Prvo od okamenjenosti srca, a po tom od neznanja koje je u njima. Šta znači, braćo, okamenjenost srca? Znači srce ispražnjeno od ljubavi Božje i straha Božjega, i napunjeno pohotljivošću i strahom od svega radi tela. Šta se rađa, braćo, od okamenjenosti srca? Neznanje, potpuno neznanje božanskih stvari, božanskih putova i zakona – potpuna zatupelost za duhovni život i duhovnu misao. Kakva je krajnja posledica, braćo, okamenjenosti srca i neznanja božanskih istina? Pomračenje smisla i otuđenje od života Božjeg. Pomračenje smisla – naime: um čovekov biva mračan kao i telo, svetlost koja je u čoveku postaje tama. O kolika tama! Pomračen smislom jeste pomračen umom. Pomračen umom pak ne zna smisao ničemu ili odriče smisao svačemu. Takav je otuđen od života Božjeg, i suši se i gine kao deo tela, odsečen od tela. Takvi su neznabošci, takvi su bezbožnici, a takvi su, najzad, i maloverni ili lažni hrišćani. – No i suvo drvo kad se zalije životvornom vodom Hristovom, oživi i ozeleni. I osušeni svet neznabožački vaskrsao je i oživeo Hristom Gospodom. Kud i kamo pre pokajani grešnici hrišćanski.

Učinimo smotru nad sobom, braćo moja. Činimo je svaki dan, Pitajmo se svaki dan, da i mi nismo zbog sujete postali pomračeni i od Božjeg života otuđeni. Skoro će smrt, i kraj, i sud. Osušeno drveće biće bačeno u oganj neugasivi.

O Gospode Isuse, ume naš i živote naš, pomozi nam da umujemo Tobom i živimo s Tobom. Tebi slava i hvala vavek. Amin

jih; tu čovek zna i sebe, i doživljuje sebe kao biće bogoliko, besmrtno i večno. Nasuprot tome stoji život neznabožački, život vanhrišćanski. On sav teče „u praznosti uma“ ljudskog – ἐν ματαιότητι τοῦ νοὸς: sav svoj život i sve sile za život i sva pravila za život, neznabošci ištu od uma svog, uma ljudskog. A šta ima u umu ljudskom, šta on sadrži u sebi? Očigledno je: um ljudski ne sadrži u sebi ni sveznanje ni svemoć, da bi mogao snabdevati čoveka onim istinama i onim silama koje su neophodne za jedan pravi život u pravdi, istini i svakom dobru; a najmanje za jedan besmrtni i večni život. Um ljudski sadrži u sebi misli, pojmove, ideje. Ali, zar to nisu senke i priviđenja sve – dok se ne ispune Bogom, Božjom Istinom? Jer um ljudski zaista pretstavlja pustinju i pustoš, prazninu i praznost, u kojima se čovek hrani sanjarijama i senkama. Mesto bića, um je prigrlio nebiće, mesto života – smrt, i na tome zasniva sebe i svu delatnost svoju. A u tom baš i jeste osnovna zabluda uma ljudskog, njegova taština i sujeta i praznoća: ματαιότης. Dva života: neznabožački, vanhrišćanski – „u praznosti uma“ ljudskog; hrišćanski – u punoći Božanstva, u Bogočoveku, koji je „punoća Božanstva“ u obličju čoveka (sr. Kol. 2,9; 1,19). Živeći Njima i u Njemu, mi živimo umom Božjim, Logosom Božjim, i s pravom izjavljujemo: „mi um Hristov imamo“ (1. Kor. 2,16).

Praznost, taština, sujeta uma ljudskog povećava se do satanskih srazmera, čime? – Gordošću. Jer od gordosti zaludi um u čoveku. Misao, gordošću zahvaćena, odvaja um od njegovog korena, od njegovog izvora – Boga Logosa, te on potapa sebe u prizrake, u privide, i samouvereno smatra svoje privide za stvarnosti, i svoje ludosti za mudrosti. Čim ljudi krenu putem gordosti, oni zalude u mislima, te je svakog primanja dostojna evanđelska istina o njima: „kad se građahu mudri, poludeše – φάσκοντες εἶναι σοφοὶ ἐμωράνθησαν (Rm. 1,22). Gordoumlje ogrehovljuje, pomračuje, truje, osatanjuje um ljudski, te on toči iz sebe tašte, prazne, sujetne misli i lažna umovanja o Bogu, o svetu, o čoveku. A to dolazi otuda što gordost glavnom arterijom svojom crpe sile svoje, i život svoj, i praživot iz Satane, koji je i pronašao gordost, i načinio je vrhovnim zakonom svega bića i postojanja. Zato svaka, pa i ona najmanja gordost osatani čoveka pomalo, i to najpre mu osatani um. Jer gordost prvo zahvati umne sile čovekova bića, postaje misleća sila u njemu, stvaralačka sila uma njegova. Ustvari, svaka ljudska gordost je poreklom od Satane. Gordoumlje, to je glavna odlika Satane i osatanjenih ljudi. Oslonjeni na svoj um, zatvoreni u čauru njegovu, gordoumci ili neće da znaju za neko više biće od sebe – Boga, ili Ga ne priznaju, ili Ga svode na neku slepu silu, i uopšte ne mogu pravilno da rasuđuju i umuju o Bogu Tvorcu i o svetu kao tvorevini Božjoj. Zato ih Bog i predade „u pokvaren um – da čine što ne valja“ (Rm. 1,28), i da to zlo činjenje još i pravdaju pogrešnim rasuđivanjem svog pokvarenog uma. Živeći bez Boga, um se čovekov kvari, truli, ogrehovljuje, osmrćuje, osatanjuje. I dolazi dotle da stvarno ne zna Boga. No ne znajući Boga, um čovekov ne zna ni sebe sama, ni čoveka ni svet. Takav obezbožen, oneznabožen um istovremeno postaje i obezčovečen, onečovečen. Tako, na kraju svih krajeva, čovek bez Boga je uvek čovek bez uma: bezbožan-bezuman: „Reče bezuman u srcu svom – nema Boga“ (Ps. 14,1). Od samog otsustva Boga u umu čovekovom, a to znači: od samog otsustva Istine u umu -, um truli, raspada se, postaje διεφθαρμένος, i u njemu se prirodno kote zle misli, kao crvi u trulom mesu (sr. 1. Tm. 6,5.4). Razumljivo je onda da se ljudi istruleloga, pokvarenoga, izopačenoga uma -διεφθαρμένοι τόν νοῦν (= κατεφθαρμένοι τὸν νοῦν – 2. Tm. 3,8) – protive istini, svakoj istini, a najviše Večnoj Istini – Hristu Bogu (sr. 2. Tm. 3,8).

Bogomudri znalac prirode uma ljudskog blagovesti: Šta je to taština uma? Bavljenje taštim stvarima. A šta je tašte ako ne sve sadašnje – τά παρόντα ἅπαντα, o čemu i govori Eklezijast: Taština nad taštinama, sve je taština – τὰ πάντα ματαιότης (Ekl. 1,2 = Knjiga Propovednikova). No rekne li ko: ako je sve tašte i taština, zašto onda postoji? ako je to delo Božje, kako je onda tašte? I mnogo je sličnih prigovora povodom toga. Ali čuj, mili moj! Propovednik ne naziva taštima dela Božja; ne, nikako! nije tašte nebo, nije tašta zemlja; ne, nipošto! ni sunce, ni mesec, ni zvezde, ni telo naše. Sve je to „veoma dobro“ (1. Mojs. 1,31) A šta je tašte? Čujmo šta govori sam Propovednik: Nasadih sebi vinograde, nabavih sebi pevače i pevačice, načinih sebi jezera vodena, imah goveda i ovaca više od svih; nakupih sebi srebra i zlata: i videh da je sve taština (Ekl. 2,4.8.6.7.11). I opet: taština nad taštinama, sve je taština. Počuj šta i prorok govori: Čovek sabira, a ne zna kome će dopasti (Ps. 33,7).
Stoga, taština nad taštinama su: veleljepne građevine, izobilje i preizobilje zlata, mnoštvo slugu, gordost i slavoljublje, uobraženost i nadmenost. Sve je to – taština: jer nije nastalo od Boga, nego su to ljudi stvorili. Zašto je ipak to tašte? Zato što nema nikakav dobar cilj. Tašti su novci kada se troše na zadovoljstvo; ali nisu tašti kada se razdaju sirotinji. Kada ih trošiš na zadovoljstva, pogledajmo, kakva je posledica toga? Ugojenosg tela, podrigivanje, vetrovi, obilje izmeta, glavobolja, telesno mekuštvo, strasnost i iznemoglost. Kao što bi se uzalud trudio čovek ako bi nalivao vodu u probušen sud, tako i čovek koji se odaje zadovoljstvima – naliva vodu u probušen sud. Još se taštima nazivaju neostvarljive častoljubive zamisli: one su stvarno puste, beznadežne, nerazumne. Uopšte, taštim se naziva ono što ničemu ne koristi. Pogledajmo sad, nije li takvo i ono što je ljudsko – τά άνθρώπινα? Da jedemo i pijemo, jer ćemo sutra umreti (1. Kor. 15,32). A kakav je kraj tome? Trulež. Odevamo se u skupocenu odeću i kinđurimo se; a šta nam to koristi? Ništa. Tako su umovali i neki od neznabožaca, ali uzalud. Oni su provodili strog život, ali uzaman, jer nisu imali u vidu nikakav korisni cilj, nego su tako živeli iz sujete, da bi stekli poštovanje kod ljudi. No šta je to poštovanje? Ništa. Jer kada umiru oni koji nam ukazuju poštovanje, utoliko pre – samo poštovanje. Vidiš li da je sve taština? Stoga je apostol i rekao za neznabošce da hode u taštini uma svoga