Jevanđelje po Jovanu 15,6

Bez Bogočoveka, bez organskog jedinstva sa Njim, ljudsko biće postepeno vene, presahnjuju njegove sile, ma kako izgledale velike i neiscrpne, dok najzad sasvim ne presahnu, ne izumru. I time same sebe na smrt, na uništenje, na iščeznuće osude. I zbilja, šta je to ljudsko, makar bilo ničeanski „ljudsko – suviše ljudsko“, što na kraju krajeva smrt ne sparuši, ne sasuši, i u oganj ne baci, i ne spali?

Da, sve i sva, i u tome je neminovna tragedija svakog humanizma. Besmrtna je, i za sva vremena očigledna istina u ovim Bogočovekovim rečima: „Ko u meni ne boravi, izbacuje se napolje kao loza, i suši se, i skupljaju je, i u oganj bacaju, i spaljuje se“.