2 Sa svakom poniznošću i krotošću, s trpljenjem, trpeći jedan drugoga u ljubavi,
Kopirano
Komentari
Živeći u Hristu, hrišćanin živi „sa svakim smirenoumljem“ – μετὰ πάσης ταπεινοφροσύνης. Smirenoumlje je evanđelsko raspoloženje duše, kojim hrišćanin sav um svoj i celo srce svoje drži u Gospodu Isusu (sr. Flb. 4,7), te stoga misli „o onome što je gore ...
Više
a ne što je na zemlji“ (Kol. 3,2), o onome „što je u Hristu Isusu“ (Flb. 2,5). U smirenoumlju čovek svaku svoju misao, i osećanje, sve svoje umovanje kontroliše Gospodom Hristom; i ne samo to, nego ga i izvodi iz Njega i svodi na Njega. Svaka misao postaje hristomisao; svako osećanje – hristoosećanje. Smirenoumlje nije drugo do hristoumlje. Imati um Hristov, – to je smirenoumlje. „Mi um Hristov imamo“, izjavljuje sveti apostol Pavle (1. Kor. 2,16): mi umom Hristovim umujemo o svemu: o Bogu, o svetu, o ljudima, o duši, i o celokupnoj tvorevini. – Smirenouman čovek iskreno smatra sebe ništavnim pred Bogom i ljudima. Na svoje evanđelske vrline, kojih uvek ima, on gleda kao da ne postoje. Zato se stalno sve više i više smirava pred Bogom i ljudima. On s radošću čini druge ljude većima od sebe (sr. Flb. 2,3). Zbog svega toga, smirenoumlje je klimat duše, u kome savršeno uspeva sve evanđelsko a gine sve neevanđelsko.

Nasuprot smirenoumlju stoji gordoumlje. Ono je u svemu suprotno smirenoumlju: i u mislima i u životu čovek se oslanja samo na sebe, na svoj um, na svoj razum. Zato je takav čovek javno ili potajno gord. On hoće da je nezavisan, samostalan, autonoman u svemu, i autarkičan, samodovoljan: da bude „čist čovek“, da njegov razum bude „čisti razum“, i njegova misao „čista misao“. Drugim rečima, da potpuno bude nezavisan, na prvom mestu, od Boga: da se Bog ne meša ni u šta njegovo, a najpre u njegovo umovanje o svetu, i svemu. Ali, baš u tome čovek nije samostalan; jer takav način mišljenja i života odavno je u potpunosti ostvario đavo, a ljudi samo kaskaju za njim, ili bauljaju. Živeti bez Boga i misliti bez Boga, – u tome je sav đavo. U sebi gledati sve i sva; živeti samo sobom, u sebi i za sebe, – to je đavo, i nema drugog. Kada ljudi tako umuju, umovanje im je najmanje samostalno, najmanje ljudsko, jer je svo pozajmljeno od đavola. U krajnjoj liniji, gordoumlje nije drugo do đavoumlje.
Smirenoumlje je uvek praćeno krotošću i trpljenjem. Smirenouman čovek zna da ništa ne biva bez Božijeg proviđenja: zato je krotak i trpeljiv u svemu što ga snađe, pa makar to bile najljuće nevolje i muke. U tome za ugled on ima apostole i proroke (Jak. 5,8-10), a pre svega krotkog i dugotrpeljivog Gospoda Isusa (Mt. 11,29). Ali sve to troje: smirenoumlje, i krotost, i trpljenje, samo ljubavlju stoje i ljubavlju postoje. Jedino ko ima evanđelske ljubavi u duši, može imati ove tri vrline, i zaista biti i smiren i krotak i trpeljiv prema ljudima. Hrišćani žive dostojno svoga zvanja kada ove tri vrline vrše „u ljubavi“, s ljubavlju: „trpeći jedan drugoga u ljubavi“. Samo ljubav evanđelska daje sile čoveku da bude istinski smeran, i krotak, i trpeljiv prema ljudima, iako su njihove mane i gresi očigledni.

Smirenoumlje? Mera mu je smirenost Gospoda Hrista: Bog se spustio sa nebeskih i nadnebeskih visina do nadno pakla: spustio se Svojom dušom ljudskom, da iz pakla izvede palog Adama, palog i propalog, gordošću satanskom oborenog i ogrehovljenog i usmrćenog i opaklenog. Adama, i u njemu rod ljudski. A nama, koliko se tek nama valja smiravati? Poput Bogočovska. On je taj put smirenja prošao radi nas: da bismo i mi takvim smirenjem spasavali sebe iz pakla gordosti, grehovnosti, đavolskog samoljublja i samodovoljposti. I još da bismo stekli Hristovo smirenoumlje, koje se iz ljubavi prema sabratu – čoveku, spušta za njim do nadno njegovog pakla, samo da ga izvuče otuda, da ga spase.

Jer ti sve dotle ne voliš evanđelskom ljubavlju svoga sabrata čoveka, dok svim bićem ne kreneš da ga spasavaš od njegovih grehova, od njegovih smrti, od njegovih đavola, od njegovih paklova. A u svemu tome tebi je kao dah neophodna krotost golgotska, koja se i na krstu s ljubavlju moli za neprijatelje; a uz krotost neophodno i trpljenje hristovsko: jer kako ćeš bez njega podneti sabrata čoveka, u kome je greh i gresi, smrt i smrti, smrad i smradovi. Ljubav tvoja mora da se stalno naoružava krstom i trpljenjem, ako hoćeš da imaš snage podnositi grehe svojih bližnjih i ljubiti ih i u gresima njihovim, i u padovima njihovim, i u smrtima njihovim. „Trpeći jedan drugoga u ljubavi“; a ta blagovest znači: trpeći grehe i mane jedan drugoga u ljubavi, u Hristovoj ljubavi. Bez te ljubavi, ljudi ne mogu dugo trpeti grehe jedan drugoga, već stanu mrzeti jedan drugoga zbog greha, i goniti jedan drugoga zbog greha, i mučiti, i ubijati jedan drugoga zbog greha. A ti si Hristov? Onda ljubav tvoja mora biti satkana od krotosti i trpljenja i smirenja. Smiri se, ponizi se Hrista radi pred grešnim bratom, da bi ga krotko i blago u ljubavi koja pokriva grehe izlečio od greha, od smrti od svih neduga njegovih. A za takvo smirenoumlja i krotost i blagost i sveopraštajuću ljubav, u dušu tvoju slivaće se s neba bujice Hristove blagodati, koja svojom nebočežnjivom silom uznosi i tebe i brata tvog u svetle nebeske svetove Carstva Hristova.

Kako hoditi „dostojno zvanja“? „Sa svakim smirenoumljem“. Ko je takav, veli Sveti Zlatoust, hodi dostojno zvanja: smirenoumlje je temelj svake vrline. Ako si smiren i imaš na umu ko si i kako si spasen, i to sećanje ti služi kao pobuda za vrlinu, ti se nećeš gorditi ni okovima ni onim što sam rekao, nego ćeš, znajući da je sve to u tebe dar blagodati, smiravati sebe. Smirenouman čovek može biti zahvalnim slugom i pamtiti učinjena mu dobra. Jer šta imaš što nisi primio? pita sveti apostol (1. Kor. 4,7). No čuj šta on još kaže: „Potrudih se više od sviju, ali ne ja nego blagodat Božja koja je sa mnom“ (1. Kor. 15,10). – „Sa svakim smirenoumljem“, znači: ne samo u rečima i ne samo u delima, nego i u držanju i u tonu reči. Ne ponašaj se prema jednome smireno a prema drugome drsko; budi smiren prema svakome, pa bio to tvoj prijatelj ili neprijatelj, znatan ili ništavan čovek: u tome se sastoji smirenoumlje. Tako i u drugim pothvatima budi smiren. Jer čuj šta Hristos kaže: „Blaženi siromašni duhom“ (Mt. 5,3), – i ovo stavlja kao prvo blaženstvo. Zbog toga i apostol veli: „sa smirenoumljem i krotošću i trpljenjem“. Jer neko je smiren, ali je naprasit i gnevljiv; takvome smirenost ne koristi ništa: jer često pod uticajem gnjeva on sve izgubi. „Trpeći jedan drugoga u ljubavi“, veli sveti apostol. Kako može trpeti onaj koji je gnevljiv i klevetnik? Apostol kazuje način: ljubavlju. Ako ti ne trpiš svoga bližnjega, kako će onda tebe trpeti Bog? Ako ti ne podnosiš svoga saroba, kako će tebe podnositi Gospodar? Gde ima ljubavi, tu se sve može podneti
Sv. Justin Ćelijski
Sv. Justin Ćelijski
(1894 - 1979)
Analiza
Pretraga