smrću, sa iskušenjima, sa duhovima zla ispod neba, koji svim silama ometaju spasenje. Svaki novi dan, i svaka nova noć - produženje je životnog puta, i na njemu svih evanđelskih podviga, jer hrišćanin stalno živi u svima podvizima, u svima vrlinama. Napusti li jedan podvig, jednu vrlinu, u opasnosti je da padne, a možda i propadne. Zato hrišćanin nikad ne staje, nikad ne zastaje na putu vrlina, i uvek smatra sebe nedovršenim, nesavršenim. Sveti apostol Pavle je izvrstan primer toga, a sa njim i svi Svetitelji bez izuzetka. Iako najsavršeniji hrišćani, nijedan od njih nije smatrao sebe za savršene. Sveti Zlatoust, sveti Vasilije Veliki, sveti Jovan Damaskin, sveti Simeon Novi Bogoslov, - nesumnjivo veliki Svetitelji, nesumnjivo savršeni hrišćani, a bičuju sebe kao najgrešnije, i osućuju sebe kao najgore među ljudima. Da to vidite, pročitajte ne njihova dela već samo ono njihovih molitava što sačinjavaju našu pripremu za sveto Pričešće.

Evanđelsko je, pravoslavno je pravilo: što svetiji čovek, to smatra sebe grešnijim; što savršeniji čovek - smatra sebe nesavršsnijim.

" ... nego trčim ne bih li dostigao kao što me dostiže Hristos Isus". On me dostiže na putu za Damask, i otvori preda mnom put, na čijem dalekom, dalekom kraju stoji vaskrsenje iz mrtvih, potpuna pobeda nad smrću. I od tada ja sam stalno na tome putu. I ne samo ne idem polako, ne stajem i ne zastajem, nego trčim njime, pa ipak nisam dostigao. A treba dostići NJega - čudesnog i jedinstvenog Boga i Gospoda Isusa Hrista. On pak, On je dostigao svakoga od nas postavši čovek. A mi Ga možemo dostići ako postanemo - "kao On" (1. Jn. 3,2), ako hodimo "kao što je On hodio" (1. Jn. 2,6), ako postanemo - "bogovi po blagodati". A ko to može, i sme, tvrditi za sebe dok je još u ovom životu, još u ovom svetu? Nikada nijedan pravi hrišćanin. Evo, hristonosni apostol to ispoveda u ime svih i mesto svih pravih hrišćana: