23 A oboje mi je milo, imajući želju otići i s Hristom biti, koje bi mnogo bolje bilo;
Kopirano
Komentari
23-24


Dve vatre: hristoljublje i bratoljublje. Dve vatre, a jedan požar. I to neugasiv. "Sa Hristom biti", - o, ko tu radost može izraziti! i: za Hrista međ ljudima raditi, - o, ko tu korist može opisati! Iz ovog sveta otići, za svetog hristoljupca znači: Hristu otići ...
Više
i sa NJim večito biti. To je ushićenje za smrt, i radost od smrti, za koje ne zna ne samo dohrišćanski zemaljski svet, već nijedan svet od onih visoko nad zemljom gore, i od onih duboko pod zemljom dole. Nema smrti više! Jer je tu s nama, sav u telu Svom - Crkvi: On, jedini Pobeditelj smrti. A gde je On - Svebesmrtni, tu nema smrti; tu sve vaskrsava u besmrtnost i život večni. Smrt - put ka Hristu; smrt - kapija ka Hristu; smrt - vaskrsenje u Hristu, sastanak sa Hristom, jedini sastanak kome ne preti nikakav rastanak.

Da, ali ovde na zemlji smrt pustoši one koji su bez Hrista, a najviše one koji neće Hrista. Zato čovekoljubivo srce neustrašivog hristoljupca smatra da je potrebnije ostati još "u telu", na zemlji, pa tu raditi, Besmrtnim spasavajući ljude od smrti. Da, to raditi: ljude spasavati od smrti Hristom, NJegovim Evanđeljem. Ĉovekoljubivi hristoljubac se odlučuje za ovo drugo: za trud i podvig; za služenje Hristu "u telu" među ljudima, da bi spasavao ljude od greha, smrti i đavola, sjedinjujući ih sa Hristom.

Hristoljublje i čovekoljublje - dve vatre, na kojima hrišćanin radosno gori, a ne sagoreva. Gori kao nesagoriva kupina, ali kao i ona - ne sagoreva. Ne sagoreva, jer gori mekim i blagim božanskim ognjem, koji neugasivo svetli, zagreva, prosvećuje i osvećuje. Svejedno, i jedna i druga ljubav su Hristove; i jedna i druga su radi NJega, zato je blaženstvo goreti na njima, na dvema svetim vatrama.

Ništa blaženije od Pavlove duše, jer ništa plemenitije, - blagovesti bogorečivi evanđelist Antiohijski, sveti Zlatoust. Smrt, koje se svi mi bojimo, nju Pavle želi, njoj hita. Otići, i sa Hristom biti, mnogo je bolje, veli hristočežnjivi apostol, ali ipak ne znam šta ću izabrati. - Šta govoriš, sveti apostole? Ti ćeš otići odavde na nebo i bićeš sa Hristom, a ne znaš šta da izabereš? Ne, to nije svojstveno Pavlovoj duši. Jer ko ne bi izabrao da bude sa Hristom, kada bi mu neko osigurao i čvrsto ga uverio u to? Razume se, svaki bi to izabrao. Ali, kao što ne zavisi od nas - otići i sa Hristom biti, tako ne zavisi od nas ni - ostati ovde. Za svetog Pavla pak bilo je moguće i jedno i drugo. Šta kažeš? Znaš i uveren si da ćeš biti sa Hristom, a ovamo se kolebaš govoreći: ne znam šta ću izabrati; pa čak se rešavaš da ostaneš ovde, u telu? Ta šta je to? Nije li ti život na zemlji gorak, pregorak: u gladi, u žeđi, u golotinji, u brigama, u nevoljama, u trpljenju mnogom, u bedama, u teskobama, u ranama, u tamnicama, u bunama, u trudovima, u nespavanju, u postu, u opasnostima? Nisi li primio pet puta četrdeset manje jedan udarac, triputa šiban bio, kamenovan bio, tri brodoloma pretrpeo, dan i noć u dubini morskoj proveo, bio u opasnostima na vodi, u opasnostima od razbojnika, u opasnostima po gradovima, u opasnostima po pustinjama, u opasnostima među lažnom braćom? (sr. 2. Kor. 6,4.5; 11,24-26). Kako dakle ti, vodeći tako gorak život, želiš još da ostaneš ovde? Nisi li ti rekao: Bojim se da drugima propovedajući sam izbačen ne budem? (1. Kor. 9,27). Ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga bi trebalo da želiš otići iz ovog života. Ĉak kada bi ovaj život bio pun bezbrojnih blaga, i u tom slučaju trebalo bi želeti osloboditi se svega toga radi mnogovoljenog Hrista. O, Pavlove duše! ništa njoj ravno nije bilo, niti će biti. - Sveti apostole, ti si okružen bezbrojnim strahotama i bojiš se budućnosti, a odbijaš da budeš kod Hrista? Da, odbijam, odgovara sveti apostol, ali odbijam radi Hrista: da bi one koje sam učinio slugama NJegovim, još više utvrdio u dobrom raspoloženju, u ljubavi, kako bih uradio da njiva koju sam zasejao donese što više roda. Zar ti ne čuješ da ja tražim ne svoju korist nego korist bližnjih? zar ti ne čuješ da ja želim biti odlučen od Hrista, samo da bih mnoge priveo k Njemu? Kada sam se na to rešio, kako da se sa još većim zadovoljstvom ne rešim produžiti svoj boravak na zemlji, samo da bi to koliko god poslužilo njihovom spasenju. Ko će iskazati silu Tvoju, Gospode (Ps. 105,2), uzvikuje sveti Zlatoust, što Ti nisi sakrio Pavla, nego si takog muža javio vaseljeni? Kada si stvorio zvezde i sunce, svi Ti Anđeli jednodušno uznesoše slavu i hvalu, ali ne toliko kao kada si javio Pavla nama i celoj vaseljeni. Od toga zemlja postade sjajnija nego nebo: on, svetliji od sunčane svetlosti, puštaše iz sebe najblistavije munje i razlivaše svetle zrake. I kako veliki plod proizvede on za nas: ne rastinje gajeći niti voćke hraneći, nego plod pobožnosti i rađajući i negujući do zrelosti, i neprestano podižući one što padaju. Ustvari, sunce ne može isceliti voćku koja je počela da truli; a Pavle je odvratio od greha ljude, pokrivene bezbrojnim ranama. Pored toga, sunce ustupa noći, a Pavle je i đavola pobedio. NJega ništa nije slomilo, ništa nadvladalo. Sunce, nalazeći se visoko gore, pušta svoje zrake dole; a Pavle, odozdo izlazeći, napuni svetlošću ne prostor između neba i zemlje, nego čim otvori usta on Anđele ispuni velikom radošću. Jer kada radost biva na nebu za jednog grešnika koji se kaje (Lk. 15,10), kako se onda neće ispuniti radošću Nebeske Sile kada Pavle prvom propoveđu svojom ulovi mnoge? Ta šta ja govorim? Dosta je bilo da Pavle samo progovori, pa da od toga zaigraju nebesa i udare u veselje. Jer kada pri izlasku Izrailja iz Misira gore zaigraše kao ovnovi i brdašca kao jaganjci (Ps, 113,1.4), onda kakva li je radost nastala kada su ljudi bili prevođeni sa zemlje na nebo? Eto zbog čega je Pavlu bilo potrebnije ostati u telu
Sv. Justin Ćelijski
Sv. Justin Ćelijski
(1894 - 1979)
Analiza
Pretraga