ri zdrava stanja, i to: protiv gordosti smirenje, protiv gnevljivosti – krotost, protiv malodušnosti – dugotrpljenje. Ove tri vrline, smirenje, krotost i dugotrpljenje ne izražavaju, rećiće se, u punoj meri visotu hrišćanskoga zvanja. No ništa u ovome svetu ne izražava potpuno visotu hrišćanskog zvanja. Dragocenost i bogatstvo toga zvanja ne može ni da se vidi ovde na zemlji, to je kao zatvoren sanduk, koga čovek nosi zatvorena po ovome svetu, a otvara i iznosi blaga iz njega u onome svetu. Visotu hrišćanskog zvanja mogao bi samo onaj da oceni ko bi se mogao uzdići do najviših nebesa i videti Hrista Gospoda u slavi, sa angelima i svetiteljima. Tu je pobednički skup svih bogougodnika sa zemlje, koji se udostojiše visoke, visoke počasti.
Gospode Isuse Hriste Bože naš. Tvoje ime najdraže nam je ime. Tebi slava i hvala vavek. Amin

ali – „sužanj u Gospodu“, sužanj radi Gospoda. On je zaista obukao sebe u Hrista, i sav je u Njemu svim srcem, svom dušom, svim bićem. Ništa njegovo nije izvan Hrista. On se zaista sav ispunio „svakom punoćom Božjom“ (Ef. 3,19), i sav živi u Hristu, i sav Hristos u njemu. On je taj koji izjavljuje: „Ja više ne živim, nego živi u meni Hristos“ (Gl. 2,20). Na njemu se najbolje vidi šta znači: živeti, vladati se dostojno hrišćanskog zvanja. A hrišćani su pozvani da žive „dostojno evanđelja Hristova“ (Flb. 1,27). „dostojno Boga“ koji ih je pozvao u Svoje carstvo i slavu (1. Sol. 2,12; sr. Kol. 1,10). Drugim rečima: hrišćani su pozvani da žive u ovaploćenom Bogu i ovaploćenim Bogom, Gospodom našim Isusom Hristom; da žive u Crkvi i Crkvom, jer je ona „telo njegovo“ i „punoća“ Njega „koji sve ispunjava u svemu“ (Ef. 1,23). Poziv je hrišćana da ostvare u sebi večni plan Božji o čoveku (Ef. 1,1-5.10). I oni ga ostvaruju živeći Hristom i u Hristu, Crkvom i u Crkvi.

Crkva – punoća Bogočoveka Gospoda Hrista. Kako u njoj živeti tebi i meni? Gle, ti si hrišćanin time što si svetim krštenjem postao živi, organski deo bogočovečanskog tela Crkve, sutelesnik njen, opkoljen Bogom sa svih strana, saovaploćen Njemu, Njegovoj Božanskoj punoći. I ti živiš Njime kao oko telom, kao oko glavom; ti se hraniš krvlju toga tela i srcem njegovim: srcem Boga živoga i istinoga, i dušom Boga živoga, i voljom, i duhom, i svim onim što je Njegovo. Sve svoje saovaplotiti Njegovom: srce svoje – srcu Njegovom, dušu svoju – duši Njegovoj, volju – volji, život – životu, da bi se blagodatno ujedinio sa Njim, i tako postao jedan duh s Gospodom. Jer „ko se Gospoda drži jedan je duh s Gospodom“ (1. Kor. 6,17): jedno srce, jedna duša, jedna volja, jedno telo pod jednom glavom. A sve to i jeste – Crkva, Crkva, Crkva! O, tajne nad tajnama! O, čuda nad svima čudesima! O, Boga nad svima bogovima! O, ljubavi nad svima ljubavima! O, jedinog istinskog čovekoljublja! Zato „molim vas, da se vladate dostojno zvanja u koje ste pozvani“. A zvanje? – Ispuniti se svakom punoćom Božjom. I tome svetom zvanju ja radosno robujem: robujem u slobodi, robujem u tamnici, robujem u duši, robujem u savesti, robujem u vascelom biću svom, robujem u vascelom životu svom, robujem u večnostima svojim, neka ih je bezbroj, sve su one radosno roblje Gospoda i Hrista mog! Njega radi okovan sam dobrovoljno u sve božanske okove. – Ljubav Njegova? O, zlatnih i slatkih okova Njegovih! – Vera Njegova? O, divnih bisernih okova Njegovih! Istina Njegova? Pravda Njegova? Dobrota Njegova? Blagost Njegova? Čovekoljublje Njegovo? Život Njegov? Krst Njegov? Vaskrsenje Njegovo? Vaznesenje Njegovo? Crkva Njegova? – O, da slatkih preslatkih okova mnogoželjnih! Radi njih: sve večnosti moje – robovi su Tvoji, o Gospode neiskazani!

Zbog toga sva stradanja za Hrista hrišćaninu su dobrodošla: i usto mnogoželjena i mila i draga: i telesni okovi i tamiice i smrti. Ta vaskrsnom silom Hrmstovom hrišćanin raskida okove smrti kao trulu paučinu, a telesne okove radi Gospoda nosi sa heruvimskom radošću. Jer je čovek Hristom zaista postao heruvimski nadsmrtan i svemoćan i sveradostan. Zato, po rečima Svetoga Zlatousta: „Ništa nije tako slavno kao okovi radi Hrista. Biti sužanj radi Hrista slavnije je nego biti apostol, nego biti učitelj, nego biti evanđelist. Ko voli Hrista, shvata ove reči. Ko luduje i sagoreva za Gospodom – εἴ τις μαίνεται καί περικαίεται τοῦ Δεσπότου, zna silu okova. Sužanjstvo radi Hrista Pavle bi više voleo nego život na nebesima. Njegove okovane ruke blistavije su od svakoga zlata, od svake krune carske. Venac od dragog kamenja na glavi ne blista tako kao železni okovi radi Hrista. Tada tamnica postaje svetlija od carskih palata. Šta kažem: od carskih palata? Ta svetlija i od samoga neba, jer ima u sebi sužnja Hristovog. Ko voli Hrista, zna ovu vrednost, zna ovu vrlinu, zna koliko je blaga donelo rodu ljudskom sužanjstvo radi Hrista.

Vaskrsli Gospod ispunjuje duše Svojih sledbenika neprolaznom radošću, koju nikakva stradanja ne mogu pretvoriti u žalost. Šta govorim? Ta stradanja za Hrista samo je uvećavaju i obeskonačnuju i ovečnuju; sramote za Hrista, i stradanja za Hrista, i smrti za Hrista – postaju blaženstvo nad blaženstvima. Nema sumnje, drugi Pavle – Sveti Zlatoust izražava ne samo svoje hristočežnjivo i bogoblaženo raspoloženje, nego i svih hristoljubaca i hristočežnjivaca, kada izjavljuje: „Koji znaju ljubav Hristovu, sramotu radi Hrista smatraju blaženstvom većim od svakog blaženstva. Ako bi mi ko davao ili celo nebo ili Pavlove okove, ja bih pretpostavio okove. Ako bi ko hteo da me smesti ili sa Anđelima na nebu ili sa Pavlom, okovanim u tamnici, ja bih izabrao tamnicu. Ako bi ko hteo da me učnni jednom od Sila koje okružuju nebo i presto Božji ili ovakvim sužnjem, ja bih više voleo da postanem takav sužanj. I s pravom: jer ništa nema blaženije od tih okova. Ništa nema bolje nego stradati radi Hrista. Ja veličam Pavla ne toliko što je bio uznesen u raj, koliko što je bio vrgnut u tamnicu. Ja ga veličam ne toliko što je čuo neiskazane reči, koliko što je bio u okovima. Ja ga veličam ne toliko što je bio odnesen do trećega neba, koliko zbog okova. A da su okovi više od svega toga, on je to znao i sam. Evo čuj, on nije rekao: molim vas ja koji sam čuo neiskazane reči. Nego šta? „Molim vas ja sužanj u Gospodu“.

Nama se darova od Boga ne samo vera u Hrista, nego i stradalje za Hrista. Zato sveti apostol Pavle blagovesti svima hrišćanima: „Vama se darova Hrista radi ne samo da Ga verujete nego i da stradate za Njega“ (Flb. 1,29). „Zaista je to najveći dar, veći od svih drugih: veći od dara zaustaviti sunce i mesec, i od dara pokrenuti svet. To je veće nego imati vlast nad đavolima, nego izgoniti đavole. Đavoli pate ne toliko kada ih mi izgonimo verom, koliko kada vide gde mi: radi Hrista stradamo i nalazimo se u okovima. To nam daje veliku slobodu ka Hristu. Dobro je biti u okovima radi Hrista ne zato što nam dostavljaju Carstvo, već zato što to biva radi Hrista. Ja veličam okove ne zato što prenose na nebo, nego zato što bivaju radi Gospodara neba“