogibli.

Ko pak ne veruje u Bogočoveka, već je osudio sebe na smrt, osudio grehom i greholjubljem koji uvek vode u smrt, a time osudio sebe i na pakao gde je večno carstvo greha i smrti. Tako je čovek sam sebi strašni i konačii sudija: ili verom u Bogočoveka stiče život večni, ili neverjem u Njega osuđuje sebe na večne muke. To znače Spasove reči: „Koji veruje u njega ne sudi mu se; a koji ne veruje već je osućen, jer ne verova u Ime Jedinorodnoga Sina Božjega“ (st. 18).

Jer Bog Logos = Svetlost, došavši na svet osvetljava do dna svako ljudoko biće, ove njegove tmine i dubine, i svaki čovek može u svetlosti Bogočoveka videti svega sebe: sve grehe svoje, sve smrti svoje, i u njima i iza njih i sav pakao svoj.
A kada ljudi i pored toga, i pošto sagledaju svu palost i propalosg svoju, odbacuju Bogočoveka i ostaju pri svojim gresima, odbacuju Njegovu svetlost i time sami ostaju pri svojoj tami, onda su sami krivi i za svoju smrt i za svoj pakao, jer su većma voleli tamu nego svetlost, smrt nego besmrtnost, pakao nego raj.

To jasno blagovesti Spas: „Ovo je sud: svetlost doće na svet, i ljudi zavoleše većma tamu nego li svetlost, jer dela njihova behu zla“ (st. 19).

Ne sudi se onome ko veruje Hrista Gospoda, jer on sam sebe sudi i ispravlja stope svoje prema svetlosti koja ide pred njim. Kao čovek u dubokoj tami što podešava korake svoje prema sveći u ruci, tako i onaj ko veruje Hrista, to jest ko se uputio za Hristom kao za svetlošću u tami života.

A onaj ko ne veruje — već je osuđen. To jest, onaj ko nema putovođe na nepoznatom putu, tek što je koračio prvi korak, izgubio je put i zalutao. Ko ne veruje u Hrista, osuđen je na neznanje, na nemoć, na gnev, na teturanje po krivim i izukrštanim putevima, na porok, na očajanje, a možda i na samoubistvo. Osuđen je u dva sveta: u ovome svetu na besmislenu, telesnu i varljivu egzistenciju, a u onom na večnu propast. O kako je taman put dece neverovanja, i kako dubok bezdan između svakog njihovog prvog i trećeg koraka!

Gospode svemilosni, zaista nemamo ni u koga i ni u šta verovati van Tebe. Ti si naš Spasitelj od tame, greha i smrti. Tebi slava i hvala vavek. Amin.