27 Niti dajite mjesta đavolu.
Kopirano
Komentari
„Niti dajite mesta đavolu“. Ljudi daju mesta đavolu kada daju mesta grehu. Greh i jeste time opasan što gde uđe odmah pripremi mesta đavolu. Uđe li u dušu i najmanji greh, već je na njoj načinjen otvor kroz koji đavo može ući u nju, samo ako se greh duže zadrži u njoj i mi ga ne pr...
Više
oteramo odlučnim pokajanjem. Zadrži li se duže u našoj duši, greh se postepepo pretvara u našu strast, a strast je najmilije i najsigurnije obitalište đavola. Strast srebroljublja? Zahvati li tvoju dušu, ovlada li njome, ne sumnjaj – đavo je već našao u njoj svoje mesto. Pohota, zacari li se u duši, eto palate đavolu. Tako, svaka strast u duši – dvorac je koji čovek sazida đavolu u sebi. Nema sumnje, svaki greh je preteča đavola, izvidnica đavola, „konačar“ njegov. Gde greh uđe i obitava, tu je već pripremljeno mesto za đavola. Ustvari, tu je već i sam đavo, jer je greh mesto u kome boravi đavo. Jedino kada čovek ispuni sebe Bogom, onda u njemu nema mesta za đavola. Niti đavo sme da uđe onde gde se nalazi Bog i Gospod. Ispunivši sebe Gospodom Hristom, tom „punoćom Božanstva“, hrišćani osiguravaju sebe od đavola i njegovih zavojevanja.
Od nas zavisi da li ćemo u sebi dati mesta đavolu ili ne. Sama zapovest svetog apostola kazuje da mi možemo ne dati mesta đavolu, ako hoćemo. Jer imamo i vlasti i moći za to (sr. 1. Jn. 2,13-14; 4,3-4). Evanđelska je zapovest: Branite se od đavola tvrdom verom (1. Ptr. 5,9). Tvoja vera – neprobojna i neosvojiva tvrđava za đavola. Tvrda vera zatvara sva vrata duše, i pritom je najsigurniji čuvar naše duše koji neda đavolu da prodre u našu dušu ni kroz vrata naših čula, ni kroz prozore naših misli, ni kroz pukotine našeg uma. Đavo je uvek slabiji od naše vere u Gospoda Hrista, Pobeditelja, jedinog Pobeditelja đavola u svima čovečanskim svetovima. Jer „vera je naša pobeda“ koja pobeđuje đavola i sve što je đavolje u našem zemaljskom svetu (sr. 1. Jn. 5,4). Pobeda nad đavolom nama je osigurana, ako ga tučemo i bijemo jakom verom, jakom ljubavlju, jakom molitvom, jakim postom, i svakom jakom vrlinom evanđelskom, te đavo isprebijan beži od nas. Zato nam je i data božanska zapovest: „protivite se đavolu, i pobeći će od vas“ (Jak. 4,7). A mi se protivimo đavolu kada se protivimo gresima i nedamo im da se usele u nas. Jer je u svakom grehu nevidljivo sam đavo, samo vešto skriva svoje odvratno lice. To je njegova iskonska taktika, ratna taktika: otrov greha uvek nudi u zlatnoj čaši radoznalosti; i još odozgo po otrovu je razlivena penušava i neprozirna, no vrlo privlačna pavlaka slasti; popiješ čašu, a ono gle, po duši se odmah gorki otrov razlije.

Heruvimski neustrašiv i serafimski svepobedan u ratovima s đavolom, sveti Zlatoust blagovesti: „Niti dajite mesta đavolu“. Zato, neprijateljstvovati među sobom znači davati mesto đavolu. Jer kada treba da se ujedinimo i složno ustanemo protiv njega, ustajemo jedan protiv drugog. A đavolu ništa tako ne pomaže da nađe mesto među nama i u nama, kao neprijateljstvovanje. Hiljade zala proizilaze iz toga. Kao što je teško razbijati kamenove dok su čvrsto spojeni i nema pukotine, a čim se pokaže makar i najmanja rupica ili pukotina, oni se raspadaju i ruše, – tako biva i pri napadajima đavola: dok smo prisno sjedinjeni i zbliženi međusobno, on ne može da uvede među nas nikakvo svoje zlo; ali čim nas makar i najmanje razdeli, on odmah upada kao bujica. Svuda je njemu potreban samo početak, – to je za njega ono što je najteže; a kada postavi početak, onda sve ide kao podmazano. Tako, čim on otvori tvoj sluh za klevete, odmah i lažljivci zadobijaju tvoje poverenje, jer se rukovode nenavišću koja sve osuđuje, a ne istinom koja pravo sudi. Kao što pri prijateljstvu i prava zla izgledaju lažna, tako pri neprijateljstvu i laži izgledaju istinite. Tada biva u nas drugi um – ἕτερος νοῦς, drugi sud – ἕτερον δικαστήριον, koji isleđuje ne spokojno nego pristrasno i predubeđenjem. Kao što olovo stavljeno na vagu preteže sve, tako i težina neprijateljstva koja je teža od olova. Neprijateljstvo čini: da se reči, govorene u jednom smislu, shvataju u drugom; da se svaki pokret i sve drugo prima s podozrenjem i tumači rđavo; i time ono razjaruje i razdražuje čoveka, čineći ga gorim od ludaka, te on neće ni da izgovori ni da čuje ime onoga protiv koga neprijateljstvuje, već uvek pogrdno govori o njemu. No kako ćemo stišati svoj gnjev? kako ćemo ugasiti taj plamen? Ako pomislimo na svoje grehe i na to koliko smo mi odgovorni pred Bogom; ako pomislimo da se mi svetimo ne neprijatelju nego sebi; ako pomislimo da neprijateljstvom mi pričinjavamo radost đavolu, tome neprijatelju našem, zbog koga mi nanosimo uvredu sabratu svome koji je član istoga tela. Želiš da si zlopamtilo i neprijatelj? Budi neprijatelj, ali – đavolu, ne sabratu svome. Bog nas je i naoružao gnjevom, ne da tim mačem probadamo svoja tela, nego da svu oštricu gnjevu zarivamo u grudi đavolu. Tamo zarij svoj mač do samog balčaka; ako hoćeš, zarij i sam balčak, i nikada ga ne izvlači otuda, nego zarij tamo i drugi mač. A to će se zbiti kada mi budemo štedeli jedan drugog, kada budemo miroljubivi jedan prema drugom. Neka propadnu moji novci, neka izgubim slavu i ugled: sabrat mi je dragoceniji od svega, sabrat – član istoga tela. Da govorimo jedan drugome ovo: nećemo vređati svoju prirodu radi sticanja novca, radi zadobijanja slave
Sv. Justin Ćelijski
Sv. Justin Ćelijski
(1894 - 1979)
Analiza
Pretraga