ih svetova što bi se moglo izdvojiti, i reći: evo, ovo bi moglo da se uporedi sa Hristom, da zameni Hrista, da zauzme Hristovo mesto u svetu, u čoveku, među ljudima. Prema NJemu - sve je šteta, vaistinu šteta. Eto, vaše dobro, ono što smatrate za dobro, uporedite sa Hristovim dobrom, pa ako nije kao NJegovo, nema sumnje štetno je i po vas, i po svet oko vas. Ili, vaša istina, radi koje živite i umirete; uporedite je sa Hristovom istinom; nije li poreklom od nje, ne liči li na nju, - od štete je i za vas, i za svet oko vas. Ili, vaša ljubav, ako nije od iste božanske građe od koje i Hristova, ubiće i vas i one koje ljubite. Ili, vaš život i - NJegov: nije li vaš život ustvari postepeno umiranje, koje vas najzad predaje smrti koju vi niste u stanju da pobedite? i zar onda život vaš nije šteta po vas, i beskrajna besmislica, i muka, i pakao?

Poznati Hrista, istinski saznati šta je On, i ko, i šta donosi čoveku i rodu ljudskom, - to je znanje koje čovek s radošću pretvara u sveznanje. I u njemu vidi sve. Naročito kada ga uporedi sa svakim drugim ljudskim znanjem o ma kome i o ma čemu. Iskustvo svetih ljudi svedoči: pravo hristopoznanje ustvari pretstavlja sveznanje. Jer kada čovek pozna Hrista kako treba, on sazna sve što mu treba i za ovaj svet, i za život u ovome svetu, ali i za onaj svet, i za večni život u onome svetu. A takvo poznanje ko još može dati ljudima: ko od bogova, ko od ljudi, ko od heroja, ko od genija? Niko, niko, niko. Samo poznanje Hrista daje čoveku jedino istinsko poznanje o Bogu, o svetu, o čoveku, o životu, o smrti, o zlu, o đavolu, o grehu, o istini, o pravdi, o ljubavi, o velikom i malom, o glavnom i sporednom, o večnom i privremenom. Zato sveti prvovrhovni apostol sa toliko ushićene ljubavi i plamene revnosti naziva Hrista Gospodom svojim. I zaista, niko nije dostojan da bude Gospod čoveku sem Bogočoveka. To oseća svaki ko se istinski mučio problemom čoveka. Ne Boga, nego čoveka. Jer ga problem čoveka mora odvesti Bogu, jedinom istinitom Bogu i Gospodu: Bogočoveku Hristu Isusu.

Kao jedini istiniti Bog i Gospod, Bogočovek Hristos pretstavlja jedini istiniti smisao ljudskog bića i postojanja. Zato sveti apostol ostavlja sve radi NJega. Bukvalno sve: i svoju dotadanju dušu, i svoju dotadanju savest, i svoje dotadanje srce, i svoju dotadanju istinu, i svoju dotadanju pravdu; i porodicu, i otadžbinu, i narod, i veru, i filosofiju, i nauku. I još ovo: ostavlja i zemlju, i nebo, i nebesa nad nebesima, i sve što je u njima i na njima. Jer je sve to beskrajno malo, da bi moglo biti smisao i cilj čovekova bića i života. Sve to apostol s radošću ostavlja radi Gospoda Hrista, jer je u NJemu našao nešto nesravnjeno veće i dragocenije od svega toga. Šta? Sva savršenstva i blaga istinitog Boga. A ona mogu postati, i postaju ljudska, zato što je sam istiniti Bog postao čovek.

Ali, da bi do kraja izrazio Hristovu neuporedljivu veličinu i svevrednost, Hristovu besprimernu jedinstvenost i nezamenljivost, sveti apostol izjavljuje da zbog Hrista smatra "sve za trice - ζθύβαια": za ćubre, za splačine, za izmet. Šta je ovo? Nihilizam, nečuven u istoriji sveta? Da, nesumnjivo nihilizam kakav svet video nije. Ali - sveti nihilizam. Jer sve što nije Hristos, i sve što nije od Hrista, on smatra za trice, za đubre, za pomije, za izmet. Nema više nedoumice, nema dvoumljenja; sada znamo svu istinu o svetu, i o svemu što ulazi u okvir ljudskog saznanja, bića, osećanja. Kazao nam je najsmeliji, najiskreniji i najnamučeniji žitelj ove planete. Jer se niko od njega nije iskrsnije, i strasnije, i neustrašivije borio protiv Hrista i svega Hristovog. Ali ga je svetlost Hristova na putu za Damask prevrnula, preobrazila od vrha do dna. Od strašne sile njene on je najpre oslepio, pa nakon tri dana progledao. I svu istinu svih svetova u Hristu ugledao. U svetlosti te sveistine, šta su sve ljudske religije, nauke, filosofije, kulture, civilzacije, šta ako ne - trice, đubre, splačine? Na đubrištu, i od đubrišta, žive crvi, gliste, mušice, tojest ljudi takvoga duha. A orlovi ljudske misli, ljudske savesti, eno ih - svi uz Hrista, sa Hristom, i za Hristom. Geniji? heroji? vojskovođe? naučnici? filosofi? pronalazači? zar se smrću ne pretvara u đubre svaki od njih? Gle, neki ih upoređuju sa čudesnim Bogom i Gospodom Hristom, a neki ih izjednačuju sa NJim, neki čak hoće da Ga zamene pomoću njih, - nisu li takvi uronili savešću u đubre? i ne žive li dušom na bunjištu? i nisu li srcem u crvinjaku? Ĉoveka i sve što je od čoveka, smrt pretvara u đubre, u crvinjak. No čovek, svaki čovek, čim uzaživi Hristom, pretvara se u biće besmrtno i večno, u biće božanski uzvišeno i veličanstveno, koje živi u besmrtnim svetovima neiskazanih savršenstava Božijih: u raju. Da, rastojanje je utvrđeno: đubrište i raj, čovek i Bogočovek. Bez Bogočoveka, čovek je đubre i đubrište; sa Bogočovekom, on je raj i svetište.

Zbog svega toga za čoveka je najvažnije - dobiti Hrista. To je ono što se od čoveka nikad uzeti neće; stoga mu je to i - "jedino potrebno" (sr. Lk. 10,42). Sve izgubiti, samo Hrista dobiti. Po tu cenu, i - po svaku cenu. Jer Gospod Hristos je ono "skupoceno zrno bisera" na bunjištu zemaljskog sveta, koje kad nađe čovek s radošću prodaje sve što ima, i kupuje ga (sr. Mt. 13,45- 46). Dobije li Hrista, čovek je dobio sve što je ljudskom biću potrebno za savršeni božanski život i u vremenu i u večnosti, i na zemlji i na nebu.