�udo: da Bog postane čovek; sasvim je i prirodno i logačno da sve što je Njegovo postane naše, ljudsko, ostvarljivo u uslovima našeg zemaljskog života i zbivanja. Razumem protest: šta, zar mi ljudi, mi ništavni crvi, mi grešnici, mi smrtnici, da se ispunimo „svakom punoćom Božjom“? – Da, baš mi takvi. Jer se veličina Hristovog čovekoljublja i sastoji u tome što je nama, greholjubivim pijavicama, dao sile i moći da se ispunimo „svakom pupoćom Božjom“? Dokaz? – Svi Sveti, i svaki koji živi i veruje u Hrista zajedno „sa svima svetima“. Jer mu blagodat Božja pomaže u svemu. Ona i nemoguće čini mogućim. To oseća svaki koji živi u Crkvi, jer je u njoj sve blagodatno, i stoga sve čudesno i čudotvorno: što više truda ulaže hrišćanin, sve više oseća da to u njemu dela blagodat, neposredna sveta božanska sila Hristova, koja neprekidno životvori vascelo telo Crkve, i čudotvori neprestano u njemu, i u svakome koji je svim bićem u njemu (sr. Kol. 1,29; Ef. 3,7). Neiskazna, nesagledna i neizbrojna blaga, darovana nam Gospodom Hristom u Njegovom bogočovečanskom domostroju spasenja, toliko su ogromna i nadshvatljiva i nadčovečanska, da neizmerno premašuju i samu našu misao o njima. Pa ne samo to, nego i naše molitve za njih: jer mi nikakvom molitvom svojom, ma koliko bila savršena i sveobuhvatna, nismo u stanju obuhvatiti božanska neizreciva blaga koja nam Gospod Isus daruje kroz Crkvu Svoju. I sve to pritiče u naše biće kroz bezbrojne nevidljive kapilare u bogočovečanskom organizmu Crkve: i mi živimo nadmislivom i nadmolitvenom milošću svemilostivog i svežalostivog Gospoda, koji blagodatnim božanskim silama Svojim tajanstveno „radi u nama“, izgrađujući spasenje naše, oboženje naše, preobraženje naše, osvećenje naše, ocrkvenjenje naše, otrojičenje naše. Ljudska misao nikada ne može do kraja domisliti svetu tajnu Crkve Hristove, i u njoj čudesnu radionicu spasenja, oboženja, preobraženja, vaskrsenja, vaznesenja: jer uvek nesravnjeno više ostane nedomislivog nego što u našu misao uđe kao mislivo. Sa tih razloga, vera je zaista jedini vođ kroz sve to; vera – taj nadmislivi vid bića našeg ucrkvenjenog i ocrkvenjenog. I kroz tu veru „radi u nama“ nadmisliva blagodat svečovekoljubivog Gospoda Hrista, ta neumorna bogotvoreća sila, osvećujuća sila, ohristovljujuća sila, obožujuća sila, otrojičujuća sila, koja svim bićem izvire iz Hrista, i sve nas vodi ka Hristu i nosi ka Hristu kroz bezbrojna tajanstva Duha Svetoga u svetoj Crkvi Hristovoj, vodi ne samo nas nego i sve naraštaje, i u njima sve koji Mu hoće verovati za spasenje i život večni (sr. 1 . Tm. 1,15 ). Jer Hristos je Duhom Svetim u Crkvi; i Crkva je Duhom Svetim u Hristu. Hristos – Glava i telo Crkve; Duh Sveti – duša Crkve.

Imajući sve to u vidu, sveti apostol blagovesti: „A Onome koji može još izobilnije sve činiti što ištemo i mislimo, po sili koja radi u nama – κατὰ τὴν δύναμιν τὴν ἐνεργουμένην ἐν ἡμῖν (= po sili koja dela, čini, deluje u nama), Njemu slava u Crkvi u Hristu Isusu, u svima naraštajima kroza sve vekove. Amin“.