Efescima 4,14

Rastući rastom Hristovim u čoveka savršena, čovek postepeno izlazi iz duhovnog detinjstva iz duhovnog slabićstva, jača, sazreva dušom, sazreva umom, sazreva srcem. Živeći Hristom, on sav uraste u Hrista, u Istinu Hristovu, srodi se sa njom, i ona postane večnom Istinom i uma njegovog, i srca njegovog, i duše njegove. Za takvog se čoveka sa sigurnošću može reći: on zna Istinu, jer ima Istinu. Ta živa božanska Istina u njemu, služi mu kao nepogrešivo božansko merilo za razlikovanje istine i laži, dobra i zla u čovečanskom svetu. Zato njega, nikakva nauka ljudska ne može ni zaneti ni zavesti. On odmah oseti kakvoga je duha ma koja ljudska nauka koja mu se predlaže. Jer on zna čoveka, zna šta je u čoveku, zna kakvu nauku može on stvarati i davati. Svaka ljudska nauka koja ne vodi božanskoj istini, zar nije sakovana od laži? Koja to ljudska nauka kazuje pravi smisao života i objašnjava tajnu smrti? Nijedna. Onda je laž i prevara ono što o tome govore, i ono što predlažu kao rešenje pitanja o životu i smrti. Isto tako, nema ljudske nauke koja nam objašnjava tajnu sveta i čoveka, tajnu duše i savesti, tajnu dobra i zla, tajnu Boga i đavola. A kad nam to ne kazuju, zar ne zavaravaju svojim sitnim, blistavim šljokicama i zavode u lavirinte nekorisnih umovanja i ubitačnih sitničarenja? U čovečanskom svetu samo je Bogočovek Hristos rešio sva glavna pitanja sveta i života, od čijeg rešenja zavisi sudbina ljudskog bića u svima svetovima. Ko Hrista ima, ima sve što biću ljudskom treba ne samo u ovom privremenom životu, već i u beskrajnom, večnom životu. Hristovog čoveka nikakav vetar nikakve ljudske nauke ne može pokolebati, a najmanje zaneti i odneti. Bez vere u Hrista, bez utvrđenosti u Istini Hristovoj, zaista je čovek, svaki čovek, trska koju ljulja i zanosi svaki vetar lažnih ljudskih učenja.

Zato: „u nauke tuđe i različne ne pristajte, jer je dobro blagodaću utvrđivati srce“ (Jevr. 13,9). Više nehotično, negoli hotimično, ljudi varaju sebe svojim raznovrsnim naukama. A varaju sebe grehom, koji je putem navike postao u njima misleća sila, i toliko se oprirodio i učovečio, da ljudi ne mogu da osete i uvide koliko ih greh vodi i rukovodi u njihovim umovanjima i naukama. A kroz greh – tvorac greha, glavna logika greha – đavo. Jer on na bezbrojne vrlo vešte i vrlo suptilne načine prokrijumčaruje svoje laži kroz nauke ljudske, koje udaljuju ljude od jedinog istinitog Boga. Štaviše, on u te nauke ljudske, putem logike greha unosi vascelo svoje lukavstvo: πανουργίαν – i umetnički sablažnjuje i prelašćuje ljude, te oni, u slepoj samoobmani, odriču Boga, ili neće Boga, ili ne vide Boga, ili se ograđuju od Boga. Greh je, na prvom mestu, mentalna, intelektualna, umna, razumska sila, kao najtajniji fluid razlivena po svesti i savesti ljudskoj, po umu, po duši: i ona dela kroz svest i savest kao sastavna sila svesti i savesti, te ljudi sve sablazni i obmane svoje svesti i savesti smatraju za potpuno svoje, ljudske, čovečanske, a ne osećaju, u prelašćenosti svojoj, i ne uviđaju, u zaludelosti svojoj, da je to đavolska πανουργία, đavolsko seelukavstvo, kojim đavo survava um ljudski i svest i savest u svaku smrt, u svaku tamu, iz koje ne mogu ni videti Boga i Božije, da ga stoga često i odriču, i hule, i odbacuju. Po plodovima tih nauka jasno se, da zaključiti da su one zaista – „nauke đavolske = διδασκαλίαις δαιμονίων (1. Tm. 4,1).

Tim intelektualnim fluidom demonskog svelukavstva prožete su, voljno i nevoljno, i sve filosofije „po čoveku“, „po kazivanju čovečjemu“ (sr. Kol. 2,8), i zato ne znaju Božansku istinu o svetu i čoveku, o dobru i zlu, o Bogu i đavolu, već narkotizuju sebe suptilnim lažima demonskim, dok je u filosofiji „po Hristu“ – Bogočoveku sva istina svih svetova bez ostatka (Kol. 2,9). Filosofije „po čoveku“ – „blagim rečima prelašćuju srca bezazlena“ (Rm. 16,18). Nema sumnje, sve se ljudske, zemaljske filosofije mogu, u krajnjoj liniji, svrstati u dve grupe: filosofije po čoveku, i filosofija po Bogočoveku. U prvima je glavni gnoseološki stvaralački činilac – đavo, u drugoj – Bogočovek Hristos. U filosofiji po Hristu živi sva Istina, večna Božanska Istina, jer je u Hristu „sva punoća Božanstva telesno“ prisutna u ovom svetu, i kroz tu punoću prisutna i sama Večna Istina u ovom svetu, prisutna telesno u Bogočoveku Hristu, koji je u isto vreme savršeni Bog i savršeni čovek, svestrano realan Bog i svestrano realan čovek. U filosofijama pak po čoveku živi, posredno i neposredno, laž, koja je svakim svojim nervom ol oca laži – đavola, i uvek odvodi k njemu. Zato je neophodno danonoćno stražiti na najvišoj osmatračnici svoga ljudskog bića – svesti: da se ta laž ne uvuče u tebe, u mene, i obori nas, našu misao, naš um u – carstvo laži, pakao. Otuda u Evanđelju Bogočoveka Gospoda Hrista zapovest: „Umom budite savršeni“ (1. Kor. 14,20). A bićete, ako uzrastete „u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove“: jer će se onda um vaš blagodatno i svešteno sjediniti sa umom Hristovim, sa sabornim i svetim i bogočovečanskim umom Crkve, i vi ćete zajedno sa svetim hristonoscem moći izjaviti: „mi um Hristov imamo“ (1. Kor. 2,16). Tada nas nikakav vetar ljudske nauke, prevarom ljudskom i svelukavstvom đakolskim, neće moći pokolebati, nego ćemo vascelim bićem svojim ostati u Večnoj Istini, koja je – sam Gospod Hristos, Bogočovek (Jn. 16,6; 8,32.36; 1,17).