š da si ti - ti, a ne neko drugi. Ustvari, oni su tvoj pravi život. Ono što mi nazivamo životom, život je utoliko ukoliko to osećamo i saznajemo. Ako nam je osećanje zdravo i beskrajno, i misao, onda nam je i život beskrajan. Ako su nam misli kratke, sakate, zgrčene, sušičave, mrtvičave, a uz njih i osećanja, onda nam je takav i život. Kako osećamo i saznajemo život, takav nam i izgleda: krajan i beskrajan, smrtan i besmrtan. Ako su nam misli i osećanja beskrajni i besmrtni, onda i život osećamo i saznajemo kao nešto beskrajno i besmrtno. Smatramo li pak da je naš život nešto što se završava smrću, znak je da su nam misli i osećanja porobljeni nečim smrtnim. Mi u svet oko sebe izzračujemo ono što sačinjava nam unutrašnji svet. Dijapazon, raspon ljudskih misli i osećanja je ogroman: naniže proteže se do đavola, naviše do Boga, a čovek - između toga dvoga. Ako je čovek bogočežnjiv, i svoje srce drži u Bogu (sr. Flp. 4,7), onda sve njegove misli i osećanja uplove u sve božanske beskrajnosti, u sve besmrtnosti, u sve večnosti; i on se oseća sav beskrajan, sav besmrtan, sav večan. Prožete i sa svih strana opkoljene božanskim i večnim, mada vrlo raznovrsne i veoma mnogobrojne, njegove se misli uvek slivaju u jedno: u božanstveno, u besmrtno, u večno. Tako i njegova osećanja, sva su opkoljena Bogom i NJegovim beskrajnostima. A biti u Božjim čudesnim beskrajnostima, postojati i kretati se i živeti u njima, to i jeste pravi život misli i osećanja, njihovo božansko naznačenje. To je ono što čini da misli raznih ljudi misle jedno, i njihova osećanja osećaju jedno: Boga, NJegova beskrajna savršenstva i neiskazana blaženstva. Otuda samo u Bogu ljudi mogu jedno misliti i jedno osećati: "jedno mislite, jednu ljubav imajte".

Da to postigne, potrebno je čoveku da svega sebe pronikne Hristom i NJegovim Duhom Svetim. Tada se svaka njegova misao preobražava u bogomisao, i svako njegovo osećanje - u bogoosećanje. To je istinska uteha i za misao ljudsku, i za osećanje; to njihov istinski život, istinska besmrtnost, istinska večnost: - "ako ima koja uteha u Hristu". A u NJemu jedino i ima. Vodeći i rukovodeći ljudske misli i osećanja, Bogočovek ih svojom božanskom silom preobražava u božanski uzvišene, besmrtne i blagoslovene. A ta božanska sila jeste, na prvom mestu, ljubav. Prožete božanskom ljubavlju, misli ljudske se preobražavaju iz sile u silu. Tako i osećanja. LJubav je glavna misleća i osećajuća sila. LJubavlju misliti, ljubavlju osećati, - eto šta daje božanski smisao i božansku vrednost i ljudskim mislima i ljudskim osećanjima; eto šta ih uči besmrtnosti i večnosti: - "ako ima koja pouka ljubavi".

LJudski duh je bogoliki, duholiki odblesak Boga Duha Svetoga, zato mu je za normalan život potrebna zajednica, opštenje sa Duhom Svetim: θοηλφλία ηοῦ Πλεύκαηος. Dok je god zatvoren u sebe, ili svetom oko sebe, on se nalazi u bezizlaznim teškoćama i neiskazanim mukama. Tada živi kao u mnogim grobovima. A čim verom stupi u zajednicu sa Svetim Duhom, on vaskrsava iz svih grobova svojih, pronalazi pravoga sebe i svoje pravo naznačenje. Pravo, istinsko, božansko naznačenje ljudskoga duha jeste: živeti u Duhu Svetom. Jer samo život u Duhu Svetom daje besmrtnost i radost i njegovim mislima i njegovim osećanjima. Van Duha Svetoga, i misao i osećanje nisu drugo do - "muka duhu", i pakao duhu. "Ako ima koja zajednica Duha". Da, ima; eno je sva u Crkvi, jer je sav Duh Sveti u njoj. A život u Crkvi nije drugo do neprekidna zajednica duha ljudskog sa Duhom Svetim. To nam je podario Bog čovekoljublja - Gospod Hristos. NJega radi je Utešitelj Blagi i sišao u naš svet; NJega radi i ostao u NJegovom Bogočovečanskom telu kao duša Crkve. Svojom blagodaću Duh Sveti ujedinjuje sve članove Crkve u jednu dušu, u jedno srce; u sabornu dušu Crkve i u saborno srce Crkve. I misao im je lično-saborna i osećanja lično-saborno, jer svaki pripada svima i svi svakome. Ali pri tome svaki ostaje potpuno u svojoj neokrnjenoj ličnosti sa svima svojim individualnim odlikama. Kada misli misao, misli je svojom dušom koja je blagodatno-organski vezana sa sabornom dušom Crkve; tako i svako osećanje dolazi iz srca koje je blagodatno-organski povezano sa sabornim srcem Crkve. "Jedno mislite"; - da li to sputava i upropašćava misao? Ne, jer su hrišćaninovoj misli otvorene sve božanske beskrajnosti i bezgraničnosti, i u njima sva božanska savršenstva. I kada hrišćanin misli, on Hristom misli u Duhu Svetom; i kada oseća, on Hristom oseća u Duhu Svetom. To je ono što stalno osigurava božansku slobodu i božansku bezgraničnost i mislima hrišćaninovim i osećanjima. To isto čini te su hrišćani i "jednodušni" - ζύκυστοη (= sadušni) i jednomisleni - ηὸ ἓλ θρολοῦληες". Da tako hrišćani misle, i da tako osećaju, eto u čemu je radost svetog i mnogobrižnog apostola: "ispunite moju radost" ...

U našem čovečanskom svetu hristolika ljubav se uvek projavljuje kao evanđelska milostivost i žalostivost: "ako ima koja milostivost i žalostivost" ... Ima ih u izobilju u svakom pravom hrišćaninu, jer ih Duh Sveti obilio izliva i razliva po svakoj hristoljubivoj duši (sr. Rim. 5,5). Milostivost i žalostivost, - ta u tome je celokupno Evanđelje Spasovo; u tome sav odnos Jedinog Ĉovekoljupca prema grešnom rodu ljudskom. Ko je tako beskrajno žalostiv i bezgranično milostiv kao On - Svemilostivi Saosetljivac? A po ugledu na NJega, i po daru od NJega, krotki i žalostivi svetitelji NJegovi. Jer im je sva duša satkana od svemilosne evanđelske žalostivosti i svenežne evanđelske milostivosti.