o je Blagovest samo ukoliko svaka reč njegova sadrži u sebi od Spasove Bogočovečanske spasilačke sile. Ali nikakva reč ljudska ne može smestiti i izraziti Bogočoveka sa Njegovim bezbrojnim božanskim savršenstvima i beskrajnostima. Za to je svu istinu o tome kazao prvi sveti bogoslov – Evanđelist Jovan, kada je svoje čudesno i po bogonadahnutosti nenadmašno Evanđelje o Gospodu Hristu završio rečima: A ima i mnogo drugo što učini Isus, što kad bi se redom napisalo, ni u sami svet, mislim, ne bi mogle stati napisane knjige (Jn. 21,25).
Šta je Evanđelje Hristovo? – Sam Bogočovek Hristos sa vascelim bogočovečanskim podvigom spasenja. Propovedano rečima, ono spasava samo kada su te reči ispunjene i praćene bogočovečanskom silom Hristovom koja i izvršuje spasenje u onima koji veruju. A kada su te reči lišene te bogočovečanske sile onda one ne spasavaju. Zato Evanđelje nije u nadgovorljivim rečima mudrosti ljudske, nego u javljanju sile Božije (sr. 1. Kor. 2,4-5). Pa i to nije sve, jer je za spasenje duha ljudskog od svega grehovnog, od svega smrtnog, od svega đavoljeg, neophodan Duh Sveti: da se sav sjedini sa duhom čovečijim. Jer samo Svesveti Duh svetošću Svojom osvećuje čoveka, potiskujući iz njega sve što je nesveto, nečisto, prljavo, rđavo, grešno, zlo, demonsko, i osvećujući svu dušu njegovu, svo srce, svu savest, svu volju, sve telo. Ništa čovečije nije tuđe Duhu Svetom sem greha. Jer je čovek i sazdan duholikim, da bi bio obitalište Duha Svetog. I on to postaje verom u Gospoda Hrista, zbog koje mu Spas i daje Duha Svog Svetog, sa svima Njegovim svesvetim i sveosvećujućim silama, koje i spasavaju od svakog greha i od svega grehovnog. Svojim Evanđeljem čudesni Gospod to i želi: da nam zbog vere naše da i božanske sile Duha Svetog, koje i izgrađuju u nama nova bića, podobna Gospodu Hristu i Duhu Svetom svojom čistotom, svetošću i pravednošću. Kao što smo grehom postali tuđi Bogu, tako spasenjem postajemo svoji Njemu. Kao što nam je zbog grehovnosti naše sve Božje postalo tuđe, a i mi Bogu, tako nam je kroz očovečenje Gospoda Hrista sve Božje postalo naše: i Večna Istina, i Večna Pravda, i Večna Ljubav, i Večni Život, i Večno Blaženstvo. Zato i Evanđelje, koje je u svemu i po svemu Bogočovekovo, postaje naše kroz Njegovo čovekoljublje i kroz naše hristoljublje. Otuda sveti hristonosni apostol Pavle i blagovesti Solunjanima: „Evanđelje naše ne bi k vama samo u reči, nego i u sili i u Duhu Svetom“.

Svojom bezrezervnom verom i svesrdnim hristoljubljem sveti Pavle je sav postao Hristov, i sve što je Hristovo postalo je potpuno njegovo, toliko njegovo – da on više ne oseća sebe u sebi već Gospoda Hrista, i ne živi više sam u sebi nego u njemu živi sam i sav Gospod Hristos (sr. Gal. 2,20). Tako i Evanđelje Spasovo, u svoj čudesnosti i bogočovečnosti i čudotvornosti svojoj, postalo je njegovo, stopilo se i slilo sa njim potpuno. Otuda sve što je njegovo – puno je i prepuno samog Evanđelja: istine Evanđelja, pravde Evanđelja, večnosti Evanđelja, sile Evanđelja. Zato on ništa i ne oseća sem njega, i ništa neće da zna sem njega. Požar njegove vere u Hrista, i požar njegovog bezgraničnog hristoljublja bije iz njegove propovedi o Hristu, iz svake reči njegove o Evanđelju Hristovom, da bi tim požarom zapalio duše naše i Evanđelje Bogočovekovo učinio našim. I on ga čini našim, ljudskim, i mi tek u Evanđelju vidimo sebe, prave sebe, svoju bogoliku i bogočežnjivu prirodu. I to ga čini našim svojom heruvimskom revnošću, sav u svakoj reči svojoj, sav u svakom uzdahu svom: sav hristočežnjiv, sav nebočežnjiv, sav čovekoljubiv. On je toliko uveren u istinu Evanđelja, u pravdu Evanđelja, u spasonosnost Evanđelja, u večnost Evanđelja, da ta potpuna uverenost i savršena ubeđenost sunčano zrači iz svake reči njegove. Prosto, u svakoj reči njegovoj – po sunce nepokolebljive vere, po sunce serafimske ubeđenosti u svespasonosnost Evanđelja Hristova. Potražite li svu dušu Pavlovu, svu savest, svo srce, svo biće – eno ih u svakoj reči Evanđelja njegova. Da, Evanđelja njegova! jer je Evanđelje Spasovo on toliko učinio svojim, i to učinio verom svojom, ljubavlju svojom, molitvom, postom, revnošću, da nema nikakve razlike između njega i Hristova Evanđelja. Ta i kako je može biti, kada je on blagodaću potpuno sjedinio sebe sa čudesnim Gospodom i Tvorcem Evanđelja – Spasiteljem našim Isusom Hristom. To su morali osećati i Solunski hrišćani za vreme njegova, iako kratka, boravka među njima. Sveti apostol ih na to i potseća, pišući im: „kao što znate, kakvi bismo među vama“, – spasenja vašeg radi. Jer kako biste mogli postići spasenje bez Spasitelja? i poverovati u Spasitelja bez naše propovedi Evanđelja Njegova? i usvojiti Evanđelje Njegovo bez pomoćne sile Božije? i razumeti ga, i zavoleti ga, i živeti njime, i spasavati se njime – bez Duha Svetoga? Mi ništa drugo ne želimo vama sem spasenja vašeg. A želeći vam to, mi vam želimo ono što jedino i sačinjava večnu radost za ljudsko biće u svima svetovima i u svima životima, u kojima ljubavlju Svojom caruje i vlada nezamenljivi Gospod i Bog naš – Isus Hristos