beskonačna, i to bogoliko beskrajna i beskonačna, a valja je svu ispuniti Gospodom Hristom. To pak postići - trud je na trud i podvig na podvig. Svaki greh unakazi dušu; a mnogi gresi je ođavole. Da bi je oslobodio od greha, koliko je sile potrebno steći čoveku od Jedinog Bezgrešnog, sile koja je jedina u stanju potisnuti greh iz čoveka i uništiti ga. A tu silu koja oslobađa od greha Gospod daje za veru i ostale svete vrline: ljubav, molitvu, post, nadu, krotost, smirenost, trpljenje. Međutim, koliko treba čovek da primorava sebe na svaku od ovih svetih vrlina! Jer greholjubiva priroda naša vuče ka grehu, a često i prikiva za greh. Treba mnogo i uporno i nemilosrdno primoravati um svoj i srce i dušu na molitvu, na post, na smirenost, na veru, na ljubav, na nadu, na trpljenje. To čovek hrišćanin mora činiti svim srcem, svom dušom, svim umom, svom snagom. No i pored toga su nam neophodne molitve svih naših bližnjih, vernih, svetih, da bi nam Gospod podario što više blagodati, eda bismo uspeli u svome podvigu.

Naš je poziv, naše je zvanje - svetost kroz ohristovljenje, kroz oboženje, kroz otrojičenje, do potpunog blagodatnog ohristoličenja (sr. Gal. 4,19). Jer koji se god u Hrista krstismo, u Hrista se obukosmo (Gal. 3,27). Tako u svetom krštenju, zato tako i kroz ceo život: jer je naš poziv da se neprestano u Hrista oblačimo kroz svete tajne i svete vrline, da neprestano rastemo "rastom Božjim" dok ne porastemo "u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove" (sr. Rim. 13,14; Kol. 2,19; Ef. 4,13). Naše je da stalno trčimo "k meti, k daru gornjega zvanja Božjega u Hristu Isusu" (Flb. 3,14). Mi smo ljudi nebozemna bića; naše zvanje otkrio nam je u Svom božanskom Evanđelju Gospod Hristos: hristonosnost, hristolikost. To je naše "nebesko zvanje" (Jevr. 3,1); jedino istinsko zvanje bogolikog bića ljudskog, zvanje Bogom dano i Bogom određeno. Bog nas spase i prizva zvanjem svetim u Hristu Isusu, raskopavši smrt i obasjavši život i neraspadljivost Evanđeljem (sr. 2. Tim. 1,9.10). Sav život naš valja da je svet i hristolik, kao što dolikuje zvanju u koje smo pozvani (sr. Ef. 4,1). Svetim življenjem postaje se dostojan ovog svetog zvanja.

Hrišćani su time i hrišćani, ma gde bili i ma kad živeli. "Za ovo se i molimo svagda za vas, da vas Bog naš učini dostojnima zvanja i da ispuni svako blagovolenje svoje dobrote i delo vere u sili". Svu dobrotu Svoju Gospod je pokazao stvorivši nas ljude radi nebeskog zvanja, i podarivši nam u Hristu Isusu sve svete sile i sva sveta sredstva kroz Crkvu NJegovu, pomoću kojih možemo to svoje nebesko zvanje ostvariti i ispuniti. Najveću i najpotpuniju i najsavršeniju dobrotu koju je Bog mogao učiniti bogolikom ljudima, učinio je poslavši rodu ljudskom Gospoda Hrista, i u NJemu svu punoću Božanstva, da bismo se mi ljudi mogli ispuniti "svakom punoćom Božanstva" (sr. Kol. 2,9-10; 1,19; Ef. 1,23; 3,19). Od te dobrote, ima li veće, i može li je biti? U tome se i sastoji "delo vere": ispuniti svoje ljudsko biće Bogom, postati "bog po blagodati". Razume se, to delo vere uvek sprovodi i rukovodi sila blagodati Božje; u njemu uvek sarađuje sloboda čovekova kroz razne svete vrline i podvige, i blagodat Božja, naročito kroz svete tajne; to je uvek bogočovečanski proces i podvig