ga u smrt, da mu može dati raj a odvodi ga u pakao, da ga može učiniti bogom a pretvara ga u đavola. Koji to greh nije laž, i kojim to grehom čovek ne laže sebe? Eto gordosti. Zar gardošću ne laže čovek sebe, jer smatra sebe velikim, a ustvari je prah i pepeo? Eto slavoljublje. Zar slavoljubljem ne laže čovek sebe, jer smatra sebe slavnim, a ustvari je bunjište, puno crva i smrada? Eto vlastoljublje. Zar čovek ne laže sebe vlastoljubljem, jer smatra da je silan i moćan, a ustvari je bedni rob smrti i groba? Eto slastoljublje. Zar čovek ne laže sebe slastoljubljem, jer smatra da će mu dati rajska uživanja, a ustvari svaka se slast završava gorčinom? Tako, greh do greha – laž do laži, i sve se one slivaju u jednu beskrajnu laž, koja uvek odvodi čoveka „ocu laži“, tom čovekoubici „od početka“ (Jn. 8,44). Zato osnovna zapovest Trojičnog Božanstva jeste: hoditi u istini. Jer samo oni „koji hode u istini“ Hristovi su, i laž nema vlasti nad njima